|
vojvodina.com
arhiva
|
OBRAZOVANJE ROMSKE DECE U KAFANI „DVA DUKATA”
Maligani su proterani
Na pozamašnoj, nedovršenoj jednospratnici sa brojem 23 A u Ulici Titelski red u Zrenjaninu, na periferiji grada, prekoputa ekonomije okružnog zatvora, lepim krupnim slovima na romskom jeziku piše "Sa o Roma", što u prevodu na srpski znači "Svi Romi". To je naziv ovdašnjeg romskog udruženja, ali i škole, koja je u ovoj kući otvorena pre nepunih godinu dana.
Na fasadi, ogradi i drugim delovima zgrade još su vidljivi tragovi po kojima se može zaključiti da je tu doskora bila kafana. Zvala se "Dva dukata", a njen vlasnik Hasan Ćosović, predsednik Udruženja Roma, nije mogao da se požali toliko na goste i pazar, koliko na porez. Porez ga je na kraju i ugušio, pa je sa svojim prijateljima seo da se dogovori šta dalje.
– Odluka je brzo pala – seća se Hasan Ćosović. – U ovom našem kraju mnogo je siromašne dece, prepuštene ulici. Pomislio sam, bolje da uče da čitaju i pišu nego da lutaju i prose. Zbog toga nisam bio dugo u dilemi i rešio sam da ovaj deo kuće ustupim školi, da okupimo i decu i odrasle, da ih opismenimo i nešto naučimo. I nisam se pokajao, a sanjam dan kada će škola biti registrovana.
Ova nesvakidašnja škola nema ni direktora, ni sekretaricu, ni domara, ni školsko zvonce, ali ima ono što je najvažnije – decu i učiteljicu. Hasanova supruga Svetlana Jovanović prihvatila se odgovornog posla prosvetnog radnika.
– Škola ima 55 učenika od prvog do četvrtog razreda – objašnjava učiteljica Svetlana. – Dolaze i romska deca iz Specijalne škole " 9. maj" na dopunsku nastavu, kao i iz Osnovne škole "Petar Petrović NJegoš", jer su njihovi roditelji, koji bi trebalo da im pomognu, uglavnom nepismeni, a u kućama živi i po dvanaest članova porodice, pa mališani nemaju ni najosnovnije uslove za učenje.
Ona s ponosom ističe da je od početka rada škole do sada opismenjeno 15 starijih đaka, od 16 do 17 godina, koji su se sada upisali u večernju školu da bi završili osmoljetku, a nadležni u opštini su im obećali da će za nastavu od 4. do 8. razreda obezbediti profesore.
Učenici ove škole su uglavnom iz susednih ulica Surdučka, treći red i Surdučka, drugi red. Tu je oko sto siromašnih romskih kuća, ali dolaze i mališani iz romskih naselja s drugog kraja grada – Dudare i Šećerane.
Pored improvizovane učionice, bez pravih školskih klupa i s nedavno nabavljenom školskom tablom, nalazi se velika, poluprazna prostorija sa desetak igračaka i šporetom. To je zabavište, u kome je 25 devojčica i dečaka, šestogodišnjaka. I dok su njihovim vršnjacima u pravim zabavištima na raspolaganju najsavremenije igračke, pa i kompjuteri, ova grupica malih Roma igra se igračkama kakve se još mogu naći samo u kontejnerima za smeće.
– Deca dolaze u školu i zabavište polugola i bosa. Siromašan je to svet. Mi pomažemo koliko možemo, ali i naše mogućnosti su ograničene – kaže učiteljica Svetlana.
Mada nemaju ni ono najosnovnije, đaci i njihova učiteljica ne gube elan. Pored prepodnevne i popodnevne nastave, oformljena je dramska i sportska sekcija, ali je folklorna ipak najjača. Do sada je učestvovala na više koncerata u gradu i okolini, a sada se njeni članovi spremaju za nastup pred pacijentima banje Rusande kod Melenaca.
