ULOGA SOMBORA U SRPSKOJ REVOLUCIJIKad je Crni Đorde u Ravangradu soldat bio
Vožd u dobrovoljcima- U godini pred austrijsko-turski rat (1788-1790) austrijske vojne vlasti organizovale su od izbeglih Srba iz Šumadije srpski frajkor, odnosno dobrovoljacke odrede sastavljene od mladih muškaraca vicnih oružju, koji je trebalo da budu prethodnica a ujedno i glavna udarna snaga austrijske vojske u ratu protiv Turaka - prica Stepanovic. - Jedan od centara za njihovu vojnu obuku bio je u Somboru, u kasarnama koje su se nalazile na obodu grada, iza današnje zgrade Županije. Medu najocitijim i najuglednijim tim pitomcima isticao se buduci Vožd.Ako je verovati buljubaši Jokicu, Georgije Petrovic se našao sa porodicom u Vojvodini nakon ubistva jednog Turcina. Iz Šumadije je najpre pobegao u Srem, gde je skoro dve godine proveo kao lugar u krušedolskoj manastirskoj šumi. Prikljucivši se frajkorima, Georgije je ipak ostao svoj, jer, prema svedocenju mnogih, “Karadorde nikada nije obukao nemackih haljina, vec je nosio cohu i fes na glavi i jahao na konju. Od oružja je imao srpsku pušku, sablju o bedrima, nož i dva pištolja za silavima i dva na konju u kuburama.” Onako stasit i ponosan, cesto je pohodio hram svetog Georgija u centru varoši. Govore hronike somborske i da Vožd nije dugo ostao u Somboru. Kako je kasnije pricao Jokicu, ovako se predomišljao: “Što bih ja išao da ginem na drugoj strani tudega carstva, kad može doci vreme da u Srbiji mogu vojevati?” Pokaje se, dakle, izmakne iz Sombora i preko cele Backe odjaha u Srem, tacnije u Ledince, gde udari na svoju porodicu. Drugi biografi Voždovi tumace njegovo napuštanje frajkora i železnom disciplinom koja je vladala u ovim vojnim jedinicama, a kojoj, makar u to vreme, Georgije Petrovic nije bio sklon. Nisu jeli šunke, a Turci na bunaru
Karadorde je ipak ucestvovao u austrijsko-turskom ratu, istakavši se pri pokušaju oslobodenja Beograda, ali i u bici kod Požege, nakon koje je, pobedivši cuvenog turskog junaka Lomigora, odlikovan zlatnom austrijskom medaljom i unapreden u cin podoficira Srpskog dobrovoljackog kora.Da somborski Srbi nisu “jeli šunke, a Turci na bunaru”, svedoci i uloga Jovana Savica u Prvom srpskom ustanku. Poznatiji kao Ivan Jugovic, rodeni Somborac, sveštenicki sin, sekretar episkopa Jovana Jovanovica Šakabente i miljenik mitropolita Stratimirovica, ocima Vuka Stefanovica Karayica bio je viden kao jedan od najucenijih i najpametnijih Srba tog vremena. Pocetkom ustanka, 1805 prešao je u Srbiju, gde je službovao kao pisar, da bi nakon smrti Bože Grujovica postao sekretar Praviteljstvujušceg sovjeta. Nakon potpisivanja rusko-turskog primirja 1807, Karadorde ga otpravi u diplomatsku misiju u Vlašku, ne bi li nagovorio Ruse da i Srbiju obuhvate ovim primirjem. Kako to vec kod Srba biva, dok se Jugovic karabasio sa Rusima, zavidljivci ga opanjkaše kod Vožda i ostalih clanova Sovjeta, te bi najuren iz državne službe. Želeci ipak da i dalje bude na polzu svome rodu, zasuka rukave i po uzoru na Madarsku kraljevsku akademiju, osnuje školu u kojoj ce biti ucene više nauke. Tako 31. avgusta (po novom kalendaru 12. septembra) 1808. bi otvorena Velika škola, što svojim besedama uvelicaše Vožd Karadorde (koji i svoga sina Aleksu dade u nju) i Dositej Obradovic. Znameniti Somborac Jugovic je svega cetiri meseca u Velikoj školi predavao opštu istoriju, zemljopis, racun i nemacki jezik, da bi ga Vožd uzeo ponovo u milost i poslao kao deputata ruskom caru Aleksandru Prvom. Usled spletki cuvenog Rodofinikina, srpska deputacija uspela je da dode samo do Jašija i kneza Prozorovskog, koga je najviše uznemirila Jugoviceva gorljivost za ujedinjenje svih Srba oko matice Srbije. Izostanak bilo kakve pisane ruske garancije bio je najverovatnije uzrokovan i Jugovicevim odgovorom na zajedljivu provokaciju Prozorovskog povodom toga ciji bi bio Carigrad ako se Srbi toliko prošire. “Da je po pravdi Boga, Carigrad bi valjao srpski da bude, jer Rusi vec imaju svoju prestonicu”, odgovorio je drcni