VOJVOĐANSKI ALPINISTI OSVOJILI MITSKU AKONKAGVU

  Dugo putovanje do Bakarne gore

  Nema kosmopolitiskijeg "grada" od onog koji su svojim šatorima oformili planinari iz celog sveta na Placa de Ulasu, gde se kondiciono i psihički pripremaju za uspon na najviši vrh Anda i Južne Amerike. Najveće zvezde čestih žurki su ekipe koje se upravo vraćaju "odozgo"

  Piše: Milivoj Erdeljan

  Andi se na španskom izgovaraju Los Andes ili Kordilera de les Andes (verovatno potiče od reči anta, što u kečua jeziku znači bakar). Bakrena gora, Andi se 7.500 kilometara protežu na zapadnoj strani Južne Amerike, od karipskog primorja na severu do rta Horn na jugu. Najduži su i jedan od najvećih planinskih masiva na Zemlji. Najpoznatiji su vrhovi, bar za nas koji smo od njih udaljeni 15.000 kilometara Ojas del Salado (6885 m), Huaskaran (6768 m), Luilailako (6723 m), Čemborazo (6267 m), Ilampu (6462 m) i, naravno, Akonkagva visoka (6962 m). U poslednjih nekoliko godina ovo je treća poseta naših planinara najvišem vrhu južne Zemljine hemisfere i obe Amerike - Akonkagvi.
  Sedmočlana ekspedicija kreće put Argentine: Dragan Jaćimović iz Pančeva, Goran Ferlan iz Rume, Bojan Branda iz Vranja, Somborac Milan Grgurov i Beograđani Stevan Karanac, Dragan Strelić i Soni Darijević. Posle 14 časova leta stižu u Buenos Ajres, glavni grad Argentine. Argentina je druga po veličini država u Južnoj Americi. Na istoku je omeđena Atlantskim okeanom, na zapadu bilo od Čelea, a na severu i severozapadu Bolivijom, Brazilom, Paragvajem i Urugvajem. Samo uže jezgro Buenos Ajresa broji sedam miliona stanovnika, dok sa periferijom ima čak 15. Još 1.300 kilometara avionom do Mendoze, pa 180 km kombijem do Puenta de Inka (na 2720), ishodnog mesta za Akonkagvu. Nezaobilazan odlazak do groblja na kojem počivaju oni koji nisu uspeli da izbegnu opasnosti na putu do vrha i nazad, koji su platili životima cenu uspinjanja na vrh Akonkagve.
  Put do baznog logora vodi beskrajno dugom dolinom reke Horkones, oivičenom šljunkovitim padinama na kojima sunce nemilosrdno prži, a vetar kovitla prašinu, što otežava disanje. Do baznog logora Placa de Mulas (4250) trebalo im je tri dana hoda po krajoliku koji je podsećao na Mesec. Okolni vrhovi su im se činili kao fatamorgana od sunčeve jare.
  Na Placa de Ulasu pravi mali grad ljudi iz celog sveta. Svi imaju isti cilj: stići na vrh. Mali grad od šatora počinje svoj život veoma rano. Već oko 4 - 5 sati oni koji kreću gore počinju da se pripremaju i pakuju. Oni koji ostaju, pripremaju doručak, a zatim idu na aklimatizacione pripreme na okolne vrhove. Prava je žurka kada se neko vrati sa vrha. Obično bi se svi skupili i ispitivali ga, kako bi saznali što više podataka kako je "gore na planini".

  Noge klecaju, teško se diše

  Prvi sunčevi zraci prodirali su kroz platno šatora. Jutro je obećavalo lep dan. I dugoročna vremenska prognoza najavljuje za nekoliko narednih dana lepo vreme. Posle tri dana provedena u bazi, pošto su pluća počela da se privikavaju na smanjenu koncentraciju kiseonika u vazduhu, kreću ka prvom visokom logoru - Niro de Kondoresu, na 5380 m. Počinje prava bitka, više nema kalkulisanja. Kada su rančevi bili spakovani, težili su preko 20 kilograma. Ništa više nije moglo biti izbačeno iz ranca, jer sve što je u njemu, neophodno je za planinu: šator, vreća za spavanje, odeća od perja, primus i nešto malo hrane.
  Strmina ih je na početku odmah oznojila. Kako su se penjali, bacali su pogled na bazni logor. Šatori su bili sve manji i manji, a pogled sve više ptičiji. Horizont je postajao širi, a pogled sve umorniji. Andi su raskošno blistali, a alpinisti su brojali korake i bodrili sebe da naprave koji korak više, pa tek onda zastanu, naslone se na cepin i udahnu vazduh.
  Kasno je popodne. Sunce sija, ali temperatura je u minusu. Strmina prestaje, stižu na prostran plato, lagano zatalasat, prošaran snežnim jezicima. Tu je kraj današnjem usponu. Stigli su na 5380 metara iznad mora. Nekima noge klecaju, neki teško dišu. Odmora nema. Treba postaviti šatore, pristaviti čaj i supu. Sunce je zašlo, treba se odmoriti za sutrašnji dan. Presudno je postići ravnotežu između aklimatizacije i naglog iscrpljivanja organizma na velikim visinama.
  Jutro je donelo i prve probleme. Dvojica članova ekspedicije moraju da se vrate u bazni logor. Iscrpljeni su usled dehidracije. U logoru je uobičajeno živo. Pakovanje šatora i ranaca, priprema doručka. Kuvaju čaj i pune termose. Na velikim visinama je neophodno piti što više tečnosti, bar pet litara dnevno. Sunce je već davno odskočilo na bistro-plavom nebu, ali temperatura je veoma niska. U toku noći voda se smrzla u šatoru. Mora se krenuti.
  Polazak pokreće lavinu osećanja, strahova i nada. Danas treba izdržati do drugog visinskog logora, na 5780 m n.v. Korak po korak, pa predah. Žurbe nema. Ni centimetra ravnog terena. Crno i bledožuto stenje deluje upečatljivo. Često im je pogled odlutao na Gran Akareo, kilometrima široku i visoku ploču šljunka, sipar koji se proteže do vršnih stena. NJome se Matija Zurbriger pre 100 godina prvi uspeo na vrh. Tuda danas, naravno, niko više ne ide.

  Nema ni oblaka