|
vojvodina.com
arhiva
|
KAD NOŽEVE ISUČU BAČVANI I LJUTI SREMCI – NASTRADAJU TOVLJENICI
Slovenci, Nemci i Šumadinci dolaze na stručnu obuku
Vetar produvava do kostiju. Padaju i opklade da li će zavejatu za nekoliko sati ili neće. Jedni smatraju da dok vetar duva, nema šanse da sneg padne, dok drugi kažu da iz takvih oblaka moraju pasti bar dve-tri pahuljice. U takvim pričama protekle su pripreme za 11. sremski svinjokolj u Vognju kod Rume. Svi se, osim novinara, snimatelja i fotoreportera zanimaju i zagrevaju “vatrenim vodama”, rakijom i raznim vrstama “originalnih” viskija. Tu su i prošlogodišnje šunke i kulen. Jer, u Sremu nije gazda ko dočeka novo klanje tovljenika ako majstore ne počasti lanjskom šunkom.
Bilo je malo ekipa, tek desetak. Sve iz Srema i jedna iz Bačke. Takmičenje nije ni počelo, a ekipa domaćina spremna “k’o zapeta puška”. Dragan Šovljić, Jovan Bukarica i Dragan Šarić predstavljaju voganjsku zadrugu “Sloga”. Imaju i pomagače. Po propisima takmičenja, svaka ekipa ima tri člana, ali sve imaju još po nekog pomagača. Takmiče se u brzini obrade tovljenika, pripremanju džigernjače, kobasice, čvaraka i masti. Žene se uveče nadmeću u postavljanju sremske trpeze i svega što prati tradicionalnu zabijačku.
- Ovde smo od prve godine. Dobili smo više nagrada, koje za nas, iskreno, nisu ni važne. Dobro je druženje. Niko iz naše ekipe nije profesionalni mesar. U drugim ekipama ima i profesionalaca, koji su sigurno brži od nas. Ali mi ni ne žurimo, nama je kvalitet na prvom mestu. Radimo kao kod svoje kuće i imamo vremena. Zato su naši proizvodi tako dobri. Nema u kobasicama dodataka, ni posebnih začina. Hranimo svinje domaćom hranom, po starinski - priča nam Dragan Šovljić.
On ne može da izdrži a da ne doda kako su poslednjih par godina seljaci ponovo prevareni i da su mnoge klanice, opet, Voganjcima ostale dužne silne pare.
- Šta se tu može. Naše je da radimo, a njihovo je da nas prevare. Cena tovljenika odavno ne pokriva ni osnovne troškove. Opet ih hranimo, jer je to naš posao. Nešto se mora raditi. Kako je krenulo, nama ni jedna vlast ne pomaže. Izvezu žito jeftino i onda ga uvoze po višoj ceni. Možda to isto žito. Tako je i sa svinjskim mesom. To je glupo - ogorčen je Dragan. On kaže i da će meso i prerađevine prodavati jeftinije, ili po istoj ceni, kao u mesnicama, “ali da će opet kupci biti na dobitku, jer je sve što kupe ekološki ispravno i - čisto meso”.
Tročlana komisija veterinara: Krunoslav Štimac, Krunoslav Štabler i Mirjana Smiljanić, upozorava, pred početak takmičenja, sve ekipe da se strogo pridržavaju pravila, posebno higijenskih.
Neki tovljenike obrađuju šurenjem u koritu, a dve ekipe su se odlučile za tradicionalni način: paljenjem u slami. Reč je o družini iz Malih Radinaca, koja je predstavljala Specijalni rezervat prirode Bara Zasavica. U ekipi iz Zasavice je i najpoznatiji sremski brka Steva Vujić. Kaže da je došao da pomogne deci iz Mačve “koju i ne poznaje”. Na njegovu i njihovu nesreću, tog dana se na Srem spustila gusta magla tako da je iz Zasavice zakasnilo vozilo koje je trebalo da doveze nadaleko čuvenu svinju mangulicu, koja se sada gaji samo na nekoliko mesta u Srbiji. Dok su druge ekipe već uveliko rasplatile tovljenike i na stolovima počele da seku salo za topljenje masti, mangulica nije stizala, pa je brka Steva odlučio da je najbolje da svoju utučenu ekipu razveseli tako što će pozvati tamburaše da im sviraju dok svinjče ne dođe. Orila se pesma. Brka veseo, a druge ekipe uveliko rade. Tada nije ni znao da će od žirija kao specijalnu nagradu dobiti “brener” da tovljenike ne pali u slami.
