|
Oj, Karlovci, mesto moje drago,
K'o detence došao sam amo,
Igra beše jedino mi blago,
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo-golušavo tiče,
Dođe tiče, pa se tu naviče,
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put je sretno ogledalo,
Ispočetka od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići, tamo pod oblaka.
Pod nebo se dig'o ptić i sada,
Al' veseo nije k'o nekada;
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s'čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kime dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti,
Ali šta će kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče,
On ne može odoleti,
Pa se vine i u svet poleti.
Oj, Karlovci, lepo l' živeh tude,
Al' šta mora biti - neka bude,
Ta i mene nešto dalje vuče,
Evo, pružam svoga raja ključe.
Pa kada bih im'o kaku želju,
Jednu b' im'o samo, ali velju;
Kad bi tako smanjio se tudi
Da te mogu pritisnut' na grudi,
Ta na grudi i na svoja usta
Oh, željice, ala si mi pusta!
(Đački rasranak, 1844) |
Branko Radičević (1824-1853) |
