Film „Balast” osvojio Gran pri

Gran pri (statueta „Ibis” i novčani iznos od 15.000 dolara) za najbolji film Internacionalnog festivala filma i novih medija “Sinema siti” (Novi Sad od 14. do 21.j una) koji je preksinoć u Srpskom narodnom pozorištu svečano završen proglašenjem nagrađenih i uručenjem nagrada, pripao je američkom filmu „Balast” Lansa Hamera. Tako je odlučio međunarodni festivalski žiri koji je radio u sastavu: predsednik Piter van Biren (filmski kritičar, Holandija), Dom Roter (reditelj, Velika Britanija), Despina Muzaki (producent i direktor Solunskog filmskog festivala, Grčka), Tomas Pular (glumac, Francuska) i Radan Popović (direktor fotografije, SAD). Ovaj žiri je ocenjivao filmove prikazane u selekcijama “Edžit point” i “Nacionalna klasa”.
Nagradu „Ibis” za specijalni doprinos savremenom filmskom izrazu žiri je dodelio islandskom filmu „Neverovatna istina o kraljici Rakeli” Olafa de Fler Johansona. U pismu zahvalnosti povodom osvojene nagrade Johanson je istakao da nasilje i nerazumevanje, kao osnovne teme njegovog filma o životu filipinskog transeksualca Rakeli, mogu nestati samo ako ih vidimo i postanemo svesni, ma gde da se nalazili.
Nagrada „Ibis” (i novčani iznos od 8.000 dolara) za najbolji film domaćeg takmičarskog programa, odlukom ovog međunarodnog žirija, pripala je filmu „LJubav i drugi zločini” Stefana Arsenijevića. Nagrada za režiju dodeljena je Dejanu Zečeviću za film „Četvrti čovek”, dok je za scenario nagrađen Nebojša Romčević za film „Na lepom plavom Dunavu”.
Nagrade za glavnu žensku i mušku ulogu pripale su Ani Franić za ulogu u filmu „Na lepom plavom Dunavu” i Nikoli Koju za ulogu u trileru „Četvrti čovek”.
Za najbolju fotografiju nagrađen je Miloš Kodemo u filmu „Miloš Branković”, za originalnu muziku Boris Kovač za film „Na lepom plavom Dunavu”, a za montažu Marko Glušac za „Četvrtog čoveka”.

Deo nagrade za SOS dečje selo - Vrednost i merilo uspeha umetnosti jeste i njena sopsobnost da zaceli duhovne rane i na tom tragu je nastajao i film “Balast” - poručio je između ostalog, dobitnik ovogodišnjeg Gran prija “Sinam sitija” Lans Hamer, u pismu upućenom publici i organizatorima festivala. Hamer na početku gost festivala, zbog obaveza je morao da otputuje, poručio je i da polovinu novčanog iznosa osvojene nagrade poklanja S.O.S. dečjem selu u Sremskoj Kamenici u kojem žive deca bez roditelja.