“Deca” iz Specijalnog rezervata prirode su bili Slobodan Nedić, Slobodan Igrić i Dragan Stanisavljević. Svi su zaposleni u rezervatu prirode, mladi su i još uče ovaj zanat. Slobodan Nedić nam priča kako je, do sada, jedan od najboljih srpskih “brendova” njihovo pakovanje kobasica pod nazivom “P’o metera za pred kuma”. Govori nam i da je rasa mangulice najzdravija. Istina, dugo se tovi, ali reč je o tovu u prirodi uz malu pomoć čoveka. Prebogata je masnoćom, ali je zanimljivo da ima manje holesterola čak i od mesa nekih drugih životinjskih vrsta koje čovek redovno konzumira.
Do ove, “poligon” je imala ekipa iz Malih Radinaca. Tu su Nikola Baltić, Steva Stojković i Mitar Ristić, a sve budnim okom prati upravnik tamošnje zadruge Radovan Ćirković. Na nesreću, klanje nazimice izuzetne rase, bez trunke masti, nije uspelo iz prve. NJihove komšije s Bare Zasavica zadovoljno su se smejale, jer “komšiji nije crklo svinjče”, a njihovo još nije ni došlo. Gutljaj po gutljaj dobre rakije i ekipa iz Malih Radinaca se od nervoze pretvorila u druželjubiv sastav.
- Žensko ti je to. One su đavoli i veštice i na dve, a kamoli na četiri noge. Ovo je landras. Izuzetno kvalitetna rasa i mi smo se opredelili da se obrađuje na tradicionalan način, paljenjem u slami. Onda slanina i meso budu slađe - priča nam Nikola Baltić i dodaje da je poslednjih decenija i u tipičnim sremskim svinjokoljima, kada se “kolje po kućama”, sve brže nego nekada. Sada se sve uradi na brzinu, a pre se klalo i po tri dana. Tek trećeg dana se topila mast. Sada niko nema vremena za takav “luksuz”, iako je godina poranila. Ranije je skinuto žito, ranije obrani ku’ruzi, ranije uzorano i ranije posejano novo žito. Šta to vredi, svi, opet negde žure. Po njemu, uveliko nestaje tradicionalna sremačka usporenost, svi negde hitaju kao da im je svaki dan poslednji u životu.
Posetili smo i ekipu iz Ravnog, koja je svojim prisustvom najavila sličnu manifestaciju koja će se u februaru održati u ovom mestu. Gotovo uglas kažu da nemaju vremena da obrate pažnju na ono što sviraju tamburaši, čak ni da se predstave. Pokazuju da su pravi profesionalci, odnosno ekipa iskusnih mastora. Reč je o uhodanom timu, koji, takođe, “kolje po kućama”. Imaju svoju tarifu. Nezvanično, kolju u protivrednosti sedam do deset kilograma mesa po tovljeniku. Po Bačkoj imaju pune ruke posla, ali kažu i da će ovogodišnja sezona biti završena mnogo ranije nego prethodnih godina. Predsednik udruženja građana “Šovske zabijačke” iz Ravnog Sela Mića Šuškačević kaže da oni imaju sličnu manifestaciju. Druga će se održati narednog februara.
- Od osnivanja pa do 1946. naše selo se zvalo Šove i bilo je podeljeno na dva dela, srpski u starom delu, i novi, gde su živeli Nemci. Sticajem istorijskih okolnosti Nemci su se iselili i doselili naši preci iz raznih krajeva. Iz raznih razloga selo je dobilo naziv Ravno Selo, a mi smo pokušali da napravimo tradicionalnu manifestaciju “Šovske zabijačke”. Došli smo u Voganj da uspostavimo saradnju i da se dogovorimo da oni u februaru budu naši gosti. Želimo da napravimo veliku etno-manifestaciju sa gostima iz cele Vojvodine, ali i iz celog sveta - kaže Mića.
NJegova ekipa dobila je nagradu za pripremanje proizvoda za zimu.
- Jako smo zadovoljni jer smo “novi” u ovom takmičenju”. Trudićemo se da još bolje proizvode spremimo na takmičenju u Ravnom Selu. Već smo se dogovorili da počasni predsednik naše manifestacije bude poznati glumac Lazar Ristovski, koji svuda ponosno ističe da je poreklom iz Ravnog Sela - dodaje Šuškačević.
