Kampa tolerancije

Poseban program Kampa tolerancije u Bačkoj topoli 27. 07. bilo je gostovanje najmlađih jedriličara JK. Vojvodine i JK. Palić na simuliranoj regati odnosno treningu, upoznajući učesnike kampa sa osnovama ovog atraktivnog sporta.
Rukovodstvo klubova ujedno je testiralo ovo jezero kao moguće regatno polje vojvođanskog jedriličarskog saveza u budućnosti. Ovo predivno jezero zadovojilo je sve kriterijume budućeg takmičarskog polja za najmlađe u klasi Optimist. Obavljeni su i preliminarni razgovori sa topolskim čelnicima u kulturi sportu i turizmu, da već na jesen bude održana prva regata na ovom jezeru.
U nadi da će i Kamp tolerancije nastaviti svoje aktivnosti i dogodine, a novo regatno polje najzad zaživeti i da će se bela jedra optimista zavioriti vojvođanskim ravnicama u funkciji afirmacije naše regije Evropi, želimo brzi preporod Vojvodine sa svim njenim materijalnim i ljudskim resursima.
Kamp tolerancije mladih podunavskih gradova i regija

GORAN JEŠIĆ: Kad drugi zabrljaju, šalju ih nama u Inđiju

Dok se država guši u birokratskom lavirintu, Ješić gradi najefikasniju administraciju u regionu, dok korupcija uzima svoj procenat u celoj Srbiji, on ju je proterao iz opštinskih službi, dok politički vrh zemlje bolećivo tetoši javna preduzeća i odlaže njihovu privatizaciju, komunalni sektor ovog sremskog gradića je reorganizovan i učinjen profitabilnim. Od Drugog svetskog rada do 2000. godine u Inđiji su ostvarene samo četiri ozbiljne investicije. Za nepunih sedam godina Ješićevog upravljanja gradom tridesetak značajnih investitora je došlo i ostalo, a devet ulaganja je u fazi realizacije.
- Mi smo po svojoj atraktivnosti, možda, dvadeseta lokacija u Srbiji - kaže Goran Ješić. - Investitori najpre dolaze u Beograd pa se onda šire. Od Beograda do Inđije ima na hiljade hektara industrijskih zona. Prema Pančevu, Mladenovcu, Obrenovcu, da ne govorim o ovom delu prema Vojvodini. Kako smo, uprkos tome, uspeli da dovedemo značajan broj stranih kompanija?
Naš kvalitet je bio u tome što smo nudili ono što drugi nisu mogli da ponude: brzu administraciju bez korupcije, potpuno uređenu komunalnu infrastrukturu, podršku investitorima koju nisu imali u drugim sredinama, od administracije preduzeća do odabira radnika... Vodili smo ih kroz ceo postupak prikupljanja dokumenata, tako da im nisu bili potrebni advokati i konsultantske agencije.
Koliko je bilo teško promeniti odnose u Inđiji. Kada ste 2000. došli na mesto predsednika opštine, Inđija je, kao i sve druge sredine u Srbiji, imala nasleđenu tu inerciju Miloševićevog vremena...
- Kad sprovodite reforme onda je sve teško. Naročito sa državnim aparatom, službenicima javnog servisa, javnim preduzećima... Bilo je jako teško, jer se Inđija ni po čemu nije razlikovala od svih 165 opština u Srbiji. Ali, imali smo jednu značajnu prednost, a to je bio dobar odnos prema privatnom biznisu. Ovde ljudi nisu inertni i ne čekaju da im država rešava probleme.
Na drugim poljima situacija je bila veoma teška. Naročito u javnim servisima. Sva komunalna preduzeća su bila gubitaši i nudila su loš kvalitet usluga. O administraciji da ne govorim. Ali, kad ljudi vide da nešto može da se uradi, onda žele da naprave rezultat. Sada imamo najbolju administraciju, ne u Srbiji, već u regionu i EU će preuzeti naš softver u radu lokalnih vlasti. Sva javna preduzeća su profitabilna, niko ne koristi dotacije komune, čak vraćaju deo novca u opštinski budžet.