DUNAV VELIKA ŠANSA VOJVOĐANSKOG TURIZMA

Procvetaće marine u Panonskom moru

Vojvodina bi, sudeći po onome što pripremaju stručnjaci iz oblasti turizma, pokrajinska vlada i njeni fondovi, u narednih pet godina trebalo da dobije četiri marine svetskog ranga na Dunavu, Palić bi mogao da postane Meka za savremene nomade, a šansa su nam i banje, golf turizam...
Projekat razvoja nautičkog turizma u Vojvodini predviđa izgradnju čak pedesetak marina, a 35 će ih biti od velikog značaja i s međunarodnog aspekta. Kako kažu u Fondu za podršku investicijama u Vojvodini (VIP-fond), već ima zainteresovanih stranih investitora za izgradnju marina na Dunavu, a nakon nedavnog predstavljanja naših potencijala na investicionoj konferenciji o turizmu na Zapadnom Balkanu, biće ih sve više.
VIP-fond je, naime, u saradnji s Pokrajinskim sekretarijatom za privredu, predstavio u Sloveniji projekat razvoja nautičkog turizma, a kako u razgovoru za naš list kaže direktor Fonda Branislav Bugarski, prikazani su investicioni potencijali “koji, verujemo, imaju perspektivu”:
– Odlučili smo se za tri oblasti, odnosno tri projekta. Osim nautičkog turizma i izgradnje marina, tu je i banjski turizam, jer u Vojvodini imamo valjane geotermalne potencijale, a treći projekat, koji smo predstavili zajedno sa subotičkom opštinom i Javnim preduzećem „Palić–Ludaš„, je master-plan razvoja Palića – kaže Bugarski. – Kada je o izgradnji marina reč, predviđene su tri faze. Koliko će u taj posao biti uloženo zavisi od investitora, a mi treba da stvorimo planske preduslove za realizaciju takvih projekata.
Napominjući da je u prvoj fazi predviđena izgradnja 13 marina, za šta je potrebno naći strateške partnere, naš sagovornik dodaje da se ne sme zanemariti činjenica da je turizam usko vezan s razvojem države i njenim imidžom.
– Mogućnosti Vojvodine smo predstavili s jasnim ciljem da svi treba da počnu da razmišljaju o turističkim potencijalima jer do realizacije projekata i investicija potrebno je određeno vreme. Do tada se nadamo boljem imidžu Vojvodine i Srbije, i većem značaju u regionu i turističkom smislu – kaže Bugarski.
U prve tri faze je predviđena izgradnja 35 marina, a u tom obimnom projektu učestvovali su i preduzeće „Vode Vojvodine“, Zavod za urbanizam, Sekretarijat za zaštitu životne sredine, a nosilac celog posla je Sekreterijat za privredu. Ocenjeno je da znatan broj vojvođanskih opština ima potencijal za nautički turizam a među njima: Sombor, Apatin, Bač, Bačka Palanka, Beočin, Novi Sad, Sremski Karlovci, Kovin, Pančevo, Bela Crkva... Inače, projekat se temelji na Strategiji razvoja turizma Srbije, NIP-u, Programu privrednog razvoja, ali je za implementaciju zadužena svaka opština ponaosob, uz podršku svih institucija.
Vojvodina ima šansu i u gradskom turizmu, a stručnjaci kažu da bismo dobar posao mogli napraviti i s golfom, a za to bi nam bila dovoljna tri ili četiri terena. Jedan od najvećih projekata je vezan za Palić. Master-plan za Palić–Ludaš je završen, a po njemu, ova lokacija će biti eksluzivna, sadržajna i primamljiva za različite kategorije turista. Na Paliću će uživati i „klasični“ turisti, a sve što im treba imaće i sportisti, bilo da su rekreativci ili profesionalci. Naravno, predviđena je i izgradnja vrhunskog velnes-spa centra, hotela, od onih s pet zvezdica do onih s tri, apartmana, golf terena i svi prateći programi, kao i izgradnja novog sistema prečišćavanja otpadnih voda. Zamišljeno je da se i ovaj plan realizuje u narednih pet godina. S. G.

MUMIN: Radim kao dragstor!

