DR KOSTA JOSIFIDIS, PREDSEDNIK SAVEZA EKONOMISTA VOJVODINE

Gladni smo kapitala i izvoza

Javna preduzeća će se, pre ili kasnije, morati prestrukturirati. Tu će sigurno 40-50 odsto ljudi biti suvišno, jer strani kapital tako radi.
U razmišljanjima predsednika Saveza ekonomista Vojvodine - dr Koste Josifidisa, stalno se prepliću razvojni i socijalni aspekti tranzicije. Profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici i Novom Sadu i šef Departmana za evropsku ekonomiju i biznis ne propušta da naglasi da Srbija mora postati ekonomski efikasno evropsko društvo, ali i da postizanje tog cilja ne sme za posledicu imati slamanje ljudskog dostojanstva. Bez obnove srednje klase srpskog društva i širenja kruga tranzicionih dobitnika veliki projekat obnove neće imati smisla. Vodeći vojvođanski makroekonomista primećuje da se na tom planu, ipak, čine sitni, ali itekako korisni pomaci.
- Gledajući društvenu ustanovu u kojoj radim - Univerzitet, ali i zdravstvo, sudstvo, delimično policiju i državnu administraciju, primećujem da su primanja zaposlenih skočila - kaže dr Kosta Josifidis. - Međutim, mi moramo da napravimo nekakav etalon, dno odakle počinje rehabilitacija srednje klase. To su plate učitelja i medicinskih sestara. Kad oni budu imali dostojanstvo, kad budu mogli da dođu na posao ne srameći se svog izgleda, priča o godišnjem odmoru i svog automobila, onda ćemo moći da kažemo da je došlo do oživljavanja srednje klase. Početak je tu, prisutan je! Ne smemo zaboraviti ni javna preduzeća. Istina, zamera nam se da su plate u javnom sektoru skočile mimo rasta produktivnosti, što je tačno, ali taj bumerang ima i svoju dobru stranu, jer se zaposleni u javnim preduzećima osećaju bolje kao potrošači. Oni su postaju zadovoljni tranzicijom i daće podršku reforma, što svakako nije beznačajno.
l Kreatori ekonomske politike kao najveći tranzicioni uspeh uzimaju makroekonomsku stabilnost. Načelno gledano, kurs i cene su relativno stabilni. Svojevremeno ste rekli da je stabilnost na makro planu značajna, ali da je ključni zadatak tranzicije strukturno prilagođavanje privrede. Da li ste zadovoljni onim što je učinjeno na tom polju?
- Ostvarena makroekonomska stabilnost, premda je i ona varljiva, jeste jedan od ključnih uspeha dosadašnjeg procesa tranzicije. Međutim, ne bi trebalo smetnuti s uma da makro stabilnost nije cilj, već sredstvo za ostvarivanje ukupnosti tranzicionih reformi. Strukturno prilagođavanje privrede je stoga najosetljivije područje u ekonomskoj sferi, s obzirom da je neophodan veoma dugi period nestajanja bivše socijalističke privrede, odnosno izuzetno kompleksno nastajanje tržišne ekonomije. Otuda, strukturnim prilagođavanjem naše ekonomije nisam zadovoljan, imajući u vidu kako greške u tom procesu, tako i nezadovoljavajuću dinamiku. Proces privatizacije jeste zahvatio najveći deo privrede, ali još uvek je oko hiljadu preduzeća ostalo neprivatizovano, i opravdan je epilog da će se stečajnim postupcima okončati privatizacija.
l Ako je poslovni ugovor neprikosnoven, onda su stečajevi neminovnost. Međutim, stečajevi donose novu armiju nezaposlenih, a sami kažete da je najneugodnija tačka tranzicije - nezaposlenost?