Kažete da je svaki investitor koji dođe u Inđiju i koji namerava za zaposli pet ljudi, veliki investitor i da su mu vrata vašeg kabineta otvorena. Čak dobija svojevrsnog oficira za vezu, koji mu pomaže da lakše prikupi neophodne dozvole.
- Svaki čovek koji danas zapošljava sebe i svoju familiju, za mene je ozbiljan čovek i zaslužuje našu podršku. Svakako da, zavisno od veličine investicije, postavljamo određene prioritete. Nema mnogo tih malih investicija, po pravilu su to ulaganja koja donose 50, 70 ili 100 radnih mesta, pa smo se potrudili da ih vodimo kroz ceo taj postupak.
NJihovo nije da razmišljaju o tome kako će dobiti građevinsku dozvolu, kako će registrovati svoje preduzeće, već samo da se bave unapređenjem svoje tehnologije i time kako će što pre početi da rade. Ostalo je zadatak našeg tima. Mi preuzimamo i obavezu da im pronađemo radnu snagu. Ponudimo im listu u odnosu 1:2, odnosno ako im treba 50 radnika mi im dostavimo 100 imena, pa nek izaberu potreban broj.
Pretpostavljam da nije bilo dovoljno unaprediti organizaciju i nivo usluga, već je bio potreban i ogroman marketinški napor. Da li se efekti osete i da li su trajni?
- Prvi put ove godine mi na tom planu ne moramo ništa da radimo. Prvi put se nećemo pojaviti na sajmu u Celju, jer nismo imali dovoljno vremena za novi koncept koji iz temelja menjamo. Sada za nas rade strane kompanije koje su stigle u Inđiju i koje su zadovoljne saradnjom s nama.
“Henkel” je na velikom skupu u Sankt Petersburgu, pred 10.000 ljudi, kao svoj najuspešniji projekat u prošloj godini izdvojio fabriku u Inđiji. Kupili su zemljište i za šest meseci podigli fabriku i pokrenuli proizvodnju. Takve kompanije vas promovišu u svojim privrednim komorama, poslovnim krugovima, Rotari udruženjima itd. Imamo dosta firmi koje su nam dolaze na preporuku tih kompanija i to je najbolji marketing.
Na čemu se zasniva taj novi koncept, zar vaš primarni cilj nije bio da smanjite broj nezaposlenih u opštini?
- U realizaciji je devet novih investicija i stopa nezaposlenosti u opštini će pasti na devet procenata. Nažalost, niže od toga nećemo moći da idemo, jer nam struktura nezaposlenih to ne dozvoljava. Zato ćemo se okrenuti sektoru usluga i znanja. Počeli smo gradnju univerziteta u Inđiji. Podićićemo zgradu, obezbediti hardver i opremu i pozvati fakultete da dođu.
Drugi pravac je sektor usluga i to je ta priča o banji, autoputu i Dunavu. Otvara nam se još jedna mogućnost, a to su stanogradnja i stanovanje. Srbija ne može pobeći od evropskih i svetskih trendova. LJudi koji imaju navac ne žele da žive u centru velegrada, gde nemaju mesto za parkiranje, ne žele da imaju probleme sa kriminalom i narkomanijom... Žele da žive u mirnim i modernim naseljima, gde imaju pun konfor i maksimalnu sigurnost. Mi mislimo da je Inđija najbolje rešenje.
Šta kažu investitori, šta ih je privuklu u Inđiju?
- Nikada mi nisu rekli zašto su se odlučili za Inđiju i cenjkaju se do poslednjeg momenta. Uvek pominju da imaju i drugu opciju, koja je, navodno, bolja, ali eto... Teški su pregovarači i jako zahtevni. Ne žalimo se jer su investitori, da tako kažem, posebna roba. Oni nose pare i ne dolaze u Srbiju, već u region. Mi nemamo neku posebnu komparativnu prednost.
Imamo skupu i prilično nekvalitetnu radnu snagu, naša administracija je spora, komplikovana i direktno podložna korupciji i imamo političku nestabilnost (Kosovo, pridruživanje EU). Kada neki investitor, uprkos svemu tome, odluči da dođe u Srbiju, onda ga moramo na svaki način zadržati. Ako to ne učinimo, on će uzeti svojih 15 miliona evra, otići u Temišvar, Plovdiv, Tuzlu ili Osijek i nikada se neće vratiti.
