|
vremenska prognoza
za Jugoslaviju
|
AKO JE PROTEKLA ZIMA BILA NAJTOPLIJA U ISTORIJI, KAKAV NAS OSTATAK GODINE OČEKUJE
Vrelo leto, nigde ’lada nema
– Sve učestaliji ekstremi, zime s veoma malo snega i izuzetno visokim temperaturama, povećan broj tropskih dana tokom letnjeg perioda, svakako su pokazatelji da se klima menja i na našem području – kaže za “Dnevnik” rukovodilac grupe za primenjenu klimatologiju u Republičkom hidrometeorološkom zavodu u Beogradu Jasmina Smailagić. – Prema našem istraživanju, proteklu zimu na celoj teritoriji Srbije karakterišu izuzetno velika pozitivna odstupanja srednjih temperatura vazduha od normalnih vrednosti, i to od 2,7 do čak 5,1 stepeni. Može se reći da je protekla zimska sezona bila ekstremno topla, s veoma malo snežnog pokrivača.
Najtoplije je bilo u Beogradu, sa srednjom zimskom temperaturom od 6,4 stepeni, što je apsolutni maksimum zima od kada su merenja sistematizovana. Karakteristika ovako tople zime je i znatno manji broj dana sa snežnim pokrivačem od proseka, i to u celoj Srbiji. U pojedinim mestima u Vojvodini, recimo, nije bilo nijednog dana sa snežnim pokrivačem u zimskom periodu, a prosek za Vojvodinu je oko 30 dana. U Negotinu, Zaječaru i Velikom Gradištu bilo je svega dva ovakva dana. Na planinama se broj dana sa snežnim pokrivačem kretao od 45 do 80, što je nešto manje od uobičajenog zimskog proseka.
– Tokom protekle zime zabeležen je veliki broj toplotnih talasa, odnosno perioda kada su maksimalne temperature više od pet uzastopnih dana veće od prosečnih maksimalnih dnevnih za preko 5 stepeni – kaže Jasmina Smailagić. - U mnogim mestima na teritoriji Srbije pojava “toplotnog talasa” bila je karakteristika lanjskog decembra. I u januaru su temperature bile izuzetno visoke, pa je ovo je bio najtopliji prvi mesec u godini od 1961. do danas, a za pojedine stanice najtopliji od kad postoje merenja. Srednje januarske temperature bile su, recimo, u domenu martovskih vrednosti.
Tek, sve su prilike da se i na ovom planu „po jutru dan poznaje”. Naime, prema dugoročnoj prognozi Meteorološke službe Velike Britanije, 2007. će, najverovantnije, biti rekordno topla godina. Na globalnom nivou do sada je najtoplijom godinom u proteklom milenijumu proglašena 1998, ali izgleda da će je ovo leto dobrano premašiti. Po rečima Jasmine Smailagić, kod nas je 1999. bila najkišnija, 2000. nasušnija, a protekla zima najtoplija... Šta li nas čeka u budućnosti?!
POLJOPRIVREDA I VARLJIVE VREMENSKE PRILIKE
Kukuruz, repa i soja na udaru suše
Globalna promena klime, konstantan višegodišnji porast srednjih dnevnih temperatura i efekat staklene bašte najteže će pogoditi poljoprivredu, naravno, ako se spas ne potraži u navodnjavanju. Po rečima prof. dr Jovana Crnobarca s novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, globano zagrevanje bi se moglo odraziti i na našu biljnu proizvodnju, a najteže bi bili pogođeni kukuruz, šećerna repe i soja, odnosno poljoprivredne kulture kojima treba najviše vlage tokom godine. Klimatski udar bi lakše prebrodili suncokret, sirak, proso i ozime kulture – pšenica, ječam, uljana repica...
– Regionalno gledano, suša najviše preti severu Bačke i Banata, kao i Timočkoj krajini u centralnom delu Srbije – navodi Crnobarac.