Jugovic. Koga Rusi brane...Razocaran stavom Rusa, Jugovic je, po svemu sudeci, rodonacelnik one poznate: “Koga Rusi brane…” Nakon povratka ponovo je postao sekretar Praviteljstvujušceg sovjeta, nakon toga i birgermajster, odnosno gradonacelnik Beograda, da bi uz brojne diplomatske misije obavljao i dužnost popecitelja prosveštenija, što ce reci ministra prosvete. Brojne spletke zbog njegove navodno “nemcarske” politike ipak su mu došle politicke glave, te je pred propast Prvog srpskog ustanka smenjen. Vratio se u Vojvodinu i sklopio svoje umne oci u Velikom Beckereku 1813. godine.Da Jugovic, odnosno Savic, nije bio jedini somborski Srbin kojem je buna bila na brigu, svedoci i angažman vladike backog Jovana Jovanovica, koji je takode snevao san o “oslobodenju Srba i vaskrsu srpske slave”. Cim je planula prva puška u Srbiji, cestiti vladika nabavi i preko Save preturi dva gvozdena topa od pola hvata sa duladima i yebanom. Ovo je bio rezultat skupljanja novca medu pravoslavnima u Backoj, u kojoj je somborski protopopijat imao najviše duša. Pored direktnog znacaja artiljerije, ovi topovi su imali ogroman uticaj i na moral srpskih ustanika, jer im to beše znak da ih, navodno, i austrijski cesar podržava u skidanju petovekovnog jarma. Sve hitajuci da i dalje pomaže svome rodu, preosvešteni vladika u nekoliko navrata obilazio je Sombor kako bi se prikupili novci za srpske ustanike, ali i za otkup Srba iz turskog roblja. Prilikom jedne od takvih kanonskih poseta, cestiti vladika preminu upravo u Somboru. Iako rodom Sremskokarlovcanin, bi sahranjen u porti svetodurdevskog somborskog hrama. |
|
SECANJE NA VREMENA KADA SU CIGANI U NERI ISPIRALI ZLATOZlatna groznica, a u Banatu
Malo kome je poznato, ali je, srecom, zabeleženo u knjigama starostavnim, da je jugoistocni Banat ne tako davno bio El Dorado za lovce na zlato. Za laž da su Vršacke planine zlatonosne krivac je bio svetlucavi mineral „liskun”, koji je zaslepeo novinare, a oni brže bolje objavili vest o banatskoj zlatnoj groznici. Nažalost, „piskarala” su bila i jedina koja su pronašla zlatnu žilu – ali svakodnevnih pricica za svoje urednike. Nasuprot toj groznici, reka Nera i njene pritoke zapravo su prikrivale svetlucave odbljeske, a možda to i danas cine. Zlato se vadilo kopanjem i ispiranjem
Tadašnje Vojno-granicarske vlasti u želji da intenziviraju ovu, za državnu ekonomiju visoko profitabilnu delatnost, tokom prve polovine 19. veka u blizini sela Kusic, na sprudu izmedu mlinskog kanala Jaruga i reke Nere, danas poznatog kao potez “Cirit”, naselile su oko 40 porodica rumunskih Cigana – Banjaša, rodom iz Erdelja. NJihov iskljucivi zadatak bio je da eksploatišu Neru i njene zlatom prebogate pritoke. Banjaši su bili vicni ovom poslu jer su se njime bavili i u zavicaju. U Domovniku sela Kusic zabeleženo je da su, kao “novobanacani”, tada doseljene porodice Atanacko, Gruja, Dancu, Dima, Luka, Stan, Stefanu ili Stefan, Dan ili Danu, Manžulj ili Manyul, Tajkul ili Uršikic, a kasnije i Mojsa, Mezimka…Jedan letopisac zapisao je da su govorili ciganjskim jezikom, sa dosta rumunskih jezickih pozajmica i da su lepo uredenim kucama i kratkim ulicama formirali seoce u kojem su “živeli odvojeno i nisu se mešali sa starosedeocima”. Iz maticnih knjiga, redovno su vodene od 1849. jer su starije spalili Madari u vreme revolucije 1848. godine, doznaje se i podatak da su bili pravoslavne vere, te da su se vencavali u mesnom srpsko – pravoslanom hramu Svetog Nikole i da su sahranjivani na pravoslavnom groblju. Zanimljivo je da su se vencavali relativno mladi, neretko i pre navršene 16. godine, a prilikom ženidbe mladicima bi obavezno birali devojke iz porodica koje su se takode bavile ispiranjem zlata. Deda Đorde i Kurkan poslednji južnobanatski lovci na zlatoNa Zlatnom potoku, izmedu dva svetska rata, zlato je ispirao izvesni deda Đorde, rodom iz obližnjeg sela Zlatica. On je mladost proveo radeci u americkim rudnicima zlata. Tridesetih godina prošlog veka, pošlo mu je za rukom da otkrije