Iako već desetak dana ponovo u Novom Sadu, tek večeras će mnogima koji prođu Trgom slobode biti jasno da je jedan od omiljenih muzičara ponovo među svojim sugrađanima. U susret tom koncertu nove novosadske “bande” poznatog rokera, onima koji nisu znali, ili su se pitali gde je čuveni “drekavac” Milan Mumin, “Dnevnik” vas snabdeva pričom u kojoj frontmen nekadašnjih “Lav hantersa” priča da njegova muzička odiseja nije gotova, nego je preseljena sa one strane okeana, na tle Sjedinjenih Američkih Država, u po mnogima epicentar svega i svačega - NJujork.
Podsećanja radi...
- Otišao sam 2003. u posetu tetki u San Francisku i tad sam prvi put imao priliku da vidim ono na šta se čitav život palim - AMERIKU. Prethodno sam, idući puno po Evropi, a bio sam i u Japanu, čak gajio i skepticizam prema toj zemlji, ali kad sam je konačno video - oduševio sam se. Bojao sam se da se ne skenjam “Amerom”, međutim, nisam.
Kako je došlo do toga da se tamo i preselite?
- Moja karijera s Hantersima je udarila u plafon. Mogli smo mi i dalje 300 Beograda, 600 Kragujevaca, Bosna, Hrvatska, ovo, ono... Lepo se sviralo nekad, ali odlazak u Ameriku mi je predstavljao vrlo veliki izazov, a nisam tip koji ide linijom manjeg otpora, tip koji se femka. Nisam nikad živeo preko i to mi je bio motiv broj jedan. Drugo, Amerika je Amerika, a tamo se boriti za egzistenciju, napraviti bend i svirati na tom ogromnom tržištu koje je konglomerat svega, predstavljalo mi je pravi izazov. Sve je to novo, čudno, strano u najpozitivnijem smislu, a ja volim ta sečenja - ostavio sam sve: kola, stan, bend, svoj grad... Ali, baš to mi je bilo super!
Šta bi s muzikom u toj “Velikoj jabuci”?
- Pogrešna je predstava da je tamo puno super muzičara, da su sve “ubice”. Takvih polivača nisam video u Čurugu! To je horor, da ne pričam o kvarovima u lobanjama, tako da sam tek iz petog puta okupio ekipu. Dugo sam svirao i sam, kao Ibrica Jusić, po manje ili više lepim klubovima. A onda se desilo nešto čudno, našao sam gitaristu poreklom iz Rijeke. Zovem ga Kazin (rođak) Aleks, pošto se ispostavilo da je moja baba-tetka pre mnogo godina čuvala i mene i njega. Fantastičan gitarista koji ujedno ima kolekciju gitara i pojačala, kao i svoj potpuno izolovan i pripremljen podrum u Bruklinu. Da ludilo bude gore tamo je već sedeo bubnjar, spreman kao puška, a za bubnjara sam mislio da će biti najteži deo priče. Čak mi se ispunila davnašnja želja da imam crnca bubnjara. On je Robert Grin, poreklom iz Memfisa u Tenesiju, sjajan dasa - duva trubu, a dobro svira i ostale instrumente, baš kao što peva i “bek” vokale. Ono što sam mislio da će biti najlakše - naći basistu, s tim smo imali najveći problem. U jednom momentu smo nas trojica imali spreman ceo repertoar, cakum-pakum, samo da istrčimo na binu, a još uvek nismo imali basistu. Promenili smo ih pet-šest, doživeli svakakvih gluposti - nagledali se svakakvih budala...
Taman sam hteo da “bataljujem” sve, ali pojavio se jedan naš dasa iz Vranja - Čik, koji živi i radi u DŽerziju, a ispostavilo se da je profi basista, doduše narodnjak, ali “stan - ’rana i sa’rana”. I dođe on na probu - odlama! Ušli u studio i sve iz prve izgruvali. Producent je bio Brajs Gogin, čovek koji je radio albume bendovima kao što su “Pejvment”, “Fiš“, “Ramons”, “Lemonheds”... Nisam uspeo da uradim postprodukciju, ali to ću sad u septembru kad se vratim, a imam top tipa na planeti - Freda Kevorkijana, francuskog Jermenina koji je radio sa “Vajt strajps”, “Sistem of a daun”, Igijem Popom... Kad to uradim, album neću izdavati, nego ću ga okačiti na “Majspejs”, sad bez tog ništa ne ide. Onda će tu ljudi moći da klikću i stare albume, spotove da “daunloduju”, ažuriraću informacije o svirkama... Kuriozitet i posebna radost mi je što sam prvi put sve sam finansirao i na to sam posebno ponosan. Nikog nisam cimao! Trudbenički i sirotinjski mi je drag - moj prvi samizdat! Kao retko ko sam se vratio švorc, a opet sve poplaćao: dažbine, advokate za papire, album...
Pod kojim imenom ste nastupali i šta ste svirali?