Paklene štete
Iako pojava sušnih godina nije ništa novo, tridesetogodišnje analize Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije su potvrdile da su one sve učestalije i sve jačeg intenziteta. Ekstremne godine bile su 1990, 1993, 2000. i 2003. Imajući ovo u vidu, kao i ovogodišnju zimu, nije malo onih koji predviđaju da nas čeka pakleno leto. U svakom slučaju, nije zgoreg podsetiti da suša postaje elementarna nepogoda kada njome uzrokovane štete dostignu oko deset odsto bruto nacionalnog dohotka. Tako je 2000. godine suša našu zemlju i poljoprivredu koštala milijardu dolara!
|
U odnosu na to koliko se klima promeni, odnosno koliko suša bude jaka a temperature paklene, zavisiće i mogućnost odbrane. U blažoj varijanti temperaturnih “šokova” i setva otpornijih sorti i hibrida ublažila bi efekat porasta temepratura. Efikasno bi, svakako, bilo i navodnjavanje, s tim da, ukoliko srednje dnevne temperature porastu za tri ili četiri stepena, onda se, recimo, u nekim delovima Banata kukuruz ne bi ni mogao gajiti bez zalivanja.
Prema procenama Odeljenja za agrometeorologiju Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije, sve je izvesnije da će sušne godine sve češće svraćati u naše krajeve, jer će tokom 21. veka u Srbiji srednja letnja temperatura porasti za dva do tri stepena. Šta to znači jasno je ako se zna da svaki porast srednjih temperatura za jedan stepen povećava broj tropskih dana; sada u letnjim mesecima prosečno imamo ukupno deset tropskih dana, a ako se predviđanja pokažu kao tačna, tropskih žega će kod nas uskoro biti duplo više.
Pored sve jačih i dužih vrućina, u poslednje tri decenije u Srbiji je došlo i do značajnog klizanja nivoa sezonskih padavina, i to za 20 odsto u toku proleća i 30 procenata leti. To praktično znači da, em što nema dovoljno padavina, em kiša nedostaje upravo onda kada je biljkama vlaga najpotrebnije pa su štete u poljoprivredi još veće. Zato se kao neminovnost nameće što češće korišćenje sezonskih limatoloških prognoza.
Ako se ovo ima u vidu jasno je da se naša poljoprivreda mora preorijentisati na kulture koje mogu da podnesu i visoke temperature i sušu. Takođe, bez navodnjavanja, ona će biti osuđena na milost i nemilost sve izvesnije suše, kažu u Republičkom hidrometeorološkom zavodu.
Nove klimatske zone
Autori istraživanja koje je upravo objavljeno u časopisu “Zbivanja” američke Nacionalne akademije nauke tvrde da bi globalno zagrevanje već do 2010. godine moglo sasvim da izmeni i preoblikuje planetarne klimatske zone, pri čemu bi neke polarne i planinske klime mogle i zauvek da iščeznu, dok bi se u tropima lako mogle pojaviti neke dosad sasvim nepoznate. „A kada iščeznu klimatske zone, i životinje i biljke koje su u njima živele mogle bi se naći na samom pragu nestanka”, kaže DŽek Vilijams, vodeći autor ovog istraživanja.
Ranije se do sličnih rezultata dolazilo povodom nekih lokalnih istraživanja, recimo u kišnim šumama Kostarike ili oko Rta Dobre nade u Južnoj Africi, ali je ovo prvi put da se tako nešto predviđa i na globalnom nivou.
Ukratko, na temelju opsežnog istraživanje došlo se do saznanja da će temperatura na Zemlji do kraja ovog veka porasti za oko 8 stepeni u proseku, što bi značilo da će se klimatske zone pomerati od Ekvatora prema polovima. Najveće promene desiće se upravo u regionima Severnog i Južnog pola, budući da će sa nestankom velikih količina snega i leda nestati i njihova blagotvorna sposobnost da odbijaju deo sunčevih zraka i tako smanjuju zagrevanje.
Tako se pretpostavlja i da će polarni medvedi i foke, čiji sav život zavisi od polarnog leda, biti među prvim vrstama na koje će promena klimatskih zona žestoko uticati. Ipak, u pomenutoj studiji nije podrobnije analizirana buduća sudbina ovih životinja. Takođe, mada će se promene klimatskih zona najmanje odraziti upravo na tropski predeo Zemlje, priroda je tu takve vrste da bi i najmanje promene u temperaturi mogle da dovedu do za sada nesagledivih posledica. Kako će to stvarno izgledati, možda će nam pojasniti već naredna istraživanja, koja su uveliko u toku.