Kada je o glumcima već reč, ne treba zaboraviti da je sremski svinjokolj u Vognju, s grupom novinara, posetila i čuvena glumica Branka Veselinović. Iako u 85. godini, vitalna dama se po hladnoći sa zadovoljstvom raspitivala za svaki detalj spravljanja specijaliteta od mesa. Onda je pristiglo i nekoliko autobusa, prepunih penzionerki iz Beograda. Za tili čas s tezgi je pokupovano sve. Ostale su samo daske. Profitirali su i ljudi iz iriške klanice “Zmajevac”, koji su prodali pun kamion svežeg mesa i prerađevina, ali i prodavci meda i vina.
Najbolje sremske kobasice i džigernjače napravili su Kuzminci Goran Bradara, Marinko Pištalović i Rajko Bošković, predstavnici udruženja odgajivača svinja “Graničar”. Goran Bradara kaže da je najbolje ono što je čisto, “na seljački način”. Priča nam kako znaju sve recepte, ali i da se sve meri odoka i iz ruke, bez vage.
- Tako radimo i po kućama, kada radimo za sebe. Srećom, Kuzmin je poznat po kvalitetnim tovljenicima - objašnjava Goran, koji zna i da se našali. - Kada domaćica nije zadovoljna nečim, onda njoj “dodamo”. Nekad više, nekad manje, jer mi možemo napraviti sve, važno je da domaćica bude zadovolj(e)na. U Vognju bismo bili najbolji i po brzini obrade da nas potencijalni kupci i novinari nisu zagovarali. Dok smo divanili, nismo ni primetili da je sve gotovo i da treba da se javimo komisiji.
A predsednik Udruženja odgajivača svinja “Graničar” u Kuzminu i predsednik regionalnog odbora odgajivača svinja Vladan Babić zadovoljno kaže kako Kuzminci od mesara dobijaju 70 dinara po kilogramu žive vage svinja dok ostali jedva izvuku 55 dinara po kili.
- Namerno smo u Vognju prikazali svinjokolj jednog čistokrvnog pijetrena od samo 80 kilograma. Pokazalo se da je samo jedna “francuska obrada” bila teška 33 kile. Druga isto toliko. Zamislite onda koliki je tu procenat mesa. Nismo ni mogli da se takmičimo u spravljanju čvaraka jer slanine gotovo da nije ni bilo. Od ove rase slanina je debela samo pet milimetara, nema je ni za čvarke. Jednu “francusku obradu” prodali smo ispod cene. Za kilu ovakvog mesa 140 dinara je budzašto, ali smo barem pokrili troškove učešća. Hteli smo i drugima da pokažemo šta znači gajiti kvalitetne mesnate rase. Uostalom, u Kuzminu se već tri godine održava Sajam svinja. Dolaze tu i doktori nauka i seljaci i klaničari. Gajimo dobre rase i zato imamo i dobre cene. Kamo sreće da cela Vojvodina krene tragom Kuzmina. Bez dobrog mesa nema ni dobre kobasice, ni džigernjače, niti kulena. Kuzmin je ipak Kuzmin - priča nam Vladan.
Jedan od organizatora 11. sremskog svinjokolja Slavko Maletić, uz zvuke tamburaške bande, uveče je najavio da će naredna manifestacija biti još bolja i - veća. Po njihovim planovima, ne samo da će biti više ekipa u takmičarskom delu, već će dogodine u Voganj doći i na desetine ljudi iz više nemačkih gradova, potomaka nekadašnjih rumskih Švaba. Planiraju se i organizovani dolasci turista iz Srbije i Slovenije.
|
|
|
VRŠAČKI MAJSTOR MILE MRCA DOKTOR ZA OBOLEO NAMEŠTAJ
Luj XIV sve češće kod Banaćana
Vrščanin Milan Stojanov, poznatiji kao majstor Mile Mrca, skoro dve decenije neguje posebnu specijalnost stolarskog zanata - restauraciju starog nameštaja i izradu njegovih replika. Prvo mu je to bio hobi, uz redovan posao, a kasnije je postao sam svoj gazda. Nije se prevario, voli to što radi, a priznaje da je od svoje veštine pomalo i zavistan.
- Ovim poslom počeo sam da se bavim 1986, a vremenom mi je postao duševna hrana. Nekako se odmaram uz zvuk mašine i miris drveta. U preduzeću sam radio klasičnu stolariju što se mnogo razlikuju od restauracije antike, gde je potrebno detaljno poznavanje stilova - kaže Mile.
