PROTEST GRAĐANA NA LEDINAČKOM JEZERU

Kapija srušena, obezbeđenje mirovalo

Žitelji Stari Ledinaca, planinari, izviđači, predstavnici Mesne zajednice „Stari Ledinici“, njih oko 200, juče su, i pored zabrane i obezbeđenja, došli do Ledinačkog jezera i na taj način iskazali protest protiv preduzeća „Alas internacional“ koje je 15. marta zatvorilo prilaz jezeru. Uz negodovanje zbog angažovanja obezbeđenja građani su porušili kapiju i došli do jezera, radnici obezbeđenja nisu reagovali, sklonili su se sa strane, a ceo skup obezbeđivala je i policija.
Iako su se među okupljenima čulo da će jedan od predvodnika protesta, član Saveta MZ i Komisije za odbranu Ledinačkog jezera Radomir Delić biti priveden u policiju to se nije dogodilo i sve je završeno njegovim legitimisanjem.
Protest je započeo kod izvora „Zvečan“, ali su građani odlučili da odu do jezera uprkos tome što je jezero zatvoreno i što ulaz čuva nekoliko radnika obezbeđenja.
- Daćemo sve od sebe da jezero na leto bude otvoreno, a poduzeli smo već određene pravne korake kako bismo ostvarili ove naše namere - kazao je Delić i dodao da je „Alas“ za obezbeđenje jezera angažovao firmu iz Bečeja jer nijedna agencija za obezbeđivanje nije htela da prihvati ovaj posao.
Predstavnici MZ istakli su da će istrajati u odbrani Ledinačkog jezera koje ne pripada preduzeću već građanima, te da im niko ne može zabraniti da se slobodno kreću Nacionalnim parkom „Fruška gora“ kojem jezero takođe pripada. Kako je naglasio jedan od predstavnika MZ Vuk Tošić pokušaće, da snagom pravde, spreče ono što se planira na Ledinačkom jezeru, a dešava se uz odobravanje države koja je pod pritiskom krupnog kapitala.
Da podsetimo, Ledinčani strahuju da se pod maskom rekultivacije jezera ne otpočne ponovno vađenje kamena i njegov transport kroz selo. Kako su ranije istakli oni koji brane jezero, zakon do sada nije prekršen, ali postoji bojazan da će kamen biti vađen jer je „Alas“ uložio veliki novac u drobilicu za koju je dobio privremenu dozvolu Zavoda za urbanizam. Ledinčani su takođe inicirali izradu elaborata koji je radio Geološki institut iz Beograda, a koji je pokazao da je brana na jezeru stabilna, te da nije potrebno isušivati jezero prilikom rekultivacije i zatvaranja kopa. Ovaj elebaorat će postaviti nove uslove za izradu projekta zatvaranja kopa i rekultivacije jezera kojeg je u obavezi da uradi preduzeće „Alas intencaional - Alas Rakovac“.
D. Lubarda

