GOLGOTA ODŽAČKIH NEMACA STRADALIH POSLE RATA OD METKA I LOGORSKIH TORTURA

Gde partizanska pravda prođe trava ne raste

Velika grupa pobijena krajem novembra 1944. morala je prethodno da sama sebi iskopa masovnu grobnicu, jer im je neoprostiva krivica bila - nemačko prezime.
Kad se krajem 1944. video konačan pobednik krvavog rata, mnogi su se Nemci pridružili trupama Vermahta koje su napustili Odjake. Neki iz osećanja krivice, a mnogi iz straha, naročito ako su bili prisilno mobilisani u vojsku i to im je bio jedini greh. Drugi, koji su hteli u miru da žive sa svima u novoj državi, nisu napustili rodni kraj. Međutim, mnogo bolje učinili su oni koji su se iselili, iako su i oni prošli kroz velike torture, povlačeći se ispred fronta preko Mađarske i Austrije do Nemačke. Mnogi su i danas živi. Postali su nemački državljani i imaju sređen život.
Nastradali su mnogi koji su bili antinacistički raspoloženi, ljudi predani radu i porodici. Veća grupa ubijena je još 23. novembra 1944. u masovnoj grobnici u blizini Odjaka. U jami koju su sami sebi morali da kopaju i naglas su se molili bogu. “Jedan jedini od njih je pobegao sa gubilišta i to je pričao meni sa velikim strahom, jer mu je Udba, koja ga je nekoliko godina kasnije otkrila, zabranila da o tome govori. Samo je meni rekao tu jednu jedinu rečenicu zato što je i moj otac bio tamo. Taj čovek je prekinuo maminu i moju neizvesnost. Ocu se nije više nadao. Stradao je zbog toga što je Nemac, iako ga je Slovakinja rodila. Drugu krivicu nije imao.”
U odjačkom srezu je pre rata živelo 28.000 Nemaca. Većina je pred dolazak pobedničkih jedinica, krajem 1944, napustila Odjake – kako god da su se držali tokom rata, strah od odmazde im je bio razlog za odlazak; prvenstveno u Nemačku. Među onima koji su ostali, gotovo hiljadu je životom platilo cenu pripadnosti nemačkom narodu – veći broj u logorima, za njih posebno otvaranim po Vojvodini; ostali od streljačkih vodova. U Odjacima danas živi jedva 200 pripadnika nemačke zajednice. Neki još dobro pamte poratnu golgotu svojih sunarodnika i sugrađana. Ispovest Antuna Glanca o stradanju svog oca, kao i druge, ništa manje strašne i potresne – o logorskom paklu hiljada vojvođanskih Švaba, zabeležio je gotovo šest decenija kasnije u knjizi “«S one strane rata”» odjački novinar Slobodan Mirić.
“Tokom rata tata je radio u fabrici kod Ertlovih”, ispričala je Miriću Aleksandra Gebauer, «učiteljica Sandra», kako su je oslovljavale komšije i generacije učenika. “Pratio je preko radija rat i znao je gde je front i šta se dešava. Tata nije bio u ratu. On je radio. Rat je završen. Nemci odlaze. Nastaje pauza, bez vlasti. Mom ocu su rekli da bi trebalo da beži. On je bio na poslu, a mama je bila sve spakovala da idemo u Mađarsku. Kad je otac došao s posla, vikao je na mamu, jer je bio siguran da nemamo zbog čega bežati. I, ostali smo. Jedne noći došla je Udba i zalupala na vrata. Sedeli smo mama, tata, sestra i ja u kući i večerali. Otac je ustao i pustio ih unutra. Oni su imali dugačke kožne kapute. Tata se digao i na njihov poziv otišao na saslušanje. Pre polaska izvadio je svoj novčanik, koji i danas čuvam, i ostavio ga na stolu. Obukao je svoju kratku jaknu, koju je nosio kasnije neki udbaš. Još jednom je pogledao po sobi i otišao i više se nije vratio. Bio je zatvoren u sudskom zatvoru i tu su bili svi viđeniji ljudi koji nisu otišli. Otac nije odgovarao zbog politike, nego zbog ljudi i njihove zlobe i zavisti, jer su bili ljubomorni na naš društveni status i bogatstvo i sl. I sve ono što je bilo u ljudima prikriveno u miru, dođe do izražaja u tim vremenima, kada valjda misle ako više drugih strada da će njima biti lakše, da će njihove šanse biti veće. Iz sudskog zatvora oca su odveli. NJegov grob je tu negde kod Odjaka. U zatvoru su ga tukli ljudi koji su ga poznavali. Tatin brat je poznavao Koču Popovića i Mošu Pijade, ali nije intervenisao. Emil Gebauer to nije tražio.”
