Otvorena „Vinska ulica - od Božića do Božića”

Manifestacija “Vinska ulica - od Božića do Božića” počela je juče u centru grada, u Miletićevoj ulici, a trajaće do 25. decembra, a ulica će biti sva u znaku vina i za pravoslavni Božić, odnosno od 3. do 13.januara. Manifestaciju organizuje NVO “Vitis”, a predstaviće se mnoge vinarije i udruženja. Pored vina biće izloženi proizvodi od meda, hekleraj, suveniri, ikone...
Reč je o turističkoj i kulturnoj manifestaciji kojom se obogaćuje ponuda grada, odnosno koji je korisna za Novi Sad. Organizatori smatraju da bi novosadska ulica radosti, vina i umetnosti izdigla grad iznad vašarske prodaje petardi i konfeta, te stavila Novi Sad u ravan gradova koji slične manifestacije već odavno neguju. M. G.

Spremili klopu za medalje i diplome

Troje studenata na smeru menadžer u gastronomiji na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu osvojilo je čak četiri priznanja na Međunarodnom gastronomskom festivalu u Istanbulu, koji je trajao od 13. do 17. decembra. Studentkinja četvrte godine Bojana Kalenjuk bila je uspešna u dve takmičarske kategorije i nagrađena srebrnom medaljom i diplomom za četvrto mesto, njen kolega s godine Ilija Kukolj dobio je bronzanu medalju, a student treće godine Dušan Rusov osvojio je diplomu za četvrto mesto.
Na Festivalu su se, u seniorskoj i juniorskoj (do 23 godine) kategoriji, takmičili gastronomi iz 17 zemalja sveta, a Srbiju je predstavljala ekipa od 12 članova, po šest seniora i juniora. Članovi srpskog tima bili su vrlo uspešni, a ukupno su osvojili jednu zlatnu medalju, dve srebrne, šest bronzanih, od kojih im je jedna pripala za “nacionalni sto”.
Bojana, Ilija i Dušan obožavaju da kuvaju, a nagrade koje su osvojili potvrđuju da su posebno talentovani za ovu struku, vrlo cenjenu i traženu svuda u svetu. Sve troje završili su četvorogodišnju Srednju ugostiteljsku školu “Svetozar Miletić” u Novom Sadu, smer kulinarski tehničar, i, kako kažu, imali sreću da je tada na PMF-u uveden studijski program gastronomije, pa su upisali ove studije (jedinstvene u širem regionu), rešeni da osvajaju nova znanja i veštine, ali i da steknu kvalitetno visoko obrazovanje iz gastronomije. Bojana i Ilija su prva generacija (2003/4), a Dušan druga generacija na ovom smeru.
Za Festival u Istanbulu pripremala ih je Afrodita Manastirlić, šefica kuhinje Belog dvora, kraljevske rezidencije Karađorđevića, koja ih je pratila i na takmičenju i kojoj su, kažu Bojana, Ilija i Dušan, beskrajno zahvalni za sve čemu ih je naučila. Festivalska nadmetanja odvijala su se u više različitih kategorija. Bojana i Ilija takmičili su se u po dve kategorije, a Dušan u jednoj.
– Bojana i ja takmičili smo se u kategoriji “živi rad”, gde se ocenjuje rad u boksu opremljenom kuhinjskim elementima, a dobijete i zadatak da pripremite jelo, što se takođe ocenjuje – objašnjava Ilija. – Bojana je pravila pastu, za šta je predviđeno ukupno 25 minuta, a ocenjuje se brzina, spretnost, veština kuvanja, izgled i ukus jela. Za pastu je dobila diplomu za četvrto mesto, ali nam je izmakla nagrada za “živi rad”. Ja sam se takmičio u kategoriji gde su tri člana u kuhinji, koji pripremaju jednostavni meni od tri ganga: starter, odnosno predjelo, glavno jelo i dezert, a moj zadatak je bio pravljenje predjela. Pripremio sam karpaćo od šampinjona, s mariniranim tikvicama i gratiniranim kozjim sirom odgore, a uz to sam, na istom tanjiru, servirao i čašicu salse od celera i paradajza s čili sosom, dok sam celo jelo povezao lomljenim pistaćima. Sudije su ocenjivale higijenu, veštinu, snalažljivost, dinamičnost ekipe, prezentaciju i ukus jela... sve do najsitnijih detalja. U ovoj kategoriji nismo nagrađeni, ali je rad bio vrlo inspirativan jer je tahnika veoma zahtevna. Međutim, dobio sam bronzanu medalju u kategoriji četiri glavna restoranska jela od ribe.
– Ja sam se takođe takmičio u pripremanju četiri glavna restoranska jela, koja se topla pripremaju, a hladna izlažu i ocenjuju – kaže Dušan Rusov. – Jela sam pripremao noću i u tome mi je pomagala cela ekipa iz Srbije, a ujutru su ih, hladna, ocenjivale sudije. Izložio sam četiri tanjira, s četiri različita jela: od lososa, lista, jedno vegetarijansko jelo i rolovanu teletinu, i osvojio četvrto mesto i diplomu. U ovoj kategoriji sudije jela ne probaju, već ocenjuju njihov izgled. Iako u ovoj kategoriji radi cela ekipa, ocenjuje se autor “recepta”, odnosno ideje i izvedbe određenog jela.
Najznačajnije priznanje s istanbulskog festivala donela je Bojana, a srebrna medalja pripala joj je u kategoriji “mesni oval za šest osoba”. Tu se, kako kaže, ocenjuje tehnika, poprečni preseci, koliko je rada uloženo u “organizaciju” serviranog jela, kako se prezentovalo..., a takođe se radi celu noć. Iako su već učestvovali na nekim takmičenjima, ovo troje studenata prvi put su se nadmetali na ovako velikom i značajnom festivalu vrhunskih svetskih kuvara i svojih mladih kolega koji još “peku zanat”.
– Uverili smo se u to da ne zaostajemo za svetom – ističe Ilija. – Naročito nam je važno što smo na Festivalu “pokupili” nova znanja i iskustva, a nagrade su nas posebno obradovale.
Zanimljivo je da su se Bojana, Ilija i Dušan za takmičenje pripremali u kuhinji Belog dvora, gde i inače idu na praksu, a u svemu imaju maksimalnu podršku svojih profesora i Fakulteta.
V. Čekić

