"Savezna ustanova za unutrašnje plovne puteve "Plovput" samo je od prvog majskog otvaranja pontonskog mosta u Novom Sadu "zaradila" više od 585.000 DEM, pošto se prolaz brodova naplaćuje po tonaži. U isto vreme troškovi otvaranja i zatvaranja središnjih barži iznosili su oko 500.000 dinara. Kako se pontonac otvara svake druge nedelje, nije teško projektovati zaradu na godišnjem nivou. Međutim, to ne može biti prihod saveznog budžeta, već to moraju biti pare grada, jer zbog otvaranja mosta ispaštaju Novosađani", otvara priču o novosadskim mostovima savetnik gradske vlade mr Gerhard Burbah.

Novi Sad je preko porušenih mostova na Dunavu imao 10 kolovoznih traka ukupnog kapaciteta oko 75.000 vozila, s tim da je sa jedne na drugu obalu Velike reke u proseku koncem 1998. prelazilo oko 45.000 automobila, autobusa i kamiona. Danas i uz najbolju volju preko "pontonca" i novoizgrađenog Varadinskog mosta ne može da pređe više od 30.000 hiljada vozila, što praktično znači da je grad u deficitu za barem desetak hiljada "transfera", a to se najbolje videlo tokom prvomajskih praznika kada su kolone podno mostova bile duge nekoliko kilometara.

Nije se, međutim, zbog rušenja ćuprija najveća prečanska varoš suočila samo sa saobraćajnim kolapsom. Čvrsti prekodunavski prelazi služili su i kao "nosači" za brojne objekte komunalne infrastrukture, koji su obezbeđivali da grad, koji živi na dve obale, funkcioniše kao jedna celina. Zbog kidanja cevovoda bez "česmovače" su ostali žitelji naselja na sremskoj strani reke, razoren je i toplovod, baš kao i gasovod, koji je prirodnim gasom snabdevao i domaćinstva, ali i beočinsku cementaru.

Neka plate "Grad bi mogao da podigne kredite za rekonstrukciju Mosta slobode. Ali, to bi bilo čisto samoubistvo, koje nam ne pada na pamet da radimo. Nemamo nameru da grad zadužimo za jedan jedini dolar, a ne da se zaduži za most. Grad traži mostove nazad. Nije Novi Sad ničim skrivio da se oni sruše", kaže Pomoriški, a nadovezuje se Burbah: "Ako Evropa nastavi da eskivira pomoć i zbog toga ipak na kraju budemo prinuđeni da podignemo kredite za rekonstrukciju Mosta slobode, pontonac ne bi trebalo demontirati dok god se ti krediti ne isplate. Oni su srušili, mi treba da gradimo - molim. Mi ćemo ga izgraditi, ali će oni to ipak platiti. Ljubav za ljubav, sir za pare!"

Varadinski i Žeželjev most zaboravljeni U senci "igranke" oko Mosta slobode pomalo su ostali zaboravljeni Varadinski i Žeželjev most. Prvi je izgrađen, i mada mnogi stručnjaci nisu baš oduševljeni ni njegovom konstrukcijom ni funkcionalnošću, činjenica je da "služi svrsi", tako da je nepoznanica jedino kako da se od Dunavske komisije naplati obavljeni posao. Kada je Žeželjev, odnosno drumsko-železnički most u pitanju, njega trenutno menja montažno-demontažna konstrukcija, koja nije rešenje na duži vek. No, da bi počela gradnja novog mosta najpre treba iz Dunava izvaditi preko 30.000 tona armirano betonskih blokova, koji predstavljaju veštačku prepreku visoku nekoliko metara. I, naravno, obezbediti prilično para, jer ako je suditi prema izveštaju Dunavske komisije, gradnja novog Žeželjevog mosta koštala bi oko 60 miliona evra.

Sve to jasno ukazuje da bez obnove mostova vojvođanska prestonica jednostavno ne može normalno da živi. Nažalost, naše podunavske komšije, ali i Evropsku Uniju u celini, u ovom trenutku mnogo više zanima da se pontonac, odnosno most na baržama, demontira, a korito Velike reke očisti od ostataka porušenih ćuprija, pogotovo Mosta slobode. Jer za njih arhitektonsko remek delo akademika Nikole Hajdina, tako prelomljeno i uronjeno u rečni mulj, predstavlja samo "najveću prepreku za normalizaciju plovidbe Dunavom".

Naravno, iza pojačanog insistiranja da se što pre oslobodi plovni put krije se enormni gubitak, koji praktično svakodnevno udara po džepu ne samo brodarska preduzeća, već i vaskoliku privredu podunavskih zemalja. Prema poslednjim proračunima, samo direktni "minusi" i neostvareni profit svih rečnih flotila, zatim troškovi mrtvila u međunarodnim lukama i "šlajfovanje" špeditera, u ukupnom zbiru daju iznos "težak" dobrano preko pola milijarde evra. A kada se tome još doda rast cena zbog povećanja troškova prevoza...

Ukoliko nekome ove cifre deluju preterano, samo neka uzme u obzir činjenicu da se Dunavom godišnje prevozilo preko 100 miliona tona robe, a da u ovom trenutku nije dosegnut ni peti deo tog prometa. Ukrajinci više ne mogu rekom da transportuju rudu do velikih železara na Zapadu, ne plove bugarski katamarani sposobni da ponesu na desetine kamiona ili poluprikolica, rumunskim firmama ne vredi da računaju na prihode koje donosi prevoz kukuruza, soje ili nafte, slovački brodograditelji nisu u stanju da kupcima isporuče već izrađena plovila, a samo bečka kompanija DDSG - kargo dnevno gubi 80 hiljada dolara.