takozvanu “zlatnu žilu”. Tajnu je ljubomorno cuvao, a interesovanje je bilo veliko. Ispiranjem zlata, u to vreme bavio se i izvesni Kurkan, Banjaš, rodom iz istog sela kao i deda Đorde. Oni su bili poslednji koje je na južnobanatskim prostorima inficirao virus “zlatne groznice”.Samo su Banjaši bili majstoriPrema zabelešci iz oravickog nedeljnika “Die Bergist”, rudarski savetnik Pakman 1846. godine stacionirao je svoju ekipu strucnjaka na levoj pritoci Nere - Zlatickom potoku, kako bi proverio informaciju od prnjavorskih Cigana o bogatim naslagama zlatonosnog peska. Medutim, kako je zapisano, odustao je vec posle nekoliko dana mucenja, jer je shvatio da od toga nema ništa. Pedesetak godina kasnije, 1902., vršacki nedeljnik “Rodoljub” objavio je vest svog dopisnika iz Bele Crkve da je “nekolicina nemackih kapitalista pokušala na obližnjoj reci Neralj da ispira zlato i da je postigla lep rezultata”. Sam pocetak ulio im je nadu u uspeh pa su se obratili Ugarskom ministarstvu privrede za dozvolu da mogu ispirati zlato. Isti autor zakljucio je da ce dozvolu svakako dobiti, buduci da su strucnjaci utvrdili da je “Neralj bogatiji zlatom nego ma koja amerikanska reka”. Medutim, ambiciozni planovi strucnjaka nisu se ostvarili. Bar ne tom prilikom. Ipak interesovanje Nemaca nije izostalo. Tokom Prvog svetskog rata jedno njihovo akcionarsko društvo instaliralo je “specijalni bager”, ali, nažalost, rezultati nisu poznati.Zlato se iz Nere i pritoka vadilo na dva nacina. Kopanjem i ispiranjem. Nikada izmecu ova dva nacina nije stavljan znak jednakosti, a o tome je brinula zvanicna administracija, pa i crkvene vlasti. Tacno se zna ko je bio “zlatoispiratelj”, a ko “zlatokopatelj”. Na osnovu dostupne istorijske grade, zna se da su Banjaši zlatonosni pesak ispirali uz pomoc malog drvenog korita koje je na dnu bilo obloženo gustom predom, slicnom onoj od koje se prave yakovi. Ni lopata, ašov i motika ne smeju se zaobici. Mukotrpan posao iziskivao je veliki fizicki napor i to u uslovima koji su bitno uticali na zdravlje. Umirali su mladi, najcešce od vrucice, “suve bolezni”, “vodene bolezni”, suvog kašlja i šloga. Retki su doživljavali duboku starost. Žitelji ove kolonije imali su zajednicku zavetinu – Petrovdan. Kako je zapisano, slavska ikona visila je na “starom drvetu, kraj bunara, na sredini kolonije”. Na taj dan, 12. jun, pravili su “gorban”. Klali su i pekli jagnjad, a uz pecenje, nisu ga sekli nego su ga lomili i jeli prstima, služili su “pogace beskvasne, namazane medom”. Sem njih, tokom 19. veka, ispiranjem i kopanjem zlata na pomenutom prostoru bavili su se i stanovnici Cinajnerderfela, Ciganskog Sela, koje se nalazilo južno od Lugoveta, tik uz obalu Nere. Englezi „stavili šapu”U poslednjoj deceniji 19. veka pa sve do 1908. godine Na Zlatnom potoku, zlato je eksploatisalo jedno englesko akcionarsko društvo. Sve do pred Drugi svetski rat zidine njihove kancelarije stajale su neposredno ispred porte negdašnjeg srpsko pravoslavnog manastira Kusic. Medutim, u tom periodu, naglo je opao interes za kopanjem i ispiranjem zlata, jer, navodno, posao više nije bio rentabilan. A i ceste poplave nanosile su naseljima tragaca za zlatom znatne štete.Velika provala oblaka nad rumunskim Almašem izazvala je 1910. godine katastrofalne poplave u donjem toku Nere. Tom prilikom teško su stradali Cigansko Selo, Kolonija i Kusic. Reka je porušila sve mostove koji su Koloniju spajali sa ostalim svetom i još 21 kucu. Stanovnici su se posle katastrofe raselili po okolnim mestima. Zemljište na kojem su ceo vek živeli ispiraci i kopaci zlata odnela je cudljiva Nera. Slicno je svoj život okoncalo i Cigansko Selo. Mnogi su se preorjentisali na razne kurentnije zanate kako bi osigurali egzistenciju. NJihovi potomci još uvek žive na ovim prostorima. |
|
| vrh strane |
Georgije Petrovic se našao sa porodicom u Vojvodini nakon ubistva jednog Turcina. Iz Šumadije je najpre pobegao u Srem, gde je skoro dve godine proveo kao lugar u krušedolskoj manastirskoj šumi.