Akademci u dvorskoj kuhinji – Naši studenti, i gastronomi i hotelijeri, u protekle tri godine intenzivno idu na Beli dvor, gde učestvuju u pripremi i posluživanju hrane na koktelima, različitim skupovima i prijemima – kaže Mirjana Penić, stručna saradnica za hotelijerstvo i gastronomiju na PMF-u. Da studenti odlično obavljaju ove poslove, potvrdilo je i posebno priznanje Prirodno-matematičkom fakultetu, koji je među 80 kompanija iz Srbije koje su, za proizvode i usluge kojima pomažu i podržavaju kraljevski kompleks, dobile status dvorskog liferanta. Ovo priznanje dekanu prof. dr Miroslavu Veskoviću uručeno je 8. decembra, na svečanosti u Belom dvoru. Bojanina festivalska pasta Bojana Kalenjuk otkrila nam je svoj festivalski recept za pastu (nagrađenu diplomom), pa oni koji vole da kuvaju mogu da probaju da je naprave. – Pripremala sam dve vrste testenine, narandžastu od šargarepe i zelenu od spanaća, dve vrste fila – od morskih plodova i tikvica i od plavog sira i suvog voća, i dva sosa – crveni, od paradajza, i beli sos s pestom – kaže ona. – Na takmičenju ne mogu da se pojave jela koja su već javno poznata, odnosno kuvar mora ponuditi nešto novo, pa smo više od nedelju dana pred takmičenje smišljali šta ćemo pripremiti.