– Donatori su potpuno zatajili, a ni jedan naš projekat nije prihvaćen, objašnjava sekretar škole Dibran Dibrani, koji takođe radi volonterski. - Đaci nemaju ni užinu, ni sve knjige, a mi radimo besplatno. Lično sam pisao ministru Gaši Kneževiću da nam dodeli knjige, ali su one otišle za Šabac. Jedino su nam malo pomogli opština, Jevrejska zajednica i Crveni krst, a predsednik opštinske vlade Goran Knežević obećao nam je da ćemo od januara ili februara dobiti bar minimalnu platu, dok ne uđemo u budžet. Nadamo se da će nas uskoro primiti i predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak, da čuje šta nas muči.
I dok se ovo troje ljudi trudi da okupi što više mališana, a đaci uče i muku muče, hladnoća je već stegla, kao da je zima. Srećom, u uglu velike, hladne prostorije nalazi se dobro očuvani "smederevac", spreman za početak grejne sezone. Zagrejaće, kažu, koliko je potrebno, a moći će na njemu i čaj da se skuva.
Opraštamo se od naših domaćina, s manje optimizma od njihovog da će ova škola jednog dana prerasti u pravu, registrovanu. Oni su u to uvereni i poručuju nam da ih posetimo kad to postanu.
|
|
|
SKUP VOJVOĐANSKIH LOGORAŠICA NAKON 58 GODINA
I sedam života je malo
U potresnoj knjizi “Bačvanske političke osuđenice u ratu 1941 – 1945” Magda Simin je sabrala strahote koje su njene ideološke istomišljenice preživele u kazamatima širom Evrope. Tvrdokorne opatice u adaptiranom srednjevekovnom manastiru Marijanostra su ih čak svakodnevno kljukale brom-čorbom, kako bi ih onemogućile da jednog dana postanu majke.
- Kao mačka sedam života da imaš - malo je - veli Ružica Galac-Popović, kazujući svoju pesmu „Ženi” na skupu Bačvanki, političkih osuđenica, u vremenu Drugog svetskog rata koji se jednom godišnje, a gotovo već pet decenija, održava u Novom Sadu. Iako pridruženi član ove velike familije (kojoj već i kako same kažu „točkovi iz godine u godinu sve više popuštaju, pa ih je na svakom narednom susretu sve manje), Ružica, kćer Gertrude Šer-Galac, koja više nije među živima, svake godine dođe na ovo druženje zarad priča koje joj je kazivala njena mati. „Ako jedan život pokloniš sinu - malo je” - nastavlja Ružica, „Ako drugi ode mužu - malo je”, „Ako treći daš poslu - malo je”, „Ako se boriš za ideale - malo je... A sve to, a još uvek "malo", na svojim dlanovima u dugoj liniji života kojoj se sad već pridružuju i unuci i praunuci, imaju ove žene čija je mladost obeležena krvavim usudom istorije.
Koliko ih je bilo i u kojim su sve zatvorima tamnovale, podsetila je, ne samo dokumentom, već i onim što je već i lirska priča, kako to uvek nekako ide baš uz ženu (na šta će muškarci reći da je to i suviše patetično) Magda Simin, autor zapisa „Bačvanske političke osuđenice u ratu 1941 – 1945." koji je promovisan na ovom skupu.
Iako su joj u porodici zamerili što ponovo preživljava Drugi svetski rat, poriv da sve ovo pribeleži bio je jači, za Magdu Simin jer ovaj posao nije bio važan samo kao dokument, već i ono "nežno žensko", koje se nije gubilo u svim ovim surovim vremenima. Pripovedajući da su se "Četiri naše drugarice porodile u ovim zatvorima, a iako smo uz brom-čorbu koju smo tamo kusale, izgubile menstruaciju, većina nas je posle rata doživela blagodet materinstva." Drugo, priča o drugaricama ne završava se izlaskom iz ovih zloglasnih kazamata i logora, ona govori o njihovom posleratnom životu gde su mnoge od njih postale vrhunski stručnjaci u svojoj profesiji, poput Marte Husar, koja živi sad u Londonu, lekari, pedagozi, novinari, umetnici...
Ilustrujući priču o „nežnom ženskom” i u zloglasnom kazamatu srednjovekovnog manastira Marijanostra, u kome su za vreme rata ove Bačvanke bile zatočene, Magda Simin podseća na pismo Vere Pavlović koje je otuda upućeno njenoj majci i sestri. Tvrdokorne opatice koje su nadzirale zatvorenice u svom fanatičnom licemerju koje je imalo nabeđenu i izvitoperenu sliku o crvenim anarhistkinjama „koje tako malo znaju o pravoj ljubavi”, bile su iznenađene toplinom i nežnošću koja prožima ovo pismo citirano u ovoj knjizi.
