NOVOSADSKA KAFANSKA LEGENDA VIOLINISTA BATA NIKOLIC I U PESME UŠAO

Mocart štapom odsviran

Kad je dobre volje, samouku virtuoznost maestro pokazuje svirajuci sve, od becaraca do klasike, umesto gudalom cašom, upaljacem ili mobilnim telefonom p Pošto mu škola nije najbolje išla, Bata je život ucio po bircuzima i nagledao se treznih i pijanih politicara, sportista, kriminalaca, boema, sileyija, ali i prave gospode p Po astronomskom bakšišu koji je ostavio najduže pamti galantnost Zdravka Colica.
“ „Dobro vece, gos’n Bato”. „Dobro vece, izvolite”. Uz obavezan rukoljub prisutnoj dami, kako dolikuje gospodinu stare škole, u restoranu “Niš“ docekao nas je, legendarni Bata kafanski šmeker sa violinom, kog poznaju svi ljubitelji tamburaške muzike i pravih ciganskih bandi. Elegantna beli sako, crvena karirana kravata, doterana proseda kosa, veliki prsten na malom prstu i “rotmans” u pepeljari oslikavaju starog, prevejanog asa. Bata ce krajem januara napuniti 60. godina, a po kafanama svira od petnaeste - skoro pola veka. Uz hladne špricere i staru kafansku himnu “Pogledaj me, nevernice”, kojom se procenjuje kvalitet i staž orkestra, vracamo se na sam pocetak. Bata Nikolic je roden 30. januara 1945. u Lalicu. Jedan je u oca i majke. Kako kaže, jedini je Nikolic jedinac na svetu. Bata mu je naravno nadimak, vlastito ime mu se ne dopada i nikom ga ne govori, pa ga ni mi nismo pitali. Kada je imao sedam godina porodica se odsela u Rumenku. Bata krece u školu, koja ga nikada nije narocito interesovala. Pošao je i u nižu muzicku školu, ali ni tamo se nije dugo zadržao. Kao pravi sluhista postao je samouki violinista.
- Školu nikada nisam vol’o - uz širok, prepoznatljiv osmeh priseca se Bata. - Odvedu me, ja pobegnem, sakrijem se iza kuce u slamu i po ceo dan sviram violinu. Od malena sam znao da cu biti muzicar i ništa drugo.
Prvu violinu je nasledio od oca Save, cuvenog kontraša sa Petrovaradinske tvrdave. Kada je napunio 15 leta, zasvirao je zajedno sa njim u kafani, ali ubrzo su ga putevi naneli na druge strane. Od kafane do kafane. Ni sam ne može da se seti gde je sve i za koga svirao. Nagledao se i treznih i pijanih politicara, sportista, kriminalaca, boema, sileyija i prave gospode. Kafana je, kaže, život u malom.

Ko preživi Banoštor Sremci su, poznato je, ljudi “zadrti”, preke naravi. Pogotovo Banoštorci. Teraju muzicare na drvo, vade pištolje. - Kada sam kao klinac prvi put kretao za Banoštor, otac je plakao i molio me da ne idem tamo. Znao je s kim cemo imati posla. Bili su nezgodni, ali i s njima sam izašao na kraj - kaže Bata. E pa ko preživi banoštorsko teranje kera zaslužio je da ude i u pesmu. Novosadski ansambl vokalno-instrumentalni sastav “Drugari”, u znak poštovanja prema starom kafanskom asu posvetio je jednu pesmu Bati Nikolicu, cija je prva strofe: „Kad si bio decak mali / violinu su ti dali / Nije bilo na njoj ni svih žica / To ti nije bilo važno / zgrabila te pesma snažno / Svirao si punim srcem ti!”