Da li su i drugi svesni te činjenice ili je to samo deo vaših razmišljanja? Imam utisak da prisustvujemo zanimljivoj utakmici energičnih opštinskih čelnika u privlačenju investitora.
- Na moju veliku sreću to je prihvaćeno i sada se skoro sve opštine trude da privuku investitore. Direktan izbor gradonačelnika doneo je važne ekonomske efekte. Država se nije reformisala pa se svi gradonačelnici trude da poprave svoju administraciju i da budu konkurentniji. Plašim se da će implementacija novog Ustava opet napraviti od predsednika opština političke figure i da se posle toga na ekonomskom planu neće više ništa dešavati. To će biti najveći problem.
Koje velike investitore očekujete narednih godina?
- Računam da ćemo negde 2009. ili 2010. imati ozbiljan priliv stranih direktnih investicija. Za tako nešto država mora da se pripremi svojom administracijom, decentralizacijom i spuštanjem donošenja odluka na lokalni nivo. Mi nikada nismo imali podršku pokrajine i države. Sve projekte smo finansirali sopstvenim novcima. Međutim, uvek kada je država imala ozbiljne investitore, slala ih je u Inđiju. Zato što je znala da im nigde ne može pružiti tako kvalitetne uslove kao ovde. Ali nikada investitore nisu poslali prvo kod nas. Šalju ih okolo, i tek kad iskrsne problem, onda se sete nas.
Vladimir Harak
foto R. Hadžić

DR IVAN DULIĆ: Kako su izgledali sprudovi Panonskog mora...

Geologija je nauka koja se u užem smislu bavi proučavanjem Zemlje, prevashodno zemljine kore. U širem smislu geologija proučava i druga nebeska tela i grana se u više geoloških disciplina: petrologija, mineralogija, regionalna geologija, hidrogeologija, sedimentologija, inženjerijska geologija, itd.
Naš ovonedeljni sagovornik je dr Ivan Dulić, geolog za kojeg slobodno možemo reći da je zaljubljenik u milione. Ali, ne u dinarske ili neke druge monete, već u milione godina prošlosti planete Zemlje. Ovih dana kreće na još jednu sibirsku ekspediciju i još jedno čitanje istorije naše planete.
Čemu nas geologija uči i koliko nam pomaže u kolektivnoj samosvesti?
- Svako od nas je pomalo geolog. Ja sam, još kao dečak, počeo da se zanimam ovom divnom naukom. Jer, nisam mogao da prođem pored lepog kamena a da se ne zapitam o njegovom poreklu i nastanku. Suština geologije je da prepoznamo istoriju planete a u izvesnom smislu i svemira. Ta istorija je zabeležena u kamenu bez obzira koliko neko u to veruje ili ne. Kada pogledamo Frušku Goru ili naftne bušotine po Vojvodini prepoznajemo da naša Vojvodina, Srbija, Balkan, Evropa imaju svoju geološku istoriju koja traje već nekoliko milijardi godina.
Stene koje imamo na dva-tri kilometra dubine, škriljce… predstavljaju neko prastaro tlo. Geologija nas uči da ulazimo u jednu novu fazu civilizacije u kojoj smo sve svesniji haosa koji smo napravili na planeti. Haosi i kataklizme su uvek postojali ali su se uredno i daleko sporije dešavali. Planeta se sudarala sa nebeskim telima, o čemu postoje tragovi u kamenu. Danas znamo da je svakih 26 miliona godina dolazilo do velikih katastrofa, ali ovo što smo danas napravili sa planetom je proces koji je trajao poslednjih dvestotinak godina. Planeta je marljivo apsorbovala višak ugljendioksida u uglju i kamenu.
Moramo znati da u krečnjaku ima 16 odsto ugljendioksida. To je proces u kome je priroda višak ugljendioksida ispuštala u atmosferu, čuvala u kamenu, taložila u morima… Ono što je priroda činila milionima godina čovek je napravio za 150-200. Odjednom je enormnu količinu ugljendioksida ispustio u atmosferu i izvodi pravi cirkus nad razvojem života naše planete. Zato je važno da se geologija populariše u tom kontekstu kako bismo postali svesniji vlastite uloge i odgovornosti prema Zemlji, jer nas ona uči da katastrofe imaju svoj pojavni red koji čovek ozbiljno narušava.