Uz čaj i kaficu, slane i slatke đakonije, ali i „divan u poslednjim redovima sale”, pa su se kao na času „opominjali oni koji su malo glasniji", baš kao da su u „nežnim godinama”, a ne već u osmoj ili devetoj deceniji života (za mnoge bi tek lična karta to i potvrdila jer izgledaju bar dve decenije mlađe) evocirane su uspomene na tamnovanje u zloglasnom zatvoru u Subotici, zatvorima u ulici Konti u Budimpešti, segedinskom zatvoru Čilag, zatvoru u Marijanostri, Kaloči, Kištarči, Šatoraljaujhelju, logoru u Bačkoj Topoli, vojnoj tvrđavi u Komaromu, Dahau-Alahu, logoru u Bergen-Belzenu, te logorima u Salcvedelu i Ravensbriku.
- Možda mi je ovo poslednje druženje - veli drugarica iz "poslednjeg reda" Desanka Pavlović iz Beograda, predstavljajući se kao „portparol nekadašnjih zatvorenica u Šatoraljaujhelju. - Bila sam dete Temerinske ulice i novosadske Podbare, a onda me je ratni vihor uz vas privezao. Bez vas ni posle rata nisam mogla, morale smo se videti svake godine, a i sad se u starosti pomažemo, valjda „okrilatimo” ponovo kad se ovako site ispričamo. Godine su se nanizale, svaki put nas je sve manje, a mi, koje tu još jesmo, možemo da kažemo da smo imale i puno životne sreće.
Da li je zato trebalo hrabrosti, ljubavi ili nečeg trećeg, što stoji u onoj pesmi o sedam ženskih života kojih je opet malo - ostaje da se vidi? Pribeležiće deca, unuci i praunuci koji valjda neće biti kratkog pamćenja.
A koliko je životna sreća promenljiva kategorija o kojoj ni najbolji zvezdočatci ne znaju mnogo, priča i odlomak iz ove knjige koji fragmentarno, a toliko upečatljivo, govori o žrtvama i njihovim dželatima, isti u svim vremenima. Jednostavnom, gotovo školskom rečenicom, Magda Simin kao da je ispisala sonet o sopstvenom stradanju!
"Jednog dana odveli su nas na kupanje. Stale smo pod tople tuševe, radujući se i ništa ne sluteći, čak smo i kose oprale. Posle su nas isterali u ledeni hodnik, da tamo postrojene čekamo na odela koja su bez našeg znanja opet odneli u paru. Stravična noć! Stajale smo skoro ceo sat ili duže, potpuno gole i bose. Prvo se para pušila iz kose i usta, zatim se telo sledilo, rastakalo i nestajalo. Takva kupanja su se ponovila nekoliko puta."
Ovakva "sauna" je bila deo "kozmetičkog tretmana" ondašnjih devojki i žena koji je naravno bio "uspešan" samo ako je u rukavu bila ona životna karta sreće koju su jedino "suđaje mogle da dodele na rođenju". Prema ovome i vaške-sustanari u njihovim logoraškim odelima, nisu bile ništa, a da jesu žive (ipak) i pored života koji je uramljivala logoraška žica, podsećala je glad, najsnažniji životni impuls.
"Hiljade i hiljade logorašica tumaralo je logorom s jednom jedinom mišlju: ukrasti, nabaviti za sebe malo više hrane! Žene potpuno divljeg izgleda, počele su napadati i otimati kante sa repom pred samom kuhinjom, gde su se delile za barake. U toj borbi i tuči ne jednom se desilo da se poneka kanta prevrne i izlije. Onda bi žene skupljale svojim porcijama tu repu sa zemlje ili srkale čorbuljinu direktno sa zemlje, puzeći potrbuške..."
Bačvanke, zatvorenice ovih zloglasnih kazamata reći će da je to bio samo jedan od njihovih sedam života. I u onim potonjim, u vremenima mira trebalo je hrabrosti, ljubavi ili nečeg trećeg da se sastave sve kockice u životnom mozaiku. Još uvek ih je malo.
|
|
vrh strane
|
|