Jakob Braunštajn bio je još dečarac kad se našao u logoru u Gakovu. I previše je, kaže, uspomena na taj period: teška tromboza noge, oboleli krvni sudovi, problemi sa srcem, uz uspomene teško izbrisive iz duše.
“Otac je streljan u Odjacima”, priča Jakob. “Mama ga je tražila i kaže joj Mileta Davidov, milicioner: idi kući, njega više nema. Brat Martin je sa 17 godina silom mobilisan na ruski front, preživeo je i sad je u Nemačkoj. Sestre Mariju i Rozu su odveli na rad u Rusiju. One su se vratile u Nemačku i nikad nisu došle u Jugoslaviju. Brat Josip je umro u Karavukovu 1975, prerano, od posledica rata. On je takođe tri godine bio u logoru. Imao sam i malog brata Georga i sestru Anu, oboje su umrli u logoru. Deda takođe. Baba Marija je ostala u Karavukovu, i nju je neko zaklao 1945. Gakovo... Glavna ulica Gakova bila je rezervisana za one koji su bili nesposobni za rad i određeni da umru. Dnevno je umiralo više stotina ljudi. U logoru je umrla i moja majka. U ratovima iz ljudi izbije ono najgore, najskrivenije. Na svu sreću, ima i ljudi koji otvaraju nadu u budućnost. Na jednom stražarskom mestu u logoru Gakovo bio je čovek koji je okretao glavu da bi logoraši mogli da pobegnu. Zvao se Stanko, a nadimak mu je bio Beli Brk. Bio je kolonista u Karavukovu. On je bio na straži kod groblja i mnogima je spasao život. Posle nekoliko godina sreo sam ga u Karavukovačkoj šumi na seči drva. Ja sam ga podsetio na te događaje iz logora, a on, skroman i ćutljiv, kakvim ga je bog dao, samo mi je rekao da mu je bilo strašno žao dece.
U Gakovu i mnogim sličnim poratnim lagerima širom Vojvodine bilo je i mlađih od Jakoba, čak i beba. Terezija Špajzer-Salai imala je tek 12 kada je deportovana u logor Gakovo. “To je bio pakao”, priseća se rođena Karavukovčanka, a u tom mestu i danas živi. “LJudi su umirali od zime, gladi, maltretiranja, stradalo je mnogo mladih devojaka, dece... LJudi su bili skeleti. Bilo je strašnih tragedija, a sve skupa su bile jedna tragedija.”
Stradala joj je porodica, ostala je bez oca. Veli, ne zna zašto su toliko stradali. Zna samo da to nisu zaslužili. “Sigurna sam u jedno: ako postoje sveta mesta, gde ljudi treba da zastanu, pomole se bogu i zapale sveće, onda su to logori, mesta strašne patnje koja je dostizala visinu neba, ali je niko nije čuo niti uslišio molitve logoraša. Bez obzira na to gde su logori Dahau, Jasenovac, Aušvic ili Gakovo, ljudska patnja u njima propaćena to je zaslužila i to pročišćenje čovečanstvu je potrebno za njegovu budućnost.”