|
vojvodina.com
arhiva
|
VEKOVNA EVROPSKA PRESTONICA KUPUSA U FUTOGU
Povrće validno kao zlatnici
Kada je za selo karakterističan bećarac: “Dole kupus, gore nebo, to je Futog bog te....,” u kojem se umesto neke junačine i junaštva slavi sasvim prozaično povrće, to nimalo ne prija žestokim obrštacima odnedavno tu nastanjenim. Ne veličati, dakle, lik i delo, nego zeleniš! Uprkos tome, a u slavu kupusa, sočnog, mladog, slatkog, kiselog, kuvanog, svežeg...već petu godinu se u Futogu u novembru organizuje praznik.
Scena je betonski plato ispred Kulturno-informativnog centra, a dekor štandovi sa raznoraznim đakonijama, od kikirikija do pirinča, od lizalica do sjajnih balona. U drvenim kolima i u kolima na slami ogromne glavice kupusa. NJihovi ponosni vlasnici glavica uvek će, bez izuzetka, bar za kilogram uvećati njihovu težinu. Ono što tvrde oni i što pokazuje vaga gotovo nikad nije isto. Najbolji primerci imaju “identifikacione kartice”, sa imenom i prezimenom uzgajivača i mestom odakle dolaze, čisto da se zna.
Kad se povede kolo čini se da je počeo obred obožavanja kupusa. “Obredni” prostor zauzelo 11 kotlića, ispod svakog vatra, okolo umešni kuvari... I neizbežnarakija, kažu, da se krv zgreje malo u ove hladne dane. Tako je pored kotlića u kojem se krčka kupus lonac rakije. Zdravo je, kažu, i jedno i drugo.
Kuvari su vrlo raspoloženi da podele sa posetiocima svoje tajne. Merenja nema, svega otprilike, a da bude ukusno. Zagarantovana je slava, ima onaj ovdašnjeg DŽejmija Olivera koji učini da kupus i meso budu mekani, umereno začinjeni, a opet pikantni. Najvažnije je ipak, a sa tim će se složi ti svi Futožani, da kupus bude futoški. To mu daje poseban šmek.
Kombinacija kupusno-mesnih ima raznih. Dinstani luk, juneće meso, slatka, paprika, paradajz, “vegeta”, so, biber, pa da se krčka dva i po sata. Idealnu meru svih sastojaka svadbarskog šumadijskog kupusa otkriva gospodin koji se identifikuje keceljom sa natpisom: “Mrčajevci koje volim”. Kaže, svadba, velika šumadijska, ne može da prođe bez ovog delikatesa, kiselog kupusa kuvanog u zemljanoj posudi sa raznim vrstama mesa.
I kao što ima kulinarskih specijaliteta iz više krajeva naše zemlje, tako i pesama ima raznih, od tamburice vojvođanske, do crnogorskog ora, od pesama govorenih, zeleno moguće je na istom mestu videti devojčice u pletenice upletenih kosa, sa crvenim obraščićima, u narodnim nošnjama i “male veštice”, sa šiljatim šeširima, tamnih obraza, zelenih kostima. Praznik ili vašar....Kod nas je tu razliku uvek teško utvrditi. Starci, pomalo ko likovi iz romana, oni što se smeju rakijom podgrejani i ispod miške vade kobasice i bricu, da se proba, okusi. I srednjovečni Krajišnici što se pesmom u zavičaj vraćaju. I naravno, neizbežna vašarska ili praznična, kiša koja sa scene udalji i one najupornije.
U slavu kupusa, ipak se jelo i pilo. Vagala se i najteža glavica. NJen vlasnik objašnjava da je tajna težine od 9,6 kilograma u načinu sadnje. Osim futoškog semena i čenejske zemlje, kaže, važno je da domaćin poželi da glavica bude kao ženina zadnjica. Uspeva tvrdi, uvek...
|
|
|
VISOKO LETE GOLUBOVI NAD STAPAROM
Zanimljivije od svih TV kanala
Legenda kaže da su preci Staparaca bili gusari kojima je Marija Terezija, da bi ih smirila i privolela na pošten život, darivala zemlju na kojoj je veoma brzo niklo selo. Teško je, međutim, zamisliti da venama današnjih Staparaca, mirnih i vrednih ljudi, teče krv razbojnika koji su pre dva i po veka napadali lađe na Dunavu i bili noćna mora austrijske carice. Stapar je tipično vojvođansko selo širokih ulica i pravilno poređanih kuća koje mirišu na domaću supu i štrudlu s makom. Selo poznato po mnogo čemu, najviše, po golubovima, koji su strast mnogih Staparaca već više od jednog veka.
