TEKST PREUZET IZ NEDELJNIKA "VREME" BROJ 528 OD 15. 02. 2001

Sta ceka vlasnika Belog dvora

Gradjevinska vrednost Belog dvora bila je nesto vise od petnaest miliona tadasnjih dinara. U sadasnjim parama brojka bi imala jednu nulu vise ako se za osnovicu obracuna uzme cena psenice na beogradskoj berzi tada i svetska cena danas. Toliko otprilike danas kosta i hektar placa na tom delu Dedinja. Inace, Beli dvor okruzuje “plac” od sto hektara. Nezvanicno saznajemo da je za funkcionisanje kompleksa potrebno vise od milion i po dinara mesecno 

Poslednjeg dana januara ove godine, premijer Srbije Zoran Djindjic izjavio je da ce “predstavnici DOS-a u saveznoj vladi predloziti da se na sledecoj sednici Skupstine Jugoslavije donese zakon kojim ce se kraljevskoj porodici Karadjordjevic vratiti drzavljanstvo i ustupiti na koriscenje Beli dvor”. To bi, prema Djindjicevim recima, predstavljalo uvod u donosenje Zakona o denacionalizaciji, koji ce se do kraja godine naci pred poslanicima Narodne skupstine.

Malo zatim, savezna vlada utvrdila je i poslala u skupstinsku proceduru Predlog zakona o ukidanju ukaza o oduzimanju drzavljanstva i imovine porodici Karadjordjevic. “Njegovim usvajanjem stavice se van snage jedan pravni akt nelegitiman sa gledista danasnjeg pravnog poretka Jugoslavije i suprotan mnogim odredbama medjunarodnog zakonodavstva”, navodi se u saopstenju sa sednice savezne vlade. Imovinsko-pravna pitanja iz ovog domena bice resena posebnim zakonom, jer demokratski princip nalaze da se ona rese istovremeno za sve gradjane kojima je imovina bila oduzeta nezakonito i iz politickih razloga. Poslanici ce o ovom predlogu raspravljati u petak 16. januara.

“Pogledao sam kako izgleda taj zakonski predlog. U prvom clanu se navode imena clanova porodice Karadjordjevic koji su predmet tog zakona, a u drugom o povracaju gradjanske casti. Imovina ce ‘sacekati’ poseban zakon”, kaze Slavenko Grgurevic, predsednik Lige za zastitu privatne svojine i ljudskih prava i nastavlja: ”Njegovo kraljevsko visocanstvo pestolonaslednik Aleksandar je 1996. godine, pri nasem susretu u vili gospodina Danijela Bojera, pocasnog predsednika Lige, na pitanje da li je saglasan da Liga pocne kampanju za povracaj nelegalno oduzete imovine sa zahtevom da se prvo vrati imovina kraljevske porodice, u tipicno karadjordjevicevskom stilu, ljutito odbrusio da to ne dolazi u obzir i da ce se pitanje njegove imovine resavati kad i pitanje drugih ostecenih gradjana. U medjuvremenu smo bili u kontaktu vise puta i on svoje misljenje nije promenio, a ono glasi 'prvo demokratija pa onda sve ostalo'. Uprkos tome, stav Lige je da se mora prvo resiti pitanje imovine kraljevske porodice jer je sramotno da kad dodju u zemlju, pored tolike imovine, moraju da odsedaju u hotelu.”

Bilo kako bilo, clanovima porodice Karadjordjevic bice napokon vraceno drzavljanstvo i bice im ustupljen na koriscenje Beli dvor, u koji je predsednik SRJ Vojislav Kostunica ionako odbio da se useli.

KLASICISTICKI AMBIJENT: Istorija Belog dvora veoma je neobicna. U njemu, naime, pravi vlasnici nikada dosad nisu ziveli. Gradnja Belog dvora pocela je 18. avgusta 1934. godine po projektu i pod nadzorom arhitekte Aleksandra Djordjevica. Nekoliko meseci kasnije, kralj Aleksandar II Ujedinitelj ubijen je u atentatu u Marseju, gradnju zavrsava knez Pavle, i u njega se useljava. Pocetkom aprilskog rata svi stanari dvorskog kompleksa su se spakovali i zajedno sa politickom i finansijskom elitom napustili zemlju.

Gradjevinska vrednost Belog dvora bila je nesto vise od petnaest miliona tadasnjih dinara. U sadasnjim parama brojka bi imala jednu nulu vise ako se za osnovicu obracuna uzme cena psenice na beogradskoj berzi tada i svetska cena danas. Toliko otprilike danas kosta i hektar placa na tom delu Dedinja. Inace, Beli dvor okruzuje “plac” od sto hektara. Najveci deo zemljista dvorskog kompleksa kupljen je 1920/21. godine od Srpske pravoslavne crkve, dok je ostatak otkupljivan od pojedinacnih vlasnika dok nije zaokruzena cela povrsina.

