METOSI MANASTIRA HILANDARA U NOVOM SADU I SREMSKIM KARLOVCIMA
Hilandarci izmedu Svete i Fruške gore
Backi episkopi i karlovacki mitropoliti obezbedili su u svojim prestonim gradovima kuce-zadužbine, cija je namena bila da stvore stalne prihode osiromašenom bratstvu srpske svetinje na Atosu. Obrazovani hilandarski monasi su, pak, tokom 18. i 19. veka znatno uticali na budenje nacionalne svesti mlade srpske gradanske klase u Austriji.
U bilo kojoj monografiji ili zapisu o cuvenoj srpskoj zadužbini na Atosu je i pregršt podataka koji svedoce o suverenoj ulozi Hilandara kao centralnog mesta srpske kulturne i državne elite. Hilandarski monasi i igumani cesto su postajali episkopi i prvojerarsi Srpske pravoslavne crkve, a kad su za to nalagale potrebe, ovi vrsni monaški podvižnici delovali su i kao uceni prevodioci, vrsni pisci i vešte diplomate. Ukazujuci na vrednosti ove svetinje, Jovan Rajic je vec u 18. veku podstakao hodocasnike iz južne Ugarske da je pohode. Uzvišenost molitvenog tihovanja na Atosu privuci ce ih magnetskom snagom, a posvecene istraživace hilandarske prošlosti opciniti obilje sacuvanih dokumenata.
Poluautonomno ustrojstvo Svete gore uspelo je da materijalno i duhovno preživi sve faze otomanskog feudalizma i snažno utice na stvaranje srpske istorijske i nacionalne svesti u 18. i 19. veku. Zahvaljujuci svojoj veštini, h ilandarski monasi su pronalazili nove puteve i veze do onih podrucja u Podunavlju na kojima se, pored nove crkvene organizacije, razvijala i srpska gradanska klasa, cvrsto rešena da materijalno podrži manastirsko bratstvo. Ova nova vitalna snaga srpskog društva uradila je to brže i efikasnije nego spora, tradicionalna, a proceduralno zamršena ruska pomoc, uvek zavisna od promenljive cudi carske politike.
Zaštitnicki stav prema srpskoj zadužbini ce, tokom 18. veka, pored najvišeg crkvenog poglavara Srba u Austriji, mitropolita Vicentija Popovica, prihvatiti i episkopi Karlovacke mitropolije. Medu velikim hilandarskim prijateljima naci ce se i poznati osnivac duhovnih škola, backi episkop Visarion Pavlovic, koji darežljivost svoje pastve usmerava ka siromašnom hilandarskom bratstvu. U to vreme dolazi se na ideju da bi se, po ugledu na Moskovsko podvorje, i na podrucju Karlovacke mitropolije Hilandaru mogli osigurati kakva nepokretna imovina i redovan prihod.
Preduzimljivi mitropolit Pavle Nenadovic ce se, za vreme svoga upravljanja srpskom crkvom u Austriji, posle mitropolita Vicentija, javiti kao drugi veliki zaštitnik srpske i drugih svetogorskih svetinja. Zaštitnicki Nenadovicev stav omogucio je Hilandarcima sve cešcu prisutnost na podrucju Karlovacke mitropolije, a posebno u fruškogorskim manastirima, u kojima, prema vizitaciji iz 1753, boravi veci broj Hilandaraca. Zahvaljujuci licnom zalaganju Pavla Nenadovica, od dobrovoljnih priloga iz cele mitropolije, Hilandarci su u Karlovcima i Novom Sadu stekli kao svoj metoh po jednu kucu, cime je, bar za izvesno vreme, obezbeden njihov stalni prihod. Pitanje hilandarskih poseda na teritoriji Karlovacke mitropolije pokušao je 1744. da reši i patrijarh Arsenije IV Jovanovic, želeci da manastire Kuveždin i Đipšu proglasi za hilandarske metohe. Naišavši, medutim, na žestok otpor seljaka iz okoline ovih manastira, na celu sa ktitorom Petrom Jovanovicem iz Novog Sada, patrijarh nije ostvario svoju nameru.