SALAŠARSKI DIVANI

Tri sestre i salaš bili na Majuru

Bunjevci su velika etnička grupa, koja se na prostore takozvanog Bajskog trugla (Baja - Subotica - Sombor) doselila iz krajeva oko Like, Bosne i Dalmatinske Zagore. Kada se divani o Bunjevcima najčešće se pomisli na one na severu Bačke, naravno i na njihove salaše i pisme bunjevačke. Kao i na snaše. Gabrijela Diklić, rođenjem Kopunović je iznedrena i odnegovana na salašu. U kući roditelja Kate i Stipana Kopunovića, živele su četiri sestre. Gabrijela i njene tri starije Kopunovićke.
- Odrasla sam na salašu mojih roditelja, tamo na onom delu Hrvatskog Majura koji nema šorove, već se samo po koji salaš ugnezdio kraj širokog Pačirskog puta ili još preciznije, sa desne strane idući od Subotice, neposredno ispred dvanaestog kilometra - priseća se Gabrijela setnih slika srušenih salaša. - Ostale su samo grudve žute zemlje i bagremovi što ćute oko ruševina nekadašnjeg raja i dečje graje. Roditelja više nema, suze u očima kao kapi rose sa procvetalih višanja, okna prozorska su slomljena, čardaka i štala nema, obori pusti i prazni, bunar zakovan, poklekla đerma, salaš kopni lagano i više ga nema.
Seta je prevagnula u divanu, a Gabrijela je i pesnik. NJene pesme su grupisane u pet zasebnih celina sa naslovima: “Labudovi mog detinjstva”, “Badava su sijalice”, “Vrime lampaša”, “Kuruzi ponovo šušte” i “Tamburaši sad lagano”. Ova zbirka je pred nama, a Gabrijela recituje, setno bunjevački, otegnuto laloški, onako iz srca – salašarski.
- Rođena sam na salašu, nemam čega da se stidim, a taj salaš mog ditinjstva ko na dlanu jasno vidim... Nije važno što je srušen, on postoji dogod živim, ja u srcu salaš čuvam, zašto zbog toga da se stidim... I na kraju, jednu molbu upućivam vama svima, da salaše ne rušite, pa i salaš dušu ima.
I vapi pesnička duša salašarke Kopunovićke. Seta je prevagnula u osnovnom tonu njene poezije, a budi i sećanja pisca ovih redova, na vreme dečaštva koje sam na salašu proživeo, i na mnoge Laloše koji su bar leti ili zimi, kod svojih baka i deda, na salaš odlazili. Salaši su bili navek beli ili po bunjevački – bili. Tako su krečeni, ali beli zbog toga što na bisere podsećaju, na đerdane, na brodice u moru ravnice, beli ili bili zbog zimskog ogrtača i golubova na krovu ambara i gusaka u avliji, beli i zbog procvetalih višanja i bagremova koji ih okružuju. Beli salaš u divanu i stihu Gabrijele Diklić - Kopunović, kao osnovni motiv, prerasta u nešto više, u gotovo mitsko što živi, pati i umire, a posle toga “duša, u srcu se čuva, struji u venama, tka se od snova i uspomena”, živi novi život uprkos vetrovima, zaboravu i civilizacijskim tokovima.
- Moj se salaš, eno, ruši sad ravnicom, vitar duva, nema mojih roditelja, nema salaš ko da čuva... Možeš vitre ludovati i utrni’t sve lampaše, ali ne možeš ugasiti uspomene na salaše - divani u stihu, nema ga lepšeg od salašarskog, gospođa Gabrijela.
Jedno od pitanja koje salašari postavljaju i sada je da li bi mogli živeti u varoši, ili kad su već iz ko zna sve kojih razloga odselili u grad da li bi se vratili na salaš svog detinjstva?
- Za neke je neshvatljivo da se neko ko je odrastao u okrilju ravnice, čije su međe beskrajni vidici, može miriti sa skučenim prostorima stana. Moje detinjstvo i rana mladost neraskidivim nitima vezani su za salaš. Kad bih mogla vratiti te dane, moj izbor bi svakako bio salaš. U ovim godinama, stan u strogom centru varoši pruža udobnost, zimi je gotovo idealan, ali svakog proleća osetim teskobu, javlja se nemir i želja da se otisnem što dalje od vreve i gužve subotičke. Mami me prostranstvo nedirnute prirode.
Takvog jednog proleća, moja deca Višnja i Siniša, bila su mala kada je bila na pomolu zamena stana za kuću. Kuća je bila u mirnom šoru na obodu grada, a iz bašte pucao je širok vidik na ravnicu. U dvorištu travnjak oivičen borovima, čempresima i jelama, bile su tu i ruže, velika trešnja natkrila je terasu. Pitam decu, ne sumnjajući u pozitivan odgovor, da li im se dopada. Vele sve je lepo, ali, “malo je betona”!
Zamislih se na tim odgovorom. NJihov svet, ma kako to meni grubo zvučalo, čini vreva gradskog jezgra, betonske gromade i asvalt. Imam li pravo, zbog svojih želja i sete salašarske da ih otrgnem iz sredine u kojoj rastu i koji je njihov svet. Naravno zamena stana nije realizovana.
Ali salaš pripada prošlosti, deo je uspomena i milih sećanja gospođe Gabrijele.
- Između njih i vremena sadašnjeg, pruža se tanka linija sna. U snovima se “zabili” na zelenoj čoji ravnice. Samo u njima još lete golubovi i konji razigrani. Šušti svila i škripe čizme u kolu bunjevačkom. U večeri rane, miriše zova sa ogradom i beli rascvetani bagremovi. Još čujem u smiraj dana pesme risarske, grlene, brno inje mraza u oknima i prijatnu toplinu peći paorske. Vidim sjaj u očima roditelja i nasmejana, uvek mlada lica mojih sestara. Meni salaš bili fali, ali njega nema više. Sem u sećanjima.
Jovan Tanuržić