Najstariji golubar u ovom selu je Milovan Volić (84) koji se s golubovima druži već 70 godina.
“Moj otac nije imao golubove, ali ih je u komšiluku bilo mnogo koji su ih gajili, priča Volić. Blizu nas živeo je Nikola Marcikić, jedan od najvećih golubara koje je Stapar ikad imao, pa sam kao dete često odlazio kod njega. Tako sam i zavoleo golubove i u 13. godini i sam sam postao golubar. Prekinuo sam samo jednom, kad je u mojoj 50. godini sva briga o kući i zemlji pala na mene. Međutim, mnogo su mi falili, pa sam posle godinu dana opet popunio moje kaveze.”
Deda Milovan je uvek gajio staparske letače: crvene, žute, crne i tufnaše. Izlagao je u Somboru, Novom Sadu, Rumi, Staparu i na svim izložbama dobijao je uvek jednu od prvih nagrada.
“Golubarenje je lepo druženje. Mi se u Vojvodini svi poznajemo i posećujemo. Znam ih sve, od Melenaca do Sombora. Ranije sam mnogo putovao, ali sad, zbog godina, uglavnom čekam da drugi mene obiđu. Sad i izlažem samo u Somboru, jer mi je teško da putujem. Za organizaciju izložbi u našem selu zaduženi su Stojko Tomić i Vlada Mrđanov. Moj drug Momir Kovčin i ja smo sad najstariji golubari u Staparu, ali još uvek redovno izlažemo.”
Stari golubar veoma žali što su danas u selu, čije su ime golubovi proslavili u mnogim zemljama Evrope, samo još sredovečni i stariji ljudi zainteresovani za ovu stogodišnju tradiciju.
“I danas mladi ljudi iz cele Vojvodine dolaze da vide moje golubove. Neki bi mi mogli biti i praunuci. Recimo, najmlađi koji me posećuje i takođe se, bavi golubarenjem je Somborac Nikola Nikačev. On ima dvadesetak godina. Žao mi je što naši momci neće da golubare. A mi, Staparci, smo po tome najpoznatiji.”
LJubimci starcu pomažu i da lakše prebrodi samoću.
“Nedavno mi je, posle 64 godine ljubavi i sloge umrla žena Milka. Ćerke, unuci i praunuci me redovno posećuju, ali živim sam. Sad mi golubovi znače još više. Najveće mi je zadovoljstvo da sednem kod golubarnika i da ih gledam. Dok tako sedim, sve brige zaboravim. Zahvaljujući tom zadovoljstvu prebrodio sam sve teške trenutke u životu.”
Kao mlad, Milovan Volić se bavio i sportom. Pet godina bio je trener podmladku staparskog fudbalskog kluba “Sloga”. I danas prati sva sportska dešavanja, kako kaže, na svim TV kanalima. Deda Milovan je, kao vojnik Dvanaeste udarne vojvođanske brigade, učestvovao i u Batinskoj bici.
“Kad je Jugoslavija okupirana 1941, Mađari su nas odmah mobilisali. Međutim, dosta brzo vratio sam se kući i rat sam proveo na svojoj zemlji, radeći sve poslove kao i ranije. Po oslobođenju našeg sela, mladi Staparci su mobilisani u NOV i 11. novembra 1944. svi smo se zajedno našli na Batini. Mnogo je mojih drugova tada poginulo, a ja sam, srećom, bio samo ranjen. Posle bitke produžili smo do Dravograda, gde nas je zatekao kraj rata. No, demobilisan sam tek 1946.”
Skoro 70 godina deda Milovan je obrađivao zemlju. Do pre nekoliko godina još je sam vodio računa o svojoj njivi. Međutim, uprkos teškom životu paora, uvek je nalazio vremena i za društvene aktivnosti u selu. Bio je pet godina član Crkvenog odbora, zatim član Upravnog odbora zadruge i Zadružnog veća i član Opštinskog Mirovnog veća. Dok je bio mlađi putovao je često i na vašare i sajmove po Srbiji. Jednom je, na Sajmu poljoprivrede u Novom Sadu, osvojio prvu nagradu za pšenicu. U njegovom selu nema ko ga ne zna.
“Žao mi je samo što kad je izašla knjiga o Staparu mene nisu nigde pomenuli kao golubara. Ali ja se ne ljutim. Svejedno, oni svi opet kod mene dolaze.”
|
|
vrh strane
|
|