DR VOJISLAV JOVANOVIĆ NADŽIVEO SVE JUGOSLAVIJE

Kob „jedne” države

Profesor univerziteta dr Vojislav Jovanović komšija nam je skoro 50 godina, od kada se 1955. iz Beograda doselio u Novi Sad. Rođeni Zemunac, danas osamdesetšestogodišnjak nadživeo je sve države sa imenom Jugoslavije, još od Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Danas sa njim razgovaramo kroz vremensku prizmu države, o životu u Kraljevini, ljudima, ratovima i profesiji. Kakva je to kob pratila ime Jugoslavije?
Ja sam Zemunac, Sremac, tečno počinje priču Vojislav Jovanović. - Rođen sam 1917. u Austro-Ugarskoj monarhiji, i dobro se sećam svojih gimnazijskih dana, u Kraljevini Jugoslaviji. Išao sam u Zemunsku realnu gimnaziju, gde smo, kao i svi, pravili igranke i žureve. Otac mi je bio direktor banke, te smo dobro živeli sve do krize tridesetih godina prošlog veka. Sećam se, kada je u Marseju ubijen Aleksandar Karađorđević, u gimnaziji smo nosili crni flor, sa natpisom “čuvajte mi Jugoslaviju”. To su bile njegove poslednje reči. LJudi su tugovali.
Za vreme studija, u Beogradu, budući profesor bio je član Jugoslovenskog akademskog pevačkog društva. Brojna putovanja sa drugarima obeležila su to vreme: Bugarska, Rumunija, Nemačka i po celoj Kraljevini. Tu nam čika Voja ispriča anegdotu iz Budimpešte, kada su posle “karantina” i koncerta, otišli u budimsku kafanu, sa sve smokingom na kome je bila naša zastava. Posle su se preko čuvenog “Lanc hida” vraćali u hotel. Predvodio ih je ruski kaluđer i bas pevač, koji je nosio osvojeni pehar, a momci iza su vukli pletenu stolicu - još jedan trofej. “Dinar je tada bio jak” saznajemo od sagovornika. Učiteljska plata bila je 600 dinara, a nadnica 3. Jednom su, za vreme posta, nestašni gimnazijalci za dva dinara kupili dovoljno konjskih kobasica da se prejedu. Kada su kao studenti-horisti putovali u Rumuniju, svako je nosio po 100 dinara, što je tamo bilo malo bogatstvo. Svi pevači su zakupili po jedan bukureštanski fijaker, za 5 dinara dnevno. Nije bilo nijednog slobodnog u prestonici.
Od 1937. do 1939. Vojislav Jovanović, još dok je bio student, radio je kao demonstrator na unIverzitetu, budući da nisu postojali asistenti. Predavao je hirurgiju, i bio jedan od četvorice koji su prvi diplomirali na Veterinarskom fakultetu. Danas, jedini živ. Studenti tada nisu osećali režim, kao u današnje vreme. Političko raspoloženje u narodu bilo je “negde u sredini”- niti su bili preterano oduševljeni Kraljevinom, niti izrazito protiv. Na fakultetu u Beogradu bilo je nekoliko studenata komunista, koji su vrbovali nove članove, ali nam dr Jovanović kaže da ih je skupa bilo jedva desetak. Posle nauke, studenti su išli u zemunsku kafanu kod čika Miše, gde su svraćali i ministri. Jedan od njih, Bata Dragutinović, umeo je i da počasti mlade akademce. Nije se imalo novaca.
Preko leta, studentski život svodio se na odlaske kod prijatelja u fruškogorske vinograde. Po grupama, momci su obilazili i manastire, a spavali su u konacima, ili kod seljaka čija su deca takođe bila članovi Ferijalnog saveza. U to vreme Hitler je udario na Jugoslaviju, i apsolvent Jovanović volontirao je u 6. konjički puk, gde se kao veterinar starao o konjima. Pri povlačenju sa bugarske granice, kod LJiga su ih zarobili Nemci, a on je imao sreću da bude smešten sa oficirima. Zajedno sa majorom Brankom Petrovićem pobegao je uz pomoć konja, koji su uterali u potok, dok su ova dvojica roneći držali atove za repove. Kod seljaka su trampili konje za civilno odelo. “Jedva su nam i to dali. Pokraše nas” - seća se Vojislav Jovanović. Budući da je bio student, prijavio se kao izbeglica, a na isti način, sa potpisom zemunskog predsednika opštine, izvukao je i svog majora. Putovali su vozovima, i to svim - od cisterni do tovarnih. Skidali su ih nemački vojnici, kada bi ih hvatali.
“Beograd je delovao strašno”, govori dalje Vojislav Jovanović. “Posebno je narodu teško pao prizor gde naša vojska i narod krči razrušene ulice, da bi nemačka vozila prolazila. Od 1942. Srem je postao hrvatski, pa sam iz Zemuna morao da pređem u Beograd za stalno. Nas tri asistenta živeli smo u kancelariji profesora hirurgije, sa jednim krevetom i stolicom. Svi ljudi držali su prasiće po kupatilima, ili radnjama, da bi preživeli. Po zakonu, morali su okupatoru dati 10 odsto od svake svinje teže od 50 kilograma, pa smo mi u dogovoru sa profesorom Šipkom, iz kafilerije, mrtve konje vodili kao “višak mesa”. Interesantno, ali Nemci su nama, veterinarima bespogovorno verovali, šta god da im kažemo, ili napišemo”.
Nakon rata, društvo je neko vreme bIlo podeljeno na rojaliste i komuniste. Koliko je život tada bio težak, najbolje govori podatak da su seljaci kupovali nameštaj i klavire, za hranu koju su davali građanstVu. U Bosni, gde je profesor bio partizanski poručnik 1944, niste znali ko vas napada: Nemci, ustaše, četnici, zeleni kadar po selima, handžar divizija.. U oslobođenom Sarajevu radio je sa konjima, a kasnije se vratio na fakultet. Svugde je bila beda, i ogromni redovi, kupovalo se na “kartice”, išlo se na radne akcije, gde je čika Voja pošteđen teškog rada zato što je hirurg. Od 1955. živelo se mnogo bolje. Junak ove priče tada je došao u Novi Sad, kada je ovde još uvek postojao ogranak Beogradskog univerziteta. Omogućen mu je naučni rad, i kako sam kaže, u našoj varoši osećala se promena. Red, disciplina, topliji odnosi među ljudima, uopšte “poštovanje čoveka”. Profesori su počeli da posećuju međunarodne kongrese, i tako je bilo sve do sredine šezdesetih, kada se osetila ekonomska kriza. Kasnije, najteže je bilo, priznaje nam Vojislav Jovanović, trpeti pritisak i kontrolu OZNE/UDBE. Dok je vodio Tuberkulozni centar u Pančevačkom ritu, čim umre svinja, ili druga životinja, dolaze ljudi pa pitaju: “Kako je umrlo?”.
Pošto je u Beogradu istrpeo i Britanske bombe 1944, u Novom Sadu doživeo je isto. U stanu pored Banovine, mostova, i rafinerije. Još nam kaže: “Teže je kada si civil. U vojsci si slobodan, imaš pušku, lakše padne.” Na pitanje da li se oseća iole drugačije, od kako nema više Jugoslavije, odgovara: “Ne osećam nikakvu promenu, ne osećam ništa.....”
Posle 43 godine rada, prof. dr Vojislav Jovanović penzionisao se 1985. godine, posle čega je nastavio naučni rad pri Matici srpskoj, Naučnom institutu za veterinarstvo, Kinološkom savezu i drugim institucijama.