I zato je novac za čišćenje Dunava kroz Jugoslaviju ekspresno obezbeđen. Na bazi izveštaja Ekspertske grupe Dunavske komisije, koja je pregledala sve mostove i dala prognozu koliko sredstava treba obezbediti za čišćenje reke, Evropska unija je pripremila 24 miliona evra, od toga je za vađenje konstrukcije Varadinskog mosta predviđeno 3,1 milion, za Most slobode 6,9 miliona, za Žeželjev most osam miliona, dok je sanaciji korita, uklanjanju neeksplodiranih avio-bombi i sličnim radovima namenjeno preostalih šest miliona evra.

Dunavska komisija je formirala i tzv. Projekat čišćenja Dunava, na čije je čelo došao francuski stručnjak Bernar Šeneve. Nedavno je izabran i "glavni projektant" za vođenje svih poslova, dansko-mađarski konzorcijum "Kovi - Utiber", a očekuje se i raspisivanje međunarodnog tendera za izbor izvođača radova. Inače, na ceo ovaj postupak iz vojvođanske prestonice gledalo se prilično spokojno, jer je Bernar Šeneve odmah stavio paraf na tzv. Tehnički memorandum o razumevanju, koji jasno predviđa da čišćenje Dunava i rekonstrukcija Mosta slobode teku paralelno.

Naime, još krajem 1999. godine ekspertski tim novosadske vlade na čijem je čelu upravo akademik Nikola Hajdin, zauzeo je jasan stav da istovremeno sa čišćenjem Velike reke mora otpočeti i obnova Mosta slobode. Pri tome je ukazano da i sama "demontaža" mora biti u funkciji obnove, odnosno da se konstrukcija mora pažljivo uklanjati iz korita, kako bi se ponovo mogli upotrebiti svi delovi koji nisu oštećeni. Pripremljena je potrebna dokumentacija, a odabrana je i lokacija, na kojoj će se konstrukcija odlagati, pregledati, opravljati i na kraju "pakovati" za ponovno ugrađivanje.

Sa svim tim složio se Šeneve. Čak je saglasan bio i sa procenom da Most slobode može na taj način biti obnovljen do kraja 2002. godine, tako da je ostalo "samo" da se nabavi neophodan novac. Procenjeno je, naime, da za rekonstrukciju valja obezbediti oko 29 miliona evra, i očekivalo se da će taj problem rešiti junska donatorska konferencije. Znači, sve se slaže, pošto je "glavni mađarsko-danski arhitekta" predvideo da čišćenje Dunava počne u novembru.

Međutim, "ničim izazvano", Šeneve naprasno menja stav i izjavljuje da sanacija Mosta slobode nije prioritet, odnosno da ga mnogo više zanima kada će Grad ukloniti pontonski most, kako bi brodovi mogli nesmetano da plove.

"Dunavska komisija demonstrira cinizam", revoltiran je bio novosadski lordmer Borislav Novaković. "Ukoliko bi se prihvatilo takvo rešenje, Novi Sad bi bio osuđen na saobraćajni kolaps i ekološku katastrofu. Jer, ako bismo dozvolili uklanjanje pontonca pre no što Most slobode bude obnovljen, sav prekodunavski saobraćaj odvijao bi se praktično samo preko dve trake Varadinskog mosta. A to znači kilometarske redove na prilazima mostu, veliko aero zagađenje, ogromnu buku, strahovito raubovanje komunalnog sistema... Stoga i gospodi u Dunavskoj komisiji mora najzad postati sasvim jasno - bez obnove Mosta slobode nema uklanjanja barži!".

Nevolja je, međutim, što je i sam premijer Đinđić najavio mogućnost da se Most slobode ne obnavlja, već da se praktično na tom mestu izgradi nova ćuprija. U vojvođanskoj prestonici je ta izjava protumačena i kao pripremanje terena za zaobilaženje zahteva grada za "paralelnom rekonstrukcijom", s obzirom da bi se kroz takav model praktično dao mandat "čistačima" da bez puno obzira prema "upotrebljivim" delovima konstrukcije uklone ostatke mosta i oslobode plovni put. Na takvu tezu se odmah naslonilo i proricanje da će, navodno pritisnuta nekim "višim interesima", naša država pristati da demontira pontonac, ostavljajući tako Novosađane na cedilu.

"Rekonstrukcija Mosta slobode jedino je pravo rešenje, jer svako drugo baca u vodu 40 odsto vrednosti tog mosta, odnosno podiže cenu radova za najmanje 30 miliona DEM i značajno povećava vreme potrebno da se povežu dve obale. Na žalost, očigledno je da postoje nekakvi interesi, ne grada ili države, već određenih pojedinaca, koji se trude da pomoću mutnih kombinacija dođu do velikih para na lak način. Savezna vlada može pod prisilom da demontira pontonski most, jer ona u rukama ima takvu vlast. Ali to bi bio posao u potpunosti suprotan sa interesima građana Novog Sada, i oni bi našli način da reaguju", jasno je upozorio predsednik novosadske vlade mr Branislav Pomoriški.

Miroslav Stajić