U STAPARU, OSIM SVETA

Lenijom paprikaša

Lenijom nuz kukuruze, čuvene u belom svetu, stiže se u Stapar osobene bačko mesto koje je zbog svoje izuzetnosti i prestiža kako u radu tako i u lepoti i šeretluku koji je baš po staparski "osim sveta" pa i ispred sveta, svojevremeno prozvan "jednom republikom". E, tom i takvom lenijom, tim kapilarem bačke ravnice čiji miris i boje najbolje poznaju oni koji su stasali u ovom ataru, bilo da hode njome od Sombora, Krnajskim putem, od Bačkog Brestovca, ili Sivca, dolazi se do staparskog placa i to baš na Veliku Gospojinu, svečare ovog mesta, kada praznuje obližnja crkva u Vodicama, nastaje priča za pamćenje. Mnogima iz okolnih mesta i sudbinska, jer se pripoveda da su momci i devojke koji su došavši na slavu ožedneli, pa popili vode iz staparskog bunara, tu i našli ljubav svog života.
U tu čast i u čast života i onih radosti koje on sa sobom nosi, Staparci i greše što svečarske svečanosti započinju uoči Velike Gospojine dok još traje Gospojinski post kad se ne mrsi, pa pravdajući se time da su "osim sveta" ribaju kotlanke, laboške i kotliće za nadmetanje u ovčijem paprikašu iako bi valjalo da to bude samo riba ili krompir - paprikaš. A Staparci, ko Staparci, krompir-paprikaš slovi za sirotinjski, za svečare valja zgotoviti onaj gazdački, a to mora biti bar ovčiji, ako već nije juneći.
- Paprikaš je obeležje života Staparaca - pripoveda nam Branislav Mrđanov, član organizacionog odbora ove manifestacije. - Sa njim se kreće od krštenja, preko postupovnice, uz mobe i rakije kad se dovede mlada u kuću, na venčanjima, i daćama. Svi važni događaji u životu obeleženi su tim mirisom paprikaša koji je tako jednostavan, ali ipak osoben baš kao i ova crna masna zemlja hraniteljka kakve nema u svetu. O svemu tome govori i čitavo poglavlje, u čast paprikaša "u monografiji mesta uz Miroslava Božina i Branislava Ćurčića. "Stapar priče i junaci" koja je nedavno promovisana. Nadmetanje u kuvanju ovog staparskog specijaliteta u čast predstojećeg praznika mesta čiji je pokrovitelj mesna zajednica, započelo je pre četiri godine, sad je već postalo i tradicija, a ove godine takmičiće se 68 kuvara iz Stapara i okolnih mesta kako bi opravdali moto ove naše manifestacije: "Paprikaš i teget odelo nikad ne izlaze iz mode" koji smo kao slogan odštampali i na tamičarskim keceljama.
I dok Branislav priča o recepturi pravog staparskog paprikaša koja se prihvata s rezervom kao i mnoge staparske priče, kao ona o biku na crkvenom tornju i teglenju klupe koja se dobra zna među Staparcima i Sivčanima, takmičari potpaljuju čuke (šapurike), kotlanke se već okreću, doliva se voda i sortiraju začini. Kuvanje počinje u 18 časova, a znalci kažu da dobar paprikaš od šilježeta, ne od jagnjeta niti od vremešne ovce, može biti zgotovljen između dva ipo i tri sata. Pravi staparki, nasečen na kockice poput "štolverki " (nekadašnjih karamela sa vašara) mora u sebi da ima deset odsto luka, a baš taj "lukac" kako kažu Staparci, voda i šilježe u "štolverkama" uz so i papriku koja može biti slatka i ljuta, a koja se dodaje tek kad voda u kotliću provri, daju taj osoben šmek koji će oni koji probaju naterati da se dobro oznoje i poližu prste. Paprikaš je gotov, vele