“Mumin end anderkaver mejnieks”, a svirali smo i stare i nove pesme.
Na šta vama sve to liči, ta čuvena ludnica NJujorka? Je li teško “plivati”?
- NJujork je striktno vučna snaga. Nema puno mladog, nema puno matorog sveta. Naravno, sjajan grad, nema ničeg takvog na svetu. A tu nema “plivanja”, rmbaš ceo dan i to je to! Kad čujem da se neko nije snašao... Šta se nije snašao?!? Sedeo, pa ga niko nije nahranio. Pa, to ti je tako i ovde. Rekli su mi jao, brz je. Ma, šta brz, ja iz Novog Sada, pa da mi bude brz!?! Čak mi je ponekad spor!
A traume 9/11, terorizam?
- Ma, jok! Ogroman je to grad, ne oseti se tu ništa, samo melje. Za život nije human. Gužva, saobraćaj, galama... Čak i meni smeta. Sad, decu tamo dizati - to su gluposti. Svako ko iole to može pobegao je na neki Long Ajlend.
Kako vam se posle određenog “distanciranja” čini ova naša Srbijica, preskočili ste jednu političku garnituru, vratili se na “staru”?
- Drago mi je što vidim da se neke stvari dešavaju kompletno paralelno. Te strukture mi se čini da počinju da rade kako treba. Vidim tu pozitivnu energiju i užurbanost koja mi se lično baš i ne sviđa. Kao, nema se vremena za druženje, za zezanje... S druge strane, konačno je red da tako i bude.
Jeste li se nečeg posebno uželeli?
- Da, svega, svega!!! Verujem da ću neko vreme i u buduće živeti ovako, kao Čonta. Preko godine tamo, a “letnji raspust” - Dunav, kotlići, vikendice, rotacije, talandare, sačevi, roštilji, masakrovi...
Ima li kod vas tog čuvenog osećaja nostalgije?
- Baš i nema. S Balintom Sombatijem sam proputovao celu planetu radeći performanse, dosta sam nastupao i s Hantersima preko i već sam svake godine bio tri-četiri meseca van, tako da mi je relativno svejedno što nisam stalno kući u Novom Sadu. Doduše, čekajući američke papire nisam bio u mogućnosti da napuštam SAD skoro godinu, i to je uz vojni rok bio najduži period da sam u paketu odsustvovao od kuće.
Kakve su tamo varijante, “rotacije” kako ih vi nazivate?
- Ne u tolikoj i takvoj meri kao ovde. Mislim, druže se i oni, ali jako je teško sinhronizovati desetak ljudi da se nađu na ceo dan. Većina mojih drugara su konobari, rade “noćom”, ja taksiram, pa jurim da navežbam bend. Radim kao dragstor.
Prepozna li vas neko u tom taksiju?
- Pre manje od mesec dana upravo mi se desilo nešto zanimljivo - Ana Stanić mi je zaustavila taksi u NJujorku i to je bila stravično smešna situacija. Kad je nije šlog udario. Vrištanje! Bilo je još interesantnih anegdota, ali eto ta mi je najsvežija.
Nije vas strah, u filmovima njujorški taksisti obično stradaju, plus boja kože, ozloglašeni delovi grada...
- Nema toga, to je najbezbedniji grad u Americi, vrlo retko se dešavaju incidenti i to takvi kakve i ovde možeš doživeti, a da ne pričam o većim evropskim gradovima. Bivši gradonačelnik Đulijani je to očistio, pročešljao i sad je super.
Planovi za budućnost?
- Voleo bih da pokrenem “Novosadsku čvarkijadu”, pošto mislim da uz sve te tamburaške Deronje, sve te kotliće, gusanijade, slaninijade, i Novi Sad kao prestonica treba da ima nešto: mali krčkavi, veliki gumeni, “duvan” čvarci... Voleo bih i tamo da izguram taj bend, teraću koliko je moguće paralelnu priču i ovde. Planiram i da u Banoštoru pazarim jednu vikendaju do Dunava s malim placićem ispred i iza, terasom s postrojenim đitrama, bubnjevima, tri dimenzije kotlića, dva sa dva rešetka, sač/ talandara, viljuška ti ispada u Dunav, “Harli”, “pendulin”...
Igor Burić

SKUPLJE ULAZNICE ZA EXIT
Četvorodnevne ulaznice za Exit od danas se prodaju za 7.800 dinara. Karte se mogu kupiti u ekspoziturama Erste banke, u Narodnih heroja 2 i na Bulevaru oslobođenja 7. Studenti i srednjoškolci do kraja ove sedmice mogu da kupe četvorodnevne ulaznice po ceni od 5.490 dinara, dovoljno je da pokažu indeks ili đačku knjižicu. U prodaji su i dnevne ulaznice koje koštaju od 2.500 do 3.100 dinara, a njihove cene se neće menjati do početka Exita. Festival se održava na Petrovaradinskoj tvrđavi od 10. do 13. jula, a nastupiće Sex Pistols, Manu Chao, Paul Weller, Deep Dish, Nightwish i brojni drugi izvođači. (021)