EGZOTIČNE PTICE SVETA ISPOD TITELSKOG BREGA

Iz kasarne aterirao ruski fazan

Kada se sunčevi zraci, ovoj našoj polovini zemljine kugle približe, je onda u dvorištu Neđe Radulović iz Titela, krene svako moguće graktanje, pištanje, kliktanje... Onaj ko ne zna da se iza kapije dvorišta nalazi preko 150 životinja, pretežno egzotičnih ptica, verovatno bi pomislio da se neko upustio u gajenje zmajeva. Kad ono, pored jednog srndaća, jednog ruskog belog samojeda, mačke i bar 15 kornjača, po dvorištu - što na travi, što iznad nje - defiluje preko 20 vrsta ptica. Neke od njih svakodnevno se viđaju, recimo rode, dok neke svojim raznolikim bojama zaista i podsećaju na zmajeve.
A cela priča oko gajenja životinja počela je kada je naš sagovornik shvatio da jednostavno obožava ptice. LJubav prema životinjama, naročito pticama, počela je da dolazi do izražaja kada je Neđa bio u četvrtom razredu osnovne škole, ranih osamdesetih godina. Kako kaže, a kako i ide obično, prvo je počeo da skuplja “obične” ptice poput golubova. Na tome nije stao, ali nije se ni odmah upustio u, tada neistražene vode egzotičnih ptica. Sačekao je vojsku, a nakon napuštanja kasarne kupio je prvu egzotičnu pticu - ruskog crnog fazana. Nakon jedne, dolazi druga i to paun, pa još neke vrste fazana, papagaja i egzotičnih pataka. U međuvremenu se u dvorištu našao srndać, pas, mačka, kornjače... malo po malo prava životinjska oaza.
- Kada mi se neka ptica, gledajući enciklopedije i knjige i posećivajući izložbe svidi, prvo saznam ono što je najvažnije, a to s u uslovi u kojima živi - objašnjava Neđa svoju potragu. - Ako su klimatski uslovi takvi da zadovoljavaju potrebe i život vrste koju bih voleo da vidim u svom dvorištu, proveravam da li je ptica agresivna prema drugim vrstama. Ono što ljudi koji bi hteli da gaje ptice takođe treba da znaju i da povedu računa jeste to da pojedinim pticima treba dosta prostora jer vole da trče, poput fazana, ili da šetaju poput pauna. Ja obraćam pažnju i na to da pticu koji hoću da kupim ne jede mnogo zelenila jer bi mi obrstila svu travu u dvorištu - kaže naš sagovornik. O ishrani takođe treba voditi računa. Što raznovrsnija to bolja, što bi rekao Neđa, da ptica bar približno oseti divljinu.

I tako, kako je odlučivao tako je bio i bogatiji za koju pticu. Fazana ima oko deset vrsta: platinasti, zlatni, dijamantski, sedlasti, srebrni, kraljevski, verzikolor, beli i lovni. Imena govore za sebe ali i za boje. Žuta, zlatna, crvena, bela. Prelivaju se jedna preko druge. Od glave do “pete”. Perje lepo i negovano, a mužjaci se šepure po celom dvorištu. Neđa priča da ih odvaja po kavezima kada je sezona paranje, iz straha da se podvrste ne bi ukrštale. Naš sagovornik kaže da većina ovih vrsta potiče iz Azije, tako recimo sedlasti se naziva još i ostrvski. Nije teško pogoditi da dolazi iz Japana. Fazane su u Evropu doneli moreplovci Holandije i Engleske i lako su se adaptirali na klimatske uslove starog kontinenta.
Jedine ptice koje Neđa drži u ogromnim kavezima su papagaji. Rozele, mali, veliki i šljivoglavi aleksandri. Zatim nandaje, ninfe i personate. Zelene, žute i crvene boje, a šljivoglavi zna se: glava boje šljive, raspevani kao posle šljivovice. Ko je mišljenja da papagaji loše podnose zimu, vara se. Pevaju kao i leti. Inače, papagaji potiču iz svih krajeva sveta, sem iz Evrope. Sad ih, naravno, i ovde ima. Kada su u pitanju Neđine patke, e tu tek nastaje putovanje po celom svetu. Mandarinke iz Kine, karolinke iz Severne Amerike, crvenoramene iz Južne Amerike, kastanjete iz Australije, njorčice iz Evrope i krdže iz Rusije. Toliko o kontinentima, o patkama nešto više. Kupaju se u bazenu u dvorištu. Voda se menja leti na svakih sedam dana. Najlepša je mandarinka. Žuta boja im se, s glave, preliva u zlatnu, tamnije boje prstenasto obavijaju telo. Patke su čiste ptice, a Neđa kaže da su noću aktivne, love insekte. Kada dođe do parenja mužjaci pobenave. Šetkaju se po dvorištu kao da je ceo svet njihov.