SALAŠARSKI DIVANI: Soko lovi morke na Bujdinom salašu

Putujući u ovih godinu dana našom ravnicom, obilazeći brojne salaše, divanili smo sa domaćinima o svačemu. Sada smo nadomak Srbobrana kod Mileta Stričevića - Bujde na nekadašnjem „Liciderovom salašu“.
Četrdesetogodišnji deran Mile Bujda nas je dočekao kako i priliči Lalošima. O’ma je reduša Sanja iz Pekićeve familije, došlja iz Sremskih Karlovaca u Sentomaš, iznela domaću dudaru. Dabome Mile je peko. Tu je i naslednik, jedanaestogodnji Ognjen.
Nije mu ime po dedi Kosti, al’ zato Mile nosi ime svog dede Milivoja, kako i priliči, i divan je kren’o. Iznenađeni smo i moj salašarski saborac foto Nik i ja. Razdivanio se Mile Bujda o svojim jastrebovima i sokolovima, o kerovima lovačkim i o lovu koji je za njega način života. Od deda Koste mu je ostanulo. Tek posle dužeg špaciranja divan je krenuo i o zemlji, setvi soje i njegovim ovcama. U sobi, uz ikonu dominira i jedna slika.
Ko je Miletu taj momak?
- To je Valentino Rosi, moj brat lovački iz Italije. On je prvak sveta - veli Mile Bujda.
Daj brašo, u čemu je taj šampion. Iako mi je nešto poznat, ko da sam ga negde vid’o!?
- Videli ste ga, na TV ekranima. Ne silazi s Jurosporta - veli Mile i zagonetno se smeška. - Rosi je lovac. I to kakav. Pa dođe kod nas na salaš i idemo u lov na jarebice, zecove i srndaća kad mu dođe vreme. Ova slika je od prošle godine, kad su nam banuli Valentino i njegovo društvo iz Italije. Puca taj k’o da ima oko sokolovo. Samo Rosi, ja i jedan doktor iz Nova Sada, Čiki, možda ga i znate, imamo ovakve puške. Od suvog su zlata, to su „mercedesi“ u ovoj branši i šnjima se ne promašuje.
I dalje zabezeknuti gledimo u Mileta pa pitamo da li su novinari il’ neko drugi saznali kakva mu faca iz sveta dolazi na salaš?
- A što bi neko znao. Znadu ovi iz policije i našeg lovačkog društva, a moj braša Valentino i ne voli da se hvali svojim lovačkim umećem. Dođe tako, lovi i ulovi, pa nazad u Italiju.
Treba puno trenirati, često nam to ističe, da bi bio svetski šampion u motociklizmu i da bi se zaradilo za ovakva lovačka uživanja u ravnici.
Čudan salašarski divan nastavljamo. Uz ogradu salaša su kavezi. Tu naš domaćin gaji jastrebove i sokolove. O’ma su to i kereće kućice, lovački mezimci spremaju se za trk po njivama na potesu oko Kerskog druma. Ništa Mile ne prepušta slučaju, sprema i puške i kerove i sokolove za lovnu sezonu. Do tada malko ore, seje i planira da mu salaš izgleda kao neki engleski dvorac.
- Nekada sam bio baš posvećen jastrebovima i sokolovima. Sada moj drug u Senti nosi šnjur u uzgoju ovih ptičurina, i kupci iz Ujedinjenih Arapskih Emirata samo što mu nisu stigli. Ima i još jedan sokolar tu kraj Novog Sada. Tako je, Tibor i Stipe su sada glavni uzgajivači, a ja zaostajem. Moj soko zatreba samo nedeljom, kada Sanja treba da u’vati morku za supu. Soko uzleti, kerovi glede, a onda samo tap – i morka je u’vaćena. Šta, ne verujete! Oćete da vam pokažem. Morke lete ko lude i soko ih najlakše svlada, pa lepa bistra supica može da se kuva.
Komšiluk oko Bujdinog salaša je vredan, oranice ušuškane i spremne za svaku setvu. Tu oma izakuće su Golubski, a nekada su tu bili Končarevi i Mile se seća kako su njegov deda Kosta i Palika Končar umeli da se druže.
- Pali bači je već izjutra bio malko pod gasom i kad bi ga njegova Mariš neni pitala gde se već dolio, on je odgovar’o: „Malko kod somseda Koste, malko kod slame i tu iza štale“.
U prevodu: iza slame, kod štale i kod Kostine ograde imo je Pali bači po jednu pljosku dudare. Gutljaj po gutljaj i jezik mu je bio ko da je krpo meto usta. Eto to je bio nekadašnji salašarski život - kaže Mile. - Sada je drugačije. Svi samo rade, Kurjački, Piroški i Grđini ne daju da zemlja ostane u parlogu i rade po vasceli dan. Da ne mislite da je drukčije i kod mene. Salaš i zemlja traže celog čoveka i onaj divan o lovu i puškama je samo detalj iz života. Eno i sada moj traktor je u njivi. Čim odete, skačem na njega i drljam.
Čujemo blejanje ovaca, ima ih stotinak Mile Bujda.
- Jagnjile se ovih dana i spavanja skoro da i nije bilo.Znate li šta kažu salašari kad je reč o ovcama: „Od čoveka mož’ postat čoban, a od čobana čovek – nikad“ - reče Mile uz setan osmeh. Deli i on sudbinu odgajivača Vitenberg ovaca. - Rasa je dobra, al’ traži mlogo rada. Dobro, imam čoveka i za to, ipak moram i sam dosta da posvršavam da bi imanje funkcionisalo.
Moj deda Kosta i baka Julka su čuvali ovaj salaš, al’ da vam kažem, sada je 21 vek i sve se to mora podići na viši nivo Nije salaš i život salašarski ko nekad. Uostalom, ukoliko želim da moj sin Ognjen ostane ovde, a želim, ondak se mora raditi primereno ovom vremenu.
Salaš sada brez komjutera i nije neko imanje, eto i to imam. Tržište je izbirljivo i da bi doš’o do nekog profita moram da brinem i o sokolovima i kerovima, a ne samo o ovcama i paorluku.
Samo smo pogledali u Mileta.
- Nema tu mesta čuđenju, i mi smo salašari, al’ malko drukčiji. Bujdini i dalje, al’ u novom veku, nekako evropskiji.
Jovan Tanurdžić
Foto: N. Stojanović