Šta je zabeleženo na Fruškoj gori?
- Istorija jednog okeana, istorija rečnih i jezerskih sistema starih 15-20 miliona godina. Kao i kompletna istorija Panonskog mora.
Nosi li ona iste poruke vremena kao Jadransko more ili nepregledna prostranstva Sibira, koje ste u nekoliko navrata istraživali i ka kojima se spremate već za koji dan?
- Apsolutno da nosi. Panonsko more nije zatvoren sistem već je bilo deo svetskog mora. Istraživanjima smo, moje kolega i ja, utvrdili da imamo veoma slične sedimente kod Ulcinja i na Fruškoj gori. Na Fruškoj gori su i ostaci alpijsko-himalajskog luka koji je iznikao iz velikog Tetrijskog okeana pre 250 miliona godina. Imao je svoj život, širio se, širio do izvesne faze, da bi pre 130 miliona godina počeo da se skuplja. Iz tog procesa iznedrene su Alpe, Himalaji, Altaj… Svedoci tih događanja sačuvani su i na našoj Fruškoj gori. I opet moram da pomenem brojne bušotine koje “Naftagas” izvodi u Vojvodini i koje su za nas geologe itekako važno štivo.
O čemu mašta geolog istraživač?
- Svi mi geolozi tumačimo stenje i pričamo o vremenu od pre sto, dvesto, petsto… miliona godina. Priznaću da maštam o tome da mi neko omogući da samo jedan sekund doživim i vidim kako su zaista izgledali sprudovi u Panonskom moru, da uđem u njegove dubine. Da vidim da li je moguće da je pre petnaest miliona godina ovde rasla palma, da su obronke naseljavale sekvoje i uopšte jedna suptropska vegetacija. Da li je stvarno na ovim prostorima postojao jedan Serengeti sa svojom bogatom florom i faunom. Pronašli smo tragove žirafe, nosoroga, lavova… Mislim da svaki geolog mašta o tom malom trenutku u kome bi bio akter, a koji danas tako hrabro tumačimo i rekonstruišemo.
Po tom možemo zaključiti da je geologija učiteljica života. Da li smo mi dobri učenici?
- Bojim se da još uvek nismo. Geologija je velika poruka da se život na našoj planeti upire i traje preko tri milijarde godina. I to uspešno. Za to vreme nestalo je na milione vrsta, a i mi smo deo tog mnoštva. Bojim se da smo na putu da prestanemo da budemo deo tog mnoštva, o čemu nas geologija uči ali je neoprostivo ignorišemo.
Koliko iskustva iz geologije prenosite na porodicu i svoje tri ćerke - Tamaru, Tijanu i Jovanu?
- Supruga i ja, iako ona nije u prirodnim naukama, imamo sreću da su nam sve tri ćerke na neki način geolozi iako ni jedna neće, bar ne profesionalno, krenuti mojim stopama. Do kamenja, koje ispunjava svaki slobodni prostor našeg stana, podruma, tavana, dolazili smo skupa i jako puno razgovarali o njemu. Mislim da mi je poznavanje kamenja veoma mnogo pomoglo u vaspitavanju ćerki da imaju realan i zdrav odnos prema prirodi. Geologija je svakoga dana u našoj kući.
Nenad Jovićević

AUDICIJA ZA UMETNIČKI KAMP
U Kamernom pozorištu muzike "Ogledalo" danas se održava audicija za umetnički kamp "Ogledalo koje nedostaje". Prva etapa ovog projekta održava se u Brčkom od 4. do 10. avgusta, a kamp je namenjen mladima od 15 do 25 godina koji žele da razviju svoje kreativne potencijale i da umetnička iskustva razmenjuju sa svojim vršnjacima iz Bosne i Hercegovine. Učestvovanje je besplatno, a broj učesnika iz Novog Sada je ograničen na deset. Audicija se odžava od 18 h Stevana Musića 5.