KAKO JE OBRAZOVANI SREMAC ATANASIJE STOJKOVIC DOBIO SVOJE BRDO U RUSIJI

Srpsko ime za sibirsku pustoš

Dok je srpska kultura gotovo potpuno zaboravila Rumljanina Atanasija Stojkovica, uz Dositeja najznacajniju licnost epohe prosvetiteljstva, po rektoru Harkovskog univerziteta i clanu Carske akademije nauke, a za pionirske zasluge u oblasti astro fizike Rusi su nazvali jedno brdo u sibirskoj Tunguskoj oblasti koju je 1908. opustošio meteor.
Ceo “život i delotvorenije” velikana iz Rume Atanasija Stojkovica, doktora Univerziteta u Getingenu, clana nekoliko ucenih društava, rektora Harkovskog univerziteta, prevodioca “Novog zaveta” na slavenoserbski, pisca prvog romana u novijoj srpskoj književnosti “Aristid i Natalija” (1801), autora trotomnog dela na gotovo hiljadu strana “Fisika, prostim jezikom spisana za rod slaveno-serbskij”.., u “Prosvetinoj” enciklopediji sažet je u jedva nekoliko redova.
Atanasije Stojkovic je i u strucnim krugovima ostao poznat pre svega kao književnik i licnost neobicnog životnog puta nego kao naucnik. NJegovom ugledu štetila je i neskrivena težnja za sticanjem imovine, ali i cinjenica da je prevodenjem Novog zaveta na slavenosrpski za neko vreme obezvredio trud Vuka Karayicu, koji ga je preveo na narodni jezik. Otuda je uz Dositeja i Pavla Solarica, prevashodno smatran predstavnikom srpske književnosti izmedu 18. i 19. veka.
Roden 1773. u Rumi, u siromašnoj porodici, posle školovanja u rodnom gradu, ucenje je nastavio u Šopronu, a zatim u Segedinu i Požunu. Stipendija mu je omogucila da studira na Univerzitetu u Getingenu, gde je 1799. stekao zvanje doktora filozofije. Iz plemenitih pobuda, “da pomogne svom otacastvu”, napisao je uybenik fizike, u kome je bilo elemenata astronomije, geografije i drugih nauka. Ova obimna studija poslužila mu je kao preporuka za zaposlenje u Rusiji, gde je imenovan za prvog redovnog profesora na novoosnovanoj Katedri teorijske i eksperimentalne fizike u Harkovu (1803). Samo dve godine kasnije izabran je za prvog dekana Odeljenja fizickih i matematickih nauka.
Profesor i rektor tamošnjeg univerziteta, osnivac harkovskog Ucenog društva, Stojkovic je bio u vezi s Dobrovskim, Gatererom, Hejnom, Puškinom, a u isto vreme s protom Matijom Nenadovicem i preko njega Karadordem, Dositejem, Solaricem i drugim naucnicima i piscima svog vremena. U duhu Dositejevih ideja, na ciju je inicijativu napisao “Fiziku”, Stojkovic je vec u tom delu ispoljio prosvetiteljsku ideologiju. U predgovoru on istice nauku kao jedan od važnih cinilaca opšteg napretka svakog naroda. Kao i Venclovic, nabrajao je narodna sujeverja, poput onog da repata zvezda koja pretrci nebo donosi nesrecu, da je “uzalud oko bolesnika pljuvati na cetiri strane pre no što zaspi, ili izveceri ne dati na zajam sirceta iz kuce”.
Kao profesoru univerziteta, Stojkovicu je dospeo u ruke komad “vazdušnog kamena” koji je pao 1787, kod sela Žigajlovka, u Harkovskoj guberniji. Iako danas o pomenutom meteoritu postoji ogromna literatura (samo na internetu preko 40 linkova), naucnici još nisu pouzdano ustanovili poreklo tunguskog kosmickog tela. Da bi se sacuvala za dalja istraživanja, oblast je privremeno proglašena za nacionalni park.
Zaintrigiran ovim fenomenom, Atanasije Stojkovic se detaljnije poceo baviti tunguskom eksplozijom, da bi svoje istraživanje objavio u knjizi “O vazdušnom kamenju i njihovom poreklu”. Kasnije se pokazalo da je Stojkoviceva knjiga prva monografija o meteoritima u svetu, izvršivši tako veliki uticaj na razvoj ruske meteoritike.
Sve uvaženiji u društvu, Stojkovic je postao clan Carske akademije nauka, a zatim je, prema ukazu cara Aleksandra Prvog i nosilac Ordena svetog Vladimira treceg stepena. Zausluge koje je ovaj talentovani Rumljanin postigao u nauci odrazile su se i na njegovo imovinsko stanje. Stojkovic je ubrzo postao spahija i državni savetnik, cime je, osloboden svakodnevnih poslova, našao vreme da na slavenoserbski prevede “Novi zavet”. Stekavši veliku slavu, ovaj neumorni naucnik i patriota, koji ce polovinu života provesti u Rusiji, preminuvši u Sankt Peterburgu 1832.
Inace, eksploziju koja se 30. juna 1908. dogodila u Sibirskoj Tunguskoj oblasti zabeležili su seizmografi širom sveta, kojima se zatresla pisaljka vec kod prvog udarnog talasa. Da se svetlost nakon eksplozije videla na velikoj udaljenosti, svedoci clanak objavljen u “Tajmsu”, po kome su tog dana igraci golfa u Blankasteru, na jugoistoku Engleske, u dva sata po ponoci mogli da odigraju još jednu rundu.
Tek 1921, kad je Lenjin odlucio da SSSR postane sila u naucnom svetu, pocela su istraživanja sibirske eksplozije. Sovjetska akademija nauka angažovala je Leonida Aleksejevica Kulika da prikupi podatke o misterioznom meteoritu. NJegovo uverenje da je pustoš izazvao kameni ili gvozdeni meteorit tih godina predstavljalo je dosta smelu pretpostvku, s obzirom na to da je preovladivalo mišljenje kako su samo posetioci iz svemira mogli na Zemlji izazvati takvu pustoš. Ova teorija kasnije je iskorišcena i u SF romanu Donalda Bensena, po kojem se spuštanje NLO - a dešava kod San Franciska, što dovodi do izbora predsednika SAD s izraženim Niksonovim karakteristikama.
Tek je nedavno, zahvaljujuci Jeleni Milogradov-Turin s Katedre za astronomiju beogradskog Matematickog fakulteta, razrešena enigma postojanja brda Stojkovic u samoj Tunguskoj oblasti nad kojom je 1908. eksplodiralo kosmicko telo. Otac sovjetske meteoritike L. A. Kulik davao je nazive brda i grebena prema prezimenima 27 najslavnijih ruskih i stranih strucnjaka iz oblasti meteoritike koji su radili u Rusiji. Ovu pocast stekao je i Stojkovic, po kome je nazvao brdo visoko 150 metara. Siniša Kovacevic