Izrađuje uglavnom stilski nameštaj po uzoru na onaj iz 18. i 19. veka. Međutim, iako je do sada radio takoreći sve od Luja XIV do novijih stilova, najzanimljiviji su mu rokoko i bidermajer. Ovakve komade retko ko u zemlji pravi jer su izuzetno zahtevni.
- Trudim se da iskoristim stare delove, a kad baš mora, i drvo ne može da izdrži reparaciju, pravim novi identičan detalj. Poznajem ljude koji prodaju stari nameštaj, pa ponekad sačekam da nabavim potreban deo sa nekog drugog komada nameštaja. Većinu delova ipak radim ručno. Novo tretiram hemijom koji nagrizanjem stvaraju patinu, priča Mile.
Radionica mu je večito pretrpana ruiniranim starim nameštajem, ormanima, stočićima, kanabetima, koji kao da su zalutali sa nekog tavana ili podruma. Uvek ima posla, jer mušterije imaju poverenja u dokazanog majstora. Restauracija je prava umetnost i zato iziskuje oštro oko, istančan osećaj za prostor i talenat za crtanje, kako bi se pre izrade konstruisao svaki detalj. Nedavno je radio na sanducima za miraz koje su pre više stotina godina neveste nosile kada su odlazile u kuću svog izabranika, a napravio je i sasvim nova sedišta za fijaker iz prošlog veka. Onaj ko ga sa strane posmatra misli da mu drvo, bez muke, prosto klizi kroz vredne majstorske ruke. Ali, uprkos velikoj ljubavi i pažnji, ne ide baš sve tako glatko. Kaže da se u svojoj dugogodišnjoj praksi najviše namučio dok je pravio element koji je nedostajao jednom starom stalku za sveće. Bio je iz 17. veka i pripadao je manastiru, a deo koji je trebalo nadoknaditi bio je nekako čudno upleten, od ružinog drveta. Za manastire je izradio i tridesetak stočića u natiš stilu, ispod kojih na lančićima vise kandila.
Jednom je opština bila u nevolji, a Mile je pritekao u pomoć. U svečanoj sali Gradske kuće, neposredno pred gala prijem, u rekordnom roku zamenio je 9 metara parapeta u stilu neogotike. Preporučio je restauraciju kompletnog, oko 50 metara, jer je dosta oštećen. Međutim, “nije bilo sredstava”. NJegov komplet mustri na hameru suvo je zlato, jer pokriva znatan istorijski period. Nekada i sam, dobro poznajući stilove, kreira unikatan nameštaj. Trenutno za staru vršačku porodicu Višacki kompletira zidni stočić sa ogledalom u bidermajer stilu iz prve polovine 19. veka. Stočić je stari, ali je ogledalo Miletovo remek-delo.
Kuća i radionica Stojanova nalaze se u paorskom kraju Vršca, u Ulici Kraljevića Marka. Onaj ko prvi put dolazi po pomoć majstora prepoznaće kuću po živoj, zelenoj fasadi. U tom prijatnom, urednom i uvek punom domu, kafenišući sa srdačnim ukućanima, otkrili smo i otkud toliki talenat. Zaslužni su porodična crta, želja i upornost. Miletova majka Julka kaže da je njen sin naklonost prema modeliranju pokazivao još u detinjstvu. Kao šestogodišnjak odlučio je da sam, od komada drveta, napravi sebi tamburicu. Umetnički dar, kažu ukućani, nasledio je upravo od nje - bavila se molerajem, ali tvrde da ovaj poseban stolarski talenat ima korene duboko u porodičnoj prošlosti. Dokaz je mala kolska zaprega koju je, sa svim detaljima, napravio Miletov pradeda, majčin deda. Minijaturnu zapregu pradeda je koristio kao kolica za odlazak na pijacu.
Međutim, zlata vredna nit ne završava se na Miletu. Posao uspešno nastavlja njegov sin Dragan, koji je od malih nogu pomagao ocu u radionici. Nasledio je talenat, oštro oko, ljubav prema drvetu i antici, a kao marljiv đak “ukrao” je od oca i dobar deo iskustva. Ostali majstori kažu da su im ruke podjednako zlatne. Kažu to i mušterije koje ti isti “prezauzeti” majstori uvek šalju kod Stojanova kada im donesu predmete koje ne znaju da naprave. Međutim, i pored velike ljubavi prema antikvarnom nameštaju, Dragan se opredelio za rentabilniji posao. U svom pogonu dan i noć izrađuje košnice za pčele. Ne može da napravi koliko se traže. Nekada, kako kaže, ima utisak da se cela Srbija bavi pčelarstvom.
|
|
vrh strane
|
|