- Ja mogu da razumem vlast, jer je za svaku vlast to vruć krompir. Međutim, pametna država zna da osmisli i taj “baj pas”. Iz tranzicionih i drugih namenskih fondova to se mora nadomeštati, sve dok se ne stvore uslovi da mala i srednja preduzeća postanu aspiratori (usisivači) tog novog talasa nezaposlenosti. Ne treba da smo u zabludi, taj novi talas stiže. Javna preduzeća će se, pre ili kasnije, morati prestrukturirati. Tu će sigurno 40-50 odsto ljudi biti suvišno, jer strani kapital tako radi. On je zadržavao od 40 do maksimalno 60 odsto ljudi. Sve ostalo je bila latentna nezaposlenost, jer se pokazalo da iste kompanije na Zapadu rade sa upola manje ljudi i sa većom efikasnošću.
l Jedna od bitnih tačaka u Vašim razmišljanjima je ona kojom naglašavate značaj multinacionalnih kompanija za naš privredni razvoj. Kratko ste rekli – „Po svaku cenu inostrani kapital i po svaku cenu izvoz“! Ima li tog kapitala i ima li izvoza?
- Sve je viđeno u bivšim zemljama u tranziciji. Masivan priliv stranog kapitala, posredstvom ulaska velikih kompanija, omogućio im je prevazilaženje ogromnog jaza u razvijenosti. Prošle godine je kod nas ostvaren rekordan priliv kapitala, i to će se sigurno odraziti na stopu rasta, bez obzira na sušu. Međutim, iduća godina je, s obzirom na značajno manji priliv ove godine, između ostalog i zbog kašnjenja u formiranju vlade, pod znakom pitanja sa stanovišta stope rasta. No, u celini, tek očekujem bum u prilivu stranog kapitala u narednim godinama (opet uz političku stabilnost), koji će pokrenuti i talas razvoja malih i srednjih preduzeća, takođe izvozno orijentisanih.
l Uvoz je na rekordno visokom nivou. Procene govore da bi godinu mogli završiti sa rekordnim spoljnotrgovinskim deficitom (do 10 milijardi evra). Neke Vaše kolege pominju platnobilansnu krizu. Kako razvijati mali i srednji privredni sektor, kako kreirati nova radna mesta, ako je stanje na tekućem računu takvo i ako je isplativije uvoziti?
- Stanje na tekućem računu je najozbiljniji problem sa kojim se suočava domaća ekonomija. Platnobilansna kriza nije nemoguća i stoga se mora pažljivo kreirati ambijent u kojem uvozni lobi neće imati dominantnu ulogu, koju volšebno koristi, imajući u vidu hroničnu glad stanovništva za potrošnjom, što je opet volšebno iskorišćeno od strane bankarskog sektora. Primetno je da se centralna monetarna vlast prilično bavi ovim problemima.
l Za mnoge je jedan od ključnih problema preterana koncentracija odlučivanja na centralnom nivou. Da li bi spuštanje nadležnosti na pokrajinski i lokalni nivo ubrzalo stvari?
- Spuštanje nadležnosti na pokrajinski i lokalni nivo povisuje efikasnost funkcionisanja delova, a time i države kao celine. Pokazalo se da kapital zna da ceni prednosti Vojvodine. Investitori idu tamo gde su procenili da je tržište veliko, da je tržište ozbiljno, pravno, organizaciono i katastarski sređeno. Tamo gde postoji izgrađena poslovna kultura i ljudi koji mogu te poslove da nose. Neću vam reći da sam zadovoljan. Tu nema kraja. Zadovoljan ću biti tek kad ovde bude niska stopa inflacije i niska stopa nezaposlenosti. Zato nam ostaje da gradimo srednje razvijeno evropsko društvo, što je malo duži proces. Kako se budemo približavali Evropi biće nam bolje, a kad uđemo u EU, ućićemo u svojevrstan akcelerator i stvari će se ubrzati. To je već viđeno u zemljama okruženja, zašto bi mi bili izuzetak? Mislim da je to vreme ispred nas, samo treba ranije i brže hvatati priključak sa EU.
Vladimir Harak