E sada, u jednom od kaveza Neđa drži divlje golubove, takozvane dijamantske golubiće. Ovaj je poreklom iz Austalije, a ono što je najzanimljivije je što je veličine vrapca. Mala veličina i težina omogućavaju ovoj vrsti da se u svom prirodnom ambijentu gnezdi na stabljikama trave. Pored takvih golubova naš sagovornik ima još i lepezane, perikere, dalmatinske golubove, kao i galebiće santinetu. Po dvorištu mile i kornjače, oko petnaestak njih. Od vrsta tu su barske (dele bazen s patkama), čamčaru i akvarijumsku crvenouhu. Sve sem čamčare su mesožderi, a upravo one žive i do 60 godina. Neđa ih ponekad hrani iz svoje ruke. Kaže, legu jaja u truloj travi i zemlji, a mladi se izlegu za oko dva meseca.
Pored svih ovih životinja i boja, tu je i jedna roda koju je naš sagovornik, pregaženu, našao pored puta. Oporavio je, ali roda ipak ne može da leti, pa se šeta po dvorištu. U kavezu, pošto je vreme parenja, nalazi se i jedan srndać od tri godine. Nađen kao siroče, a sada sa svojom novom porodicom.

EKS-JU „FOLCIKE” OLDTAJMERI U JABUCI KRAJ PANČEVA

Omiljena Hitlerova limuzina

U prerađene, nabudžene i temeljno izdizajnirane „bube” ponosni vlasnici iz principa ne ugrađuju radio, jer im je draži - zvuk motora * Arhaični ljubimci se ni za nove “Fordove” ne menjaju * Sasvim (ne)prirodan model - sinteza sa „Hondinim” motociklima.Buba”, to ti je, burazeru, magarac među konjima. Neuništiv. Zavrtnji stari 33 godine izgledaju kao novi, a glave motora prelaze sa očeva na sinove. Varaju se koji misle da je neekonomična. U četvrtoj brini vozim je 40 na sat, troši “šest i po na sto”. Moja deca ne žele da im sredim ovu “bubu”, hoće “fordove”, ili neka druga nova kola. Ne znaju oni...
Ovim rečima dočekao nas je Slobodan Tomović, prodavac polovnih delova za folksvagen “bubu”, na drugom skupu ljubitelja ovog automobila “WV buba, music & food festival” u Jabuci. Selo 20 kilometara severno od Pančeva dom je udruženja ljubitelja starih automobila “buba”, od pre pet godina. Restauracije, dorade i prerade kultnih vozila, kao i nabavka rezervnih delova, samo su neke od aktivnosti preko 200 članova, a “festival” je kruna. Tada se na prostranoj livadi okupe obožavaoci limene legende, muzičari, folkloraši, kuvari i meraklije. Najzaposleniji među njima, prošle vrele subote, bio je predsednik udruženja Saša Bojkovski. Reče nam da za zaljubljenike u ova kola nema granica.
- Današnji skup bogatiji je za izlagače iz Brčkog, Banja Luke i Zagreba i sve zajedno ima oko 60 automobila i kombija. Sledeće godine konkurisaćemo za internacionalnu izložbu “bube”, koja se prošle održala u Trevizu. Ovo je manifestacija izložbeno-prodajnog karaktera, podržala nas je Mesna zajednica, ali nema dovoljno zainteresovanih sponzora i folksavegen auto-kuća. Siguran sam, ipak, da će ovo druženje prerasti u tradiciju, optimista je Saša.
Na livadi, šepure se vozila sa tablicama iz cele državne zajednice: Pančevo, Beograd, Novi Sad, Zrenjanin, Čačak, te pomenuti “stranci”. Svi zagriženi ljubitelji “narodnog vozila”, ploda Hitlerove ideje da svaki Nemac hiljadugodišnjeg Rajha može priuštiti automobil. Konstruisao ga je niko drugi do Ferdinand Porše. Oči nam bodu “bube” prerađene u bagi vozila, bez krova i otvorenog motora. Najinteresantnije su klincima, koji međusobno prepričavaju šta bi sve sa njima radili, i na kojoj plaži. Ni cure ne bi ostale ravnodušne. Odmah do bagija, svog trotočkaša parkirao je Miodrag Mitrović, inače pobednik u kategoriji najlepšeg motocikla. Da, dobro piše - “trotočkaš“ : zadnji deo “bube, bez krova, spojen sa kormanom i ramom motocikla “honde”. Krajnje egzotičan trosed.