SVETSKO ČUDO
Lokalitet ''Đavolja varoš'', koja je srpski kandidat u izboru za sedam svetskih prirodnih čuda, na konkursu koji se sprovodi glasanjem putem interneta trenutno se nalazi na osmom mestu, sa tendecijom stalnog uspona, izjavio je direktor Turističke organizacije Kuršumlije Radovan Tanasković. Glas za srpskog kandidata mogu dati svi zainteresovani sajtu http://www.djavoljavaros.com/ gde se može naći uputstvo za glasanje. (021)

OD DANAS U CENTAR SA KARTICAMA
Od danas je u funkciji automatski ulaz u pešačku zonu u Ulici Modene. Pored pneumatskih potapajućih trnova u centar grada mogu da prođu samo automobili koji imaju karticu za ulazak koju izdaje Gradska uprava za saobraćaj. Sistem funkcioniše tako što se, nakon identifikacije vozača karticom, pneumatski stubić spušta na nivo asfalta i tako ostaje nekoliko sekundi nakon što vozač uđe u pešačku zonu. Pre ulaska u pešačku zonu, vlasnik svoju karticu treba da prisloni na senzor za čitanje, a u slučaju problema, može da se interfonom poveže sa portirskom službom Gradske kuće. Automatski ulaz u pešačku zonu je pod video nadzorom, a stubići su projektovani tako da mogu da neoštećeni izdrže udar automobila brzinom do 50 kilometara na sat. Ugradnja pneumatskog stubića koštala je oko 2,5 miliona dinara. Profesor Fakulteta tehničkih nauka i jedan od autora sistema, Stevan Stojkovski, kaže da će u Gimnazijskoj ulici, gde se na proleće gradi drugi automatski ulaz, automat sam čitati kartice, bez ikakve intervencije vozača. Prema njegovim rečima, vozači koji se budu u pešačkoj zoni zadržavali duže nego što im to dozvola omogućuje, posle tri opomene, ostaće bez kartice za ulazak. (021)

MLADIMA INTERNET NAJVAŽNIJI
Mladi u Evropi, starosti od 16 do 24 godina, najviše vremena provode na internetu, pokazali su rezultati istraživanja koje je sprovelo Evropsko udruženje za interaktivno oglašavanje. Sedmično, mladi provode oko 15 sati surfujući po Internetu, 13 časova gledajući TV, 11h provode uz radio, a po četiri sata izdvoje za čitanje novina, odnosno časopisa. U anketi je učestvovalo oko 7.000 mladih Evropljana. (021)