SAJTOVI ZA SOCIJALNO UMREŽAVANJE

Virtuelno Ja i sajber-zajednica

Da zemaljski dani teku čak i na Internetu, potvrdiće svako ko u prstima ima malo više „čukanja” po tastaturi. Pre nekih desetak godina kao mala deca (neki su zaista i bili deca) radovali smo se .html kodu koji je omogućio veb-stranice sa grafikom, zatim su se pojavili prvi pretraživači, pa je onda klasični čet dobio konkurenciju u instant-porukama i video-telefoniranju. Stigli su i blogovi, razmena multimedijalnih sadržaja.
I sve to za jednu deceniju u kojoj je Internet stasao od alternativnog kanala za komuniciranje, uglavnom među akademskim svetom, do globalnog fenomena.
Sajtovi za socijalno umrežavanje su još jedan od noviteta koji pokazuju da se i na sajber-prostor odnosi protok vremena, da je on dinamičan i promenljiv, a ne statičan. Reč je o veb-lokacijama koje su u svetu već nekoliko godina popularne, a prošle i ove doživljavaju silovit razmah. Lider među njima, „Maj spejs” (MySpace.com), od lanjskog do ovogodišnjeg septembra narastao je sa 106 na više od 200 miliona korisnika. NJegov najveći konkurent „Fejsbuk” (Facebook.com) prošlog meseca je zabeležio više od 42 miliona prijavljenih pojedinaca, a očekuje se da će do kraja tekuće godine imati celih 60 miliona.
Oba projekta su nastala gotovo istovremeno, 2003. i 2004, naravno u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako nepovezane, dve ekipe su razmišljale istom logikom: kako napraviti internet-lokacije koje će privući pojedince i izložiti ih jedne drugima. Ideja je, u stvari, bila da se putem Interneta prevaziđe jednosmerna komunikacija između komunikacionih centara (vladine institucije, korporacije, mediji) kao kreatora i odašiljaoca informacija i neznanog broja anonimnih recipijenata. Valja reći i to da nije reč o inovativnom poduhvatu jer su slični pokušaji postojali i tokom devedesetih.
Ova priča nije ni stvar mladalačkog bunta (iako su oba projekta pokrenuli uglavnom mladi ljudi), već se iza nje nalazi jedna od krucijalnih ideja koje se provlače kroz društvenu misao u drugoj polovini 20. veka, a naročito na njegovoj smeni sa aktuelnim stolećem. Mada je baš Internet pokazao kako „sajber-gerila” relativno lako može da izađe iz anonimnosti i da svojim obznanjivanjem privuče veliku pažnju (čak i gobalnu), što je u realnom svetu moguće jedino bombama i teorizmom, mreža svih mreža je pretila da se pretvori u jedan veliki šum u kome je nemoguće razaznati ko kome i šta poručuje.
Jer, mnoštvo sajtova je stvorilo nepreglednost koju je već sada besmisleno pretraživati. I tu na scenu izlaze sajtovi za umrežavanje. Na ovakvim lokacijama svako može da kreira svoje virtuelno ja, a da pri tome ne zna ni jedan znak programskih jezika, da nema pojma šta su to „skriptovi”, „tagovi” i slično. Svi koji to žele (doduše, postoji starosno ograničenje koje se odnosi na maloletnike) mogu da se registruju i da tako progovore celoj sajber-zajednici, da se prikažu kako bi drugi mogli da ih pronađu. Oni izlažu svoje sajber-ja sa tendencijom da se „kompatibilnom” prikažu i u stvarnosti.
Umesto prašume veba, sada postoji unificirani (mada ne do krajnje mere) način prikazivanja: na izabranom sajtu za socijalno umrežavanje kreira se nalog, „našminka” se sopstveno „parče” veba i igranka počinje. Međutim, da sve baš ne bude kao u bajci, ostaje nekoliko (ne)spornih činjenica. Pre svega, ovakav vid institucionalizacije ipak sputava ili barem omeđava prikazivanje sebe drugima, odnosno predstavljanje ali i suprostavljanje sopstvenih ideja sa tuđima. Treba reći i to da su ovi sajtovi ipak pre podređeni komercijalnom efektu, nego li društvenom povezivanju.
Na kraju, moguće je izvući zaključak iz koga proizilazi i pravac razvoja. Iako kratka, dosadašnja istorija Interneta pokazuje da su lokacije za socijalno umrežavanje tek jedna od novina kojoj će ubrzo zapretiti nešto još novije i aktuelnije. Međutim, ma šta to da bude, socijalno povezivanje će ostati konstanta. Baš kao što su svojevremeno ograničeni mejl-nalozi na velikim portalima, a kasnije i blogovi bili preteče za socijalno umrežavanje u današnjem smislu, tako će i rešenja koja će globalna mreža iznedriti u budućnosti „usisati” ideje koje su stigle sa „Majspejsom” i „Fejsbukom”.
Gordan Brkić