Lečenje po Kjoto protokolu
U japanskom gradu Kjotou 1997. godine oko 50 zemalja potpisalo je Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, čiji je cilj sprečavanje i smanjivanje emisije otrovnih gasova, pre svega ugljen-dioksida, koji se smatraju glavnim uzročnicima porasta temperatura na Zemlji i stvaranja efekta “staklene bašte”. Prema Protokolu iz Kjotoa, industrijske zemlje do 2012. moraju da smanje emisiju štetnih gasova u atmosferu u proseku za pet odsto, u odnosu na nivo emisije 1990. Do sada je protokol overila 144 zemlja, a nakon ruskog “da” u novembru 2004. godine, protokol je konačno stupio na snagu 16. februara 2005. Nažalost, Amerika, iako jedan od najvećih zagađivača, nije želela da ratifikuje ovaj dokument, a odbijanje SAD su obrazložile činjenicom da bi ratifikovanje Kjoto protokola nanelo štetu nacionalnoj ekonomiji.
Još pet minuta fore
Na Satu sudnjeg dana, metaforičkog odbrojača vremena civilizacije čiji je jedan od autora čuveni astrofizičar Stiven Hoking, kazaljke su ove godine pomerene sa sedam minuta do ponoći na pet minuta. Kako je obrazloženo, za to su dva razloga: haos u korišćenju nuklearne energije, odnosno nuklearni programi Irana i Severne Koreje i nezbrinuti ruski projektili, te – globalno zagrevanje. Klimatolozi su razvili i scenario koji nas, kao posledica ovog drugog razloga, čeka u 21. veku. Šumski požari će biti sve učestaliji, toplotni udari i jake oluje biće veoma česti, a povećano razmnožavanje insekata dovešće do uništavanja poljoprivrede i širenja zaraznih bolesti. Ratovi će izbijati, ne zbog nafte, već zbog obradive zemlje i izvora vode. Pretpostavlja se da će zbog visokih temperatura svet zahvatiti sindrom NJu Orleansa; naime, ako bi se temperatura povećala za 2,8 stepeni, do kraja veka praktično bi nestali NJujork, cela Florida, ali bi bilo ugroženo i jadransko priobalje.
|
Prema izveštaju Nacionalne zdravstvene akademije SAD, nijedna katastrofa u celukupnoj poznatoj prošlosti neće izazvati toliko poguban uticaj na civilizaciju i život na planeti, kao što bi to moglo izazvati trend globalnog zagrevanja. Do sada je o tom pitanju najrelevantnijom smatrana studija UN, prema kojoj bi temperatura na površini zemlje do 2100. godine mogla porasti od 1,4 do 5,8 stepeni Celzijusovih. Takav rast temperature mogao bi prouzrokavati otapanje lednika i artičkog polarnog prekrivača, povećanje nivoa mora, pojavu oluja, destabilizaciju i nestanak životinjskih staništa i migracije životinja prema severu, salinizaciju pitkih voda, masovno uništenje šuma, ubrzan nestanak biljnih vrsta i velike suše.
Prema mišljenju naučnika, zapaženi trend rasta temperature vazduha i okeana u poslednjih 150 godina posledica je početka industrijske revolucije. Gasovi emitovani iz fabrika, automobila i drugih antropogenih, ali i prirodnih izvora, akumuliraju se u atmosferi i uzrokuju rast globalne temperature. Na taj način, naša planeta postaje slična staklenoj bašti, kod koje se toplota zadržava unutar staklenih zidova. Tek, cilj Kjoto protokola je borba sa globalnim zagrevanjem putem ograničavanja nivoa emisija “gasova staklene bašte”, pre svega ugljen dioksida, metana, sumpor-heksafluorida, azotnih oksida i freona, za pojedine zemlje ili grupe zemalja širom sveta. Međutim, dva ozbiljna, nerešena problema dovode u pitanje uspeh protokola. Prvi je pomenut stav SAD, a drugi se odnosi na Kinu i Indiju, koje, kao formalno nerazvijene zemlje, nisu obavezane sporazumom, iako beleže izuzetan privredni porast, a time i porast emisije štetnih gasova.