“Dedinjski kompleks dvorova ima dva glavna objekta: Kraljev ili Stari dvor i Beli dvor, kao i niz pomocnih objekata", kaze Dragoljub Acovic, predsedavajuci Krunskog saveta u odsustvu prestolonaslednika Aleksandra. Svaki od dvorova ima po cetiri hiljade kvadrata korisnog prostora. Stari dvor je prvi sazidan, i on je zvanicna rezidencija kralja. Njegova gradnja pocela je 1922, a kralj i kraljica su se u njega uselili 1925. godine. Beli dvor je zamisljen kao rezidencija kraljevica Petra, Tomislava i Andrije, da se okuce kad odrastu. Posle atentata na Kralja Aleksandra II, prestolonaslednik je, iako maloletan, automatski postao kralj, te je stari dvor bio njegova zvanicna rezidencija. Njegova braca bila su deca i bilo je jos daleko do njihovog samostalnog zivota. Kada je Beli dvor zavrsen, u njega se, kao regent, uselio knez Pavle sa svojom porodicom s namerom da tu boravi do punoletstva kralja, odnosno do odrastanja kraljevica Tomislava i Andreje. Sve sto se desavalo posle ’41. godine nije nepoznato. Po dolasku partizana u Beograd, 1944. godine, u Beli dvor se uselio Josip Broz. Zasto u Beli a ne u Kraljev, moze se samo nagadjati. Moja pretpostavka je da njemu nije odgovarao ambijent Starog dvora u srpsko-vizantijskom stilu sa reprodukcijama fresaka iz manastira, stilu za koji Broz nije mogao imati simpatije. Ni crkva pored dvora mu zasigurno nije bila draga. Beli dvor je gradjen kao klasicisticka vila, i njemu je to bilo mnogo prihvatljivije. Posto je njegovo useljavanje nepovoljno komentarisano u stranoj stampi (komunista, pa u dvor!), on je kucu moga strica proglasio za rezidenciju, a u Belom dvoru je zadrzao samo kabinet. Od tada Beli dvor pocinje da se poima kao gnezdo vlasti. U arhitektonskom smislu sve je ostalo isto sem sto je sagradjen zatvoreni bazen.”

TROSKOVI: Svako je bar jedanput u zivotu zamisljao da je princ/ceza i sebe na dvoru. Masta moze svasta, ali na javi to kosta. Toliki plac zahteva podosta bastovana, onolike zgrade oho-ho pomocnog osoblja sa sve nadzornicima i knjigovodjama i jos vise obezbedjenja. Logicno je zapitati se ko ce to da plati.

“Kada se donese odluka da je to vraceno, onda je obezbedjenje problem onoga kome je vraceno. Postupak restitucije moze trajati tri meseca, ali i nekoliko godina. Od trenutka kad se dozvoli koriscenje do trenutka vracanja u vlasnistvo mislim da bi objekat trebalo da obezbedjuje onaj ko je to cinio do sada”, glasno razmislja gospodin Acovic. Zavisi i od toga da li ce se tamo priredjivati prijemi i druge aktivnosti ili samo stanovati.

Kralj Aleksandar je te troskove namirivao sredstvima koja su mu po polozaju pripadala (“Civilna lista”). Kralj je, kao i svaki vlasnik nekretnina, placao porez na imovinu. Stitila ga je garda i dvorska straza, kao i docnije “stanare”. Gardisti su i danas na strazarskim mestima oko dvora a na teret poreskih obveznika. S obzirom na to da “prestolonaslednik” nije kralj i da ni Jugoslavija ni Srbija nisu kraljevine, osetljivo je pitanje, pored placanja, i sastav obezbedjenja. Po zakonu, na gardu ima pravo samo predsednik savezne drzave pa bi njeno dalje angazovanje na zastiti ovog objekta donelo nove nedoumice.

“Postoji velika zabuna oko titule prestolonaslednika”, objasnjava g. Acovic. “Naime, ta titula fakticki ne postoji i on je postao kralj onog sekunda kada je njegov otac izdahnuo. Dilema je, naravno, kakva je njegova uloga u sadasnjem drzavnom sistemu. Mora se, zato, pre svega definisati njegov status i njegova ustavno-pravna uloga. Ipak, ceo dvorski kompleks je po svojoj strukturi i znacaju kulturno-istorijski spomenik i logicno je da drzava stiti svoje spomenike. To nije isto kao neciji stan ili necija kuca. Spomenik je zavestanje za buducnost i mora biti zasticen, bilo da se radi o Decanima, Neznanom junaku ili nekom drugom spomeniku.”

“Dvorski kompleks na Dedinju nema za sada status kulturno-istorijskog spomenika, mada je dokumentacija za zastitu spremljena jos pocetkom devedesetih”, kaze Vera Pavlovic-Loncarski, istoricarka umetnosti u gradskom Zavodu za zastitu spomenika kulture. “Trenutno je zasticen u okviru prostorne kulturno-istorijske celine Topcider. I da ima status spomenika, po vazecem zakonu vlasnik je zaduzen za odrzavanje i obezbedjivanje objekta.”

Imovina pored uzitka donosi i glavobolje vlasniku. Zakon o porezima na imovinu predvidja da se porez placa na prava svojine, plodouzivanja i na pravo upotrebe. Osnovica poreza na imovinu utvrdjuje se na osnovu trzisne vrednosti nepokretnosti i obracunava se po stopi od 0,25 odsto. U ovom slucaju vrednost se meri milijardama dinara i po ovome godisnji porez bi iznosio koju desetinu miliona dinara. Kao da i ovo nije dosta pa zakon predvidja da “kada fizicko lice pored stana ili stambene zgrade u kojoj zivi ima u svojini jednu ili vise stambenih zgrada ili stanova koje ne izdaje u zakup, obracunati porez se uvecava za pedeset posto”.

Nezvanicno saznajemo da je za funkcionisanje kompleksa potrebno vise od milion i po dinara mesecno. Mnogi vlasnici dvoraca u svetu namicu novac za te potrebe od ulaznica za razgledanje. Po nezvanicnom saznanju, u celom kompleksu je sve na broju i u perfektnom stanju. Jedino su, usled detonacija, tokom bombardovanja, popucala stakla na vitrinama biblioteke.

Zoran Majdin