Hilandarci su, zaslugom arhimandrita Gerasima, 18. juna 1744. ipak došli do svog prvog poseda na podrucju Karlovacke mitropolije. Od karlovackog gradanina Vuje Nikolica kupili su kucu “sa ducanom i avlijom”, koja se nalazila blizu Gornje crkve, posvecene, kao i manastir Hilandar, Vavedenju Bogorodicinom. U Novom Sadu hilandarski metoh je najpre bila kuca u blizini Saborne crkve, a kasnije kuca kraj Nikolajevskog hrama (broj 1071). Hilandarska kuca u Novom Sadu kupljena je od Albe Maksimovne 15. juna 1743, a ugovor je u ime manastira potpisao arhimandrit Gerasim. Osim Hilandara, metohe u Novom Sadu imali su i manastiri Velika Lavra (kucni broj 912) i Vatoped (s brojem 955), kao i Jerusalimska patrijaršija (broj 909). Na razne nacine donosili su ti metosi novcane koristi svojim vlasnicima, od kojih su najcešce bile kirije za stanovanje, naplacivane onima iz udaljenijih eparhija, ciji su predstavnici za vreme trajanja narodno-crkvenih sabora boravili u hilandarskim metosima.
Veze manastira Hilandara sa Karlovackom mitropolijom u 18. veku bile su za Srbe u Austriji od velikog kulturnog i politickog znacaja. Hilandar je našu gradansku sredinu, formiranu pod uticajem zapadne Evrope, uporno povezivao sa srednjovekovnom tradicijom istocnopravoslavnog monaštva. Brzo se prilagodavajuci izmenjenim društvenim i ekonomskim prilikama Srba u Austriji, Hilandarci su tokom 18. veka izvršili izvesnu demokratizaciju srpskog ktitorskog obicaja. Umesto darežljivih pojedinaca, briga o održavanju starih srpskih manastira prelazi i na šire slojeve društva. U krajevima preko Save i Dunava nisu samo visoki crkveni prelati testamentarno “porucivali svoja podušja” manastiru Hilandaru. Cinili su to i predstavnici mladog gradanstva, svesni da na taj nacin pomažu stare srpske svetinje, ciji ugled tokom 18. veka nezadrživo raste zajedno sa probudenim nacionalnim i istorijskim osecanjem.
Austrija Turcima ne da pare
U duhu crkveno-politickih reformi Marije Terezije, koje su imale za cilj i da uvedu cvršcu državnu kontrolu nad crkvenim imanjima, 1769. je doneta odluka o prodaji hilandarskih metoha u Karlovcima i Novom Sadu. Kako Hilandar dugo nije primio novac za prodate metohe, bio je prinuden da požuruje isplatu preko austrijskog poslanstva u Carigradu, pa je carskim dekretom Josifa II pozvan da imenuje poverenike koji su o metosima vodili brigu. Medutim, hilandarska potraživanja nisu naplacena ni brzo ni lako. Vlasti su na manastirsku molbu o vracanju sakupljenog novca iz metoha u Novom Sadu i Karlovcima odgovorile negativno, pozivajuci se na propisanu zabranu izvoza novca u Tursku. U dugom sporu izmedu Hilandara i Austrije, nestala je i namera Karlovacke mitropolije da Hilandaru obezbedi stalan prihod.
Ni udovice nisu zaboravljene
Prilikom prikupljanja priloga u krajevima preko Save i Dunava, Hilandarci su, pored relikvija i svetih moštiju, sa sobom nosili i rukopisno “Žitije sv. Save” od Teodosija. Savina biografija je tako doneta u dom hadži Nedeljka Bogdanovica, jednog od najbogatijih trgovaca Petrovaradinskog šanca (današnji Novi Sad), gde ju je 1732. citao slikar Joakim Markovic, koji je, kako sam kaže u zapisu, “od toga imao veliku korist”. Pod uticajem hilandarskih monaha, Nedeljko Bogdanovic, dobrocinitelj krušedolski (sa bracom je 1726. podigao zvonik), nakon posete Palestini, zamonašio se u Hilandaru i dobio ime Nikanor. U testamentu koji je pre puta u Svetu zemlju sastavio, Nedeljko se obavezao da se na ime “njegovog udela u dobitku” godišnje šalje u Hilandar 60 forinti, u Krušedol 40, a udovicama 40 forinti.
|