- Nazad mi je rezervoar, i to od “fiće”, priča nam Miodrag. Ovaj od motocikla je prazan, u njemu se nalazi elektrika, instrumenti i radio-kasetofon. Ne pitaj me odakle je sredina vozila, ni sam ne znam. Evo, prednji držač svetla je od “spačeka”, ali je sam far “stojadinov”.
Izlagači su se nadmetali u deset kategorija, od kojih su najprestižnije one za nejlepšu, naj-doradu, naj-preradu i najstariju “bubu”. Za sve ukuse, od autentičnih prastarih, sa sve belim prstenom na gumama, do našminkanih i friziranih novijeg datuma. Oko jednog modela zagrebačkih tablica, jarko crvene boje, gužvale su se desetine posetilaca. Vlasnik Goran Rastovčan, pobednik u kategoriji naj-dorade, ostavio je najjači utisak na festivalu.
Spuštena karoserija i krov, široke gume, sportska “rekaro” sedišta od crne kože, aluminijumski menjač i papučice, obogaćena instrument-tabla, i najzad, prerađen “bubin” motor koji sada broji čitavih 180 “konja”, nikoga nisu ostavili ravnodušnim. Na pitanja da li je unutra mašina “poršea”, vlasnik ponosno odgovara odrično. Želeo je originalan “bubin” zvuk, dobijen od standardnog bloka motora povećane radne zapremine, sa moćnijom turbinom. Pogled ispod haube pozadi govorio je sam za sebe - snažna mašina uglačana do sjaja. Molbi da je startuje mladi Zagrepčanin je rado udovoljavao, otvarajući vrata daljinskom komandom. A onda, visokooktanska poezija, oličena u prepoznatljivom zveketu “bubinog” motora, ali sa pedigrom sportske zveri.
“Vozio sam ga 180 na sat i ne smijem brže. Što vas zanima, muzika? Ne znam koliko ima vati, ne slušam je dok vozim. Uživam u zvuku stroja”, odgovarao je Goran, dok se okolina ponašala kao u Balaševićevom stihu: “...kibicere u transu ’ladan oblio znoj...”
Program festivala muzikom i igrom obojila su kulturno-umetnička društva, pljeskavice i hladno pivo. Beše tu i grupa vojnika-srećnika u organizovanoj poseti, kao i neizostavna šatra, sa svim momentima srpskog sub-folklora. Da ne zaboravimo i tri klinca na motociklima, koji zajedno imaju dovoljno godina za vozačku dozvolu. Nije im smetalo da se fotografišu za naš list, niti da obleću oko posetilaca.
Na kraju, žiri je odlučio da najlepšu “bubu” ima Duško Ninković, najstariju Ana Radovanka, najoriginalniju Slobodan Vuković, a naj-preradu napravio je Radovan Čopić. Ostali laureati su: Rade Radevski (najstariji kombi), Zoran Katnić (najstariji oldtajmer), Slobodan Novković (najlepši oldtajmer), i Momčilo Stanojević (najstariji motocikl). Uz organizovanu pratnju policije, povorka je svečano zatvorila festival vožnjom do centra Pančeva. Da se vidi ko voli da uživa, i koliko.