Staparci, a to nam potvrđuju i članovi žirija, Goran Pajčin, Mirko Kojin i Živko Jerković kad se od potpale čuka do završnog krčkanja popije dve litre vina (belog, čistog il u špricerima). Onda je, dodaju, gotov i paprikaš, a i kuvar. Tad se on okuraži i pred priju koja je na svečare došla iz Sivca, spreman da priupita: "Gospojice, dukate sam izbroj'o, a kol'ko lanaca zemlje baba piše vama? "Ako ona namigne, spremna je kecelja da se odmah pripasuje jer posle masnih tanjira i litara vina nema ništa bez reduša, a "Somborski tamburaši" će kao i minule subotnje avgustovske noći zasvirati "Devojačka kecelja vredi sedam seksera..."
Ovu pesmu sluša i jedanaestogodišnja Dunja iz Novog Sada koja sedi za stolom Kucurskih, iz Stapara. Na ovom nadmetanju osim najboljeg paprikaša bira se i najlepše aranžiran sto, pa ona vešto, uz pomoć tetke savija salvete poput gnezda. Tako ih je lepo savila da bi u njega sleteo i čuveni staparski golub. Ili su joj prsti tako vešti što joj je majka iz Stapara gde su se tkali čuveni ćilimi koji su baš kao i paprikaš bili obeležje života ovog mesta. Ili se možda estetici i meri za lepo naučila već u genima u odbljesku ovih zlatnih lenija gde stasavaju lepotice poput Tijane Stajšić i Nene Blagojev. Ko bi to znao, tek mera za lepo, prestižno i izuzetno, kljuje u svakom staparskom zrnu.
- Biramo i najšaramantniju damu večeri, kao i najšarmantnijeg gospodina - dodaje Branislav Mrđanov. - Pobednik u zgotovljenju paprikaša dobija jagnje od 30 kilograma, drugoplasirani vino koje daruje italijanski grof iz Doroslova Pietro Arvedi de Milegi, a trećeplasirani 4 kilograma jagnjećeg mesa. Biramo i najlošiji paprikaš, a njegov kuvar stiče obuku kod Pere Varenike iz Kovilja koji mora na prekvalifikaciju u njegovu čardu "Na kraj sveta".
Dok divanimo, dim štipa za oči, a miris paprikaša sve jače osvaja nozdrve, Zlatko Šuvak iz Bačkog Monoštora vešto okreće svoju kotlanku dok njegovo društvo priprema "tanjure". Somborski tamburaši podsećaju pesmom da u "tem Somboru" i žene piju vina, jer znaju "svašta raditi" pa se uz njih "Navek može gospodarit".
I dok pesma teče, slivena u vedru avgustovsku noć koja u daljini nosi topot somborskih fijakera koji pristižu u Stapar koji na školskom igralištu na placu, broji oko pet stotina duša, zagrejanih od vatri i vina u slavu životnih radosti, žiri je na muci. Goran, Mirko i Živko, kašiku po kašiku probaju svih 68 paprikaša! Beleže, ocenjuju. Kakav je izgled, kakav ukus, kakva mu je gustina, da nije preslan, preljut, zagoreo? Neki bi da mu daju poseban šmek pa dodaju u kotlić i paradajz i druge špecije, lorber ili ruzmarin, ali to kod pravih Staparaca ne prolazi, staparski je onaj običan, "lukac", voda, meso, so i paprika. I dve litre vina za onaj "gotov" - u tanjiru i kuvarevoj glavi.
Baš je tako i bilo. Najbolje paprikaše zgotovili su baš Staparci, Dragan Grujić i Slobodan Golić, te Nenad Zugomerski i Goran Koković iz Novog Sada. Priče za divan više nije bilo jer staparski paprikaš se jede vruć, da se znojiš i tako isteraš svakog kera u sebi, a ne onaj hladan, sa lojem na kašiki. Pa, uzdravlje, uz špricer, sve do jutra, put lenija kad se zaplave, ili Krnajskim putem gde još ima dudova moćnih čuvara ravnice.