SJAJ NA SAJMU
Međunarodna izložba zlatarstva, časovničarstva i optike "Sjaj" biće održana od 15. do 18. novembra na Novosadskom sajmu.
Izložba će okupiti oko 100 izlagača među kojima su, pored domaćih, i učesnici iz Grčke, Turske, Hrvatske, Makedonije, Slovenije i Velike Britanije. Stručni skupovi održavaće se u Master centru. Kapije sajma biće otvorene od 10 do 19h. (021)

SKUPLJE NEGO U NEMAČKOJ
Osnovne životne namirnice u Nemačkoj su jeftinije za oko 30 odsto nego u Srbiji, iako je prosečna plata jednog Nemca sedam puta veća od naše. Osim hleba, koji je i u Nemačkoj skup, gotovo sve osnovne namirnice jeftinije su nego u Srbiji.
Tako litar dugotrajnog mleka u Nemačkoj košta 81 cent (63 dinara), dok se kod nas plaća 72,9 dinara. Razlika u ceni je još evidentnija kod ulja, koje Nemci (doduše ono najpovoljnije) plaćaju 60 dinara, a mi čak 93,90 dinara.
Kad je u pitanju kozmetika i higijena, razlika je još uočljivija. Sapuni su za dvadesetak dinara jeftiniji, iste marke deterdženata koštaju tridesetak odsto manje. Ima i drastičnih primera. Tako recimo, ženski dezodorans "fa" Nemica može kupiti za 77 dinara, dok žena u Srbiji za isti proizvod mora da izdvoji 178 dinara. Kalgonit tablete za sudove (44 komada) kod nas staju 831 dinar, a u Nemačkoj gotovo 300 dinara manje.
"Osnovni razlozi za toliko skuplju robu u Srbiji su postojanje monopola i ogromne trgovačke marže", kaže za "Blic" ekonomistkinja Vladana Hamović. Zato ona smatra da država mora da počne da primenjuje antimonopolski zakon, čija bi primena dovela do veće konkurencije, smanjenja marži i samim tim i nižih cena. (021)

SKOČIĐEVOJKA
Prva novosadska repriza predstave "Skočiđevojka", koja je u koprodukciji SNP-a i Grada teatra Budva, letos izvedena u Budvi, je u ponedeljak, 12. novembra, u Srpskom narodnom pozorištu. Tekst je napisala Maja Pelević po motivima istoimene pripovetke Stjepana Mitrova Ljubiše, zasnovane na budvanskoj legendi o devojci koja je radije izabrala da se s visoke stene baci u more nego da se uda za čoveka kojeg ne voli i izneveri mladića kojem se obećala. Melodramska priča je zaoštrena uvođenjem političkih intriga i sukoba između brđana i primoraca.
Reditelj Kokan Mladenović kaže da je "Skočiđevojka" namerno pojednostavljena kako bi se omogućilo emocijama da "odžive". Mladenović dodaje da, za razliku od premijere u Budvi kada je predstava igrana uz šum talasa i vetra, igranje u zatvorenom prostoru iziskuje dodatan napor kako bi se omogućilo najsuptilnijim emocijama da dođu do izražaja.
Pelevićeva i Mladenović su već sarađivali u Srpskom narodnom pozorištu na predstavi "Ja ili neko drugi". Maja Pelević pojašnjava da je u fazama pisanja teksta dosta sarađivala sa rediteljem.
Glumačku ekipu predvode Nataša Šolak i Branislav Trifunović, a između ostalih igraju i Draginja Voganjac, Gordana Kamenarović, Radoje Čupić i Jugoslav Krajnov. (021)

DDOR USKORO NA AUKCIJI
Rok za dostavljanje ponuda za kupovinu jedne od naših najvećih osiguravajućih kuća DDOR Novi Sad ističe 19. novembra. Nakon toga sledi otvaranje ponuda i javno nadmetanje, što znači da će DDOR, kao i Mobtel, biti prodat pred TV kamerama.
Ranije najavljena prodaja odložena je decembra prošle godine zbog parlamentarnih izbora. Tada je za 80% kapitala DDOR-a bilo zainteresovano čak deset renomiranih svetskih osiguravajućih kompanija, a u petak su zvanično od nadmetanja odustali predstavnici slovenačkog Triglava. (021)