BUŠOVA ADMINISTRACIJA SVESNO PRIKRIVA OPASNOST OD GLOBALNOG ZAGREVANJA
Novi krug pakla za sve koji lažu o klimi
Bivši naučnik Kancelarije za klimu SAD Rik Pilc nije mogao pasivno gledati kako se globalno zagrevanje predstavlja američkoj javnosti kao nevažni porast žive u termometru zbog koje se niko ne bi trebao ozbiljnije zabrinjavati, pa je, nakon deset godina rada, odlučio da podnese neopozivu ostavku. “Ne mogu više raditi ovde zato što postoje ogromne razlike između problema klime kako ih vidi naučna zajednica i kako ih doživljava Buševa administracija”, napisao je u svom pismu ostavke. Kasnije je obrazložio i da je njegovom strpljenju došao kraj kad su od njega tražili da izbaci čitav jedan odlomak iz svog istraživanja o prosečnom povećanju temperature i konkretnim posledicama na život ljudi u SAD.
Time se, međutim, nije završio njegov obračun sa administracijom aktuelnog američkog predsednika, čija se ekološka politika bazira na tezi „ne treba širiti paniku”. Pilc je, naime, nedavno u Kongresu svedočio o svojim saznanjima kako su se menjali podaci u službenim izveštajima o globalnom zagrevanju i klimatskim promenama. Detaljno je govorio o tome kako aktuelna američka politika želi sakriti razmere problema, pa se zbog toga vrši strašan pritisak na naučnike koji rade u vladinim organizacijama. Po Pilcovoj tvrdnji, oni moraju ili pristati na izmenjene uslove predstavljanja rezultata naučnog istraživanja, što u prevodu znači njihovo „friziranje” ili im ostaje mogućnost da ostanu bez posla.
O cenzurisanim izveštajima, kako piše zagrebačkig „Globus”, Pilc je svedočio i u novom dokumentarnom filmu “Everything’s Cool”, u kojem je najavio da očekuje da se konačno rasvetli uloga jakog naftnog i gasnog lobija, kojem nije u interesu da se otvorenije priča o tome ko i koliko zagreva atmosferu i remeti ekosistem na Zemlji. „Kao da niko ne primećuje na svojoj vlastitoj koži šta se dešava i koliko su se zime promenile”, kaže Pilc.
Pri tome ne treba zaboraviti da su SAD već su odavno na listi najvećih zagađivača i neprijatelja ekologije, jer ne pristaju biti delom međunarodnih sporazuma (poput Protokola iz Kjota). Ipak, sve su prilike da se ekološka svest ipak vraća u američku državnu politiku. Bivši američki potpredsednik Al Gor svojim je dokumentarcem o klimatskim promenama pokrenuo ozbiljnu političku raspravu, dok je Asocijacija zabrinutih naučnika objavila rezultate ankete napravljene među 1.600 američkih klimatologa, koji su listom priznali da im nadređeni, prema nalozima političara, tražili da menjaju zaključke i izostavljaju nepopularne podatke.
– Danas se u Americi, izuzev retkih aktivista, zapravo niko ne brine zbog globalnog zagrevanja. Običan svet zapravo nema pojma šta nam se događa s klimom i koje opasnosti prete. LJudi naprosto ne povezuju klimatsku neravnotežu i činjenicu da su SAD sve češće na meti razornih uragana i plimnih talasa. Oni čak ne smatraju ni da je globalno zagrevanje američki problem. Naprosto, vlast je uspela da prikrije realnu opasnost od globalnog zagrevanja. Stoga mislim da bi trebao postojati poseban krug pakla za one koji petljaju s rezultatima naučnih istraživanja o klimi – izjavio je američki publicista Kris Muni, autor knjige „Republikanski rat protiv nauke”.
Pripremili: A. Brzak, V. Kopicl,
M. Stajić, D. Urošević
|
|
|