NAJLON PIJACA - MESTO NA KOME SE UKRŠTAJU POTREBE I INTERESI

Bazar sa ukusom vašara

Razgledaju, zapitkuju, pametuju, uzmu poneku vizitkartu ili prospekt, a ponekad zaista uživaju kada nateraju prodavca da se upljuje od objašnjavanja, ali retko nešto i kupe...

Novosađani imaju dva zvanična vašara, u proleće i jesen, ali i onaj treći, nezvanični, koji se održava svakog vikenda - poznatiji kao Najlon pijaca. Mesto na kome se prepliću sudbine i staleži koji ih nose u sebi, nezvanični šampion ponude i potražnje odavde pa do Subotice ili na jug sve do prestonice, gde gotovo svako može naći svog "dvojnika" s one strane tezge. Najlon je obavezni oltar onima koji kupuju ili prodaju, ali i nekoj trećoj, malo čudnijoj vrsti, koja ne mari za parkove i kej, već pred nedeljni ručak naročito uživa u šetnji mic po mic kroz svetinu, gaženju po prstima i mirisu pljeskavica i prirodnih "dezodoransa" na plus 30 Celzijusa. Razgledaju, zapitkuju, pametuju, uzmu poneku vizitkartu ili prospekt, a ponekad zaista uživaju kada nateraju prodavca da se upljuje od objašnjavanja, ali retko nešto i kupe...
Pritisak na pijacu vidljiv je još i pre kanala, ali prava gungula nastaje kada se pređe most koji bi, da je samo malo širi, sigurno i sam nekome poslužio za parkiranje. Nepregledna kolona automobila, koju dežurna policijska patrola pokušava da koliko - toliko organizuje, parkinga ni za lek, vozači su nervozni, trube, psuju, preklinju i kunu se u majku da više nikada neće ni dolaziti.... bar do sledećeg vikenda.
Oni koji uspeju da se probiju do kapija pijace, susreću se s ruljom koja, iako deluje pometeno i dezorijentisano, pretežno veoma jasno zna kuda ide. Kako i ne bi kada je retko ko ovde prvi put? Šetači pijacu osvajaju postepeno, naravno i ne idu dalje dok se detaljno ne upoznaju s celokupnom ponudom jedne "tematske celine". Uostalom, Najlon i jeste neka vrsta živog muzeja, sa stalnim ali i sezonskim postavkama, poput lubenica, mreža za komarce, negašenog kreča ili školskog pribora. Kada je o ovom poslednjem reč, i ponuda i potražnja su solidni, a i cene su nešto niže nego u knjižarama, mada su ove godine sindikati pomalo "ubili" posao trgovcima, organizujući prodaju sveski i olovki na rate. Na uvek krcatoj auto - pijaci verovatno je ponajviše sveznajućih kupaca i namazanih prodavaca zamazanih četvorotočkaša, "ali naivčine se uvek lako nađu" - reče jednom prilikom Del Boy. Pa birajte, od bicikla za dvoje, preko rabljenih skutera i vespi, pa sve do ušminkanog fiće i poslednje linije BMV- a. U neposrednoj blizini je depo sa građevinskim materijalom, ispred koga su se ležerno smestili prodavci polovnog nameštaja. Taj deo je, kako kažu prodavci, verovatno i najomiljenija stanica šetačima, jer se posle napornog zveranja po tezgama valja malo i odmoriti. A šta je bolje od šatro isprobavanja udobnog kauča ili bračnog kreveta? Još kad se nađe meka fotelja u hladovini...
Naravno da to nije sve. Dan je dug, a drangulija tipa "od rajsnegle do raskantanog šinobusa", koji je nekada saobraćao na liniji Novi Sad - Osijek, ima na pretek. Nižu se tezge s alatom, rezervnim delovima, slavinama, štekerima, mobilnim telefonima i tehničkom robom, igračkama, slatkišima, metražnom robom i tepisima, papučama, majicima i donjim vešom... Zaista, mnogi na Najlon dođu i da se obuku, ili da se izuju da bi se obuli, poput jedne gospođe koju su cipele toliko žuljale da je, htela - ne htela, morala da pazari malo udobnije patike. Jest da joj se nisu idealno slagale s kućnom haljinom na cvetiće, ali ko to gleda na Najlonu. Mada, da ne grešimo dušu, probijajući se kroz masu bez teškoća možete naleteti i na nekoliko devojaka s gotovo večernjom toaletom i slojem šminke za čije su skidanje neophodni čelični živci i debelo iskustvo.
Probijanje do izlaza pokazalo se kao makar podjednako mučno iskustvo kao i ulazak na pijacu. Još ako su vam ruke pune kesa, koje prodavci sada uz kupljenu robu dele džabe, a pod miškom nosite "persijski" ćilim i dimnjak za smederevca, pripremite se da vam neko barem jednom preispita porodično stablo i pomene nekog od članova uže familije. Ako niste došli kolima nije važno, jer "petica" srećom ide često, doduše uz malu novinu da se karte sada kupuju u kiosku, pre ulaska u autobus. Uradite to obavezno, jer su kondukteri na najrentabilnijoj nedeljnoj liniji nezaobilazna pojava...