RADOVAN JOKIĆ: „Ne znam zašto me prozivaju”

Problemi u kulturi u Novom Sadu prethodnih meseci nagomilavali su se jedan za drugim, a javnost je, u većini slučajeva, ostajala uskraćena za mišljenje člana Gradskog veća zaduženog za kulturu Radovana Jokića. Štrajk u Pozorištu mladih, premlaćivanje glumaca, previranja među umetnicima na Tvrđavi samo su neka od pitanja na koja javnost čeka Jokićev odgovor.
Zahtevi opozicionih partija i dela javnosti za njegovu ostavku sve su češći, a kako do sada bilo gotovo nemoguće stupiti u kontakt sa Jokićem, iskoristili smo njegovo prisustvo na otvaranju izložbe u Zbirci strane umetnosti.
Na naše pitanje kako komentariše zahteve za njegovu smenu, Jokić je nezainteresovano odgovorio “da ga to ne opterećuje ni najmanje, te da ljude koji to zahtevaju nikada nije video ni na jednoj kulturnoj manifestaciji ili ustanovi, već da ih je prvi put ugledao u skupštinskoj sali“.
- Nije mi jasno zbog čega mene prozivaju, a to nisu činili prethodnoj političkoj garnituri. Ja pitam šta su oni učinili za prethodnih osam godina – kaže Jokić.
On je prokomentarisao i situaciju u kojoj su se do nedavno nalazili umetnici Petrovaradinskoj tvrđavi, odnosno njihove zahteve da je i on trebalo da se uključi u rešavanje problema ateljea.
- Moram reći da skoro 90 odsto umetnika na tvrđavi svojim radom i rezultatima u umetnosti nije opravdalo ostanak u ateljeima. Inicirao sam osnivanje Komisije koja će se baviti isključivo dodelom ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi, ali još uvek nisu stigli konkretni predlozi strukovnih udruženja – rekao je Jokić.
On je, takođe, podsetio da gotovo niko, osim malog broja umetnika, nema potpisane ugovore sa “Poslovnim prostorom”, koji je zadužen za davanje ateljea u zakup.
- S druge strane, apsurdno je to što o tome, ko će dobiti ateljee, odlučuje preduzeće u kojem nema nijednog umetnika – kaže Jokić. S. I.

JOŠ SAMO 5.000 ZA GROM
Novosadskim omladincima fali još oko 5.000 potpisa da se Gradski omladinski program nadje pred odbornicima Skupštine grada. Tokom prethodne nedelje nekoliko stotina volontera prikupilo je 25.000 potpisa, medjutim da peticija uspe neophodno je da je potpiše 30.000 Novosadjana. Nemanja Tenjović iz Omladinskog kluba podseća da je danas poslednji dan kampanje. "Apelujemo na sve Novosadjane i Novosadjanke da dodju i potpišu, kako bi GROM ušao u skupštinsku proceduru. Potpisi se skupljaju isped Omladinskog kluba u Zmaj Jovinoj 4, kod Spensa i na Studentskom trgu, dok mladi aktivisti idu od vrata do vrata i po firmama". Gradski omladinski program, ukoliko ga prihvati novosadska skupština, predvidja formiranje fonda za finansiranje stipendija, kredita i projekata za mlade, dostupnost javnih prostora, gradsku kancelariju i savet mladih. (021)