Vršcu uskraćen status grada

Vršac : Predlog o novoj teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije po kojem je predviđeno da neke opštine treba da dobiju status gradova suštinski ne znači ništa, rekao je pokrajinski sekretar za lokalnu samoupravu i međuopštinsku saradnju i funkcioner Lige socijaldemokrata Vojvodine Emil Fejzulahi tokom posete gradskoj organizaciji ove stranke u Vršcu.
- Taj predlog zakona uopšte nije definisao kriterijume po kojima bi neka opština dobila status grada. Drugo, šta dobijanje statusa grada znači. Mi smo davno, kao stranka, pokrenuli inicijativu da Vršac dobije status grada. Ali, prvenstveno smo mislili da Vršac postane centar onih institucija koje su neophodne za normalno funkcionisanje jednog grada.
Vršac je celina sa susednim opštinama i potrebno je da se u njemu nalaze određene državne ingerencije. Primera radi, u Vršcu ne postoji turistički inspektor, a ukoliko želimo da napravimo određenu turističku regiju u kojoj bi uskoro proradio i međunarodni arerodrom za putnički avio saobraćaj, biće problema. I drugostepeni sud se nalazi u Pančevu, a ne u Vršcu - rekao je Fejzulahi i dodao da politička elita nema smisla za realnost.
Regionalni koordinator LSV Zoran Đekić rekao je na konferenciji za novinare da će gradska organizacija ove stranke obnoviti inicijativu pokrenutu 2002. godine u kojoj se traži da se Vršcu vrati status grada koji je dobio davne 1804. godine.
- Razočarani smo predlogom Zakona o novoj teritorijalnoj organizaciji jer nije predviđeno da Vršac povrati status grada, iako, pored istorijskih činjenica, kao privredni, kulturni i obrazovni centar ovog dela Banata, to zaslužuje. Šamarčina koju je odlazeća Vlada Vojislava Koštunice udarila svim Vrščanima zbog toga što je taj predlog donela upravo u Vršcu, posebna je vrsta cinizma, ali i karakteristika njihovog mandata i rada - rekao je Đekić. A. Č.

SALAŠARSKI DIVANI:Branko pradede Ivana žicu povuk’o

Nema više međ’ nama deda Ivana Pivničkog, al’ salaš je njegov nekako lepšiji, zategnut, što bi se reklo. Im’o je deda Ivan četiri ćerke: Branku, Ivanku, Mirjanu i Anđelku i od Branke udate u Debeljačku familiju je i unuk Mladen.
Preuz’o je njegov Puce - Mladen salaš i da je sada dede i babe Perse - od ponosa bi pukli. Salaš je na duži koja je na razmeđi srbobranskog, zmajevačkog, siriškog i bačkodobropoljskog atara i k’o na slici je! Ume Mladen da podzida, nadzida, ogradu da napravi, a tek njive vredi videti, sve uzorane, neke već i posejane, pa je ukupno šezdesetak jutara dobre crnice spremno i za ovogodišnji rod.
- Vol’o bi da je deda Ivan živ, a ovaj moj sin Branko od pradede je žicu povuk’o - kaže Mladen. - Iako je student, poljoprivredu je odabr’o, al’ na salašu ne samo da uči za ispite već i bogovetni dan radi. Ništa mu se ne otme. I ore i seje, a najviše volije da raducka oko salašarskog dvorišta. Sve je naš Branko pod konac doveo i sada čekamo toplije dane pa da napravimo saletlu, pokrićemo je trščanim krovom, tu će biti u bagremaru pa ima da pravi ladovinu i za odmor i za ručak.
- Ranije su Pivničani imali salaš na Kerskom drumu, deda Ivanov baba Steva je mor’o da ga proda jer je prop’o, takvo je vreme bilo, pa su naši stari preuzeli salaš u arendu u Čuruškom ataru i kad su se malo vratili u život, stekli štogod, eto ih opet u ovoj duži, tako da je od Tutorovih kupljen i ovaj salaš neke 1947. godine - divani nam Mladen, a njegov sin Branko samo poftorava.
- Bio je deda Ivan vredan, a tek baba Persa, radili su za četvoro, pomagale su i ćerke im, moja mama Branka je nekako najviše bila na salašu jer mi smo bili u Srbobranu, a tetka Ivanka je radila u Novom Sadu pa je samo kad je bila slobodna mogla da dođe na salaš. A sada je penzionerka i svaki čas, evo je! Ivanka se ovde oseća kao kad je dete bila, svugde zaviri, želi da pomogne, a Branko samo šnjom pripoveda. Stalno je nešto zapitkuje kako je to nekada bilo i šta je deda Ivan najviše vol’o da radi i seje, al’ i da jede. Ivanka ponekad sa setom nam priča kako je oduvek njeno telo u varoši bilo, a duša joj je bila na ovom salašu.
Ima Mladen i ćerku, ponosi se svojom Ivanom, student je završne godine prava, ona nekako više teoretski zna o salašarskim i paorskim radovima, dok sin Branko to i praktično dokazuje.
- Znam da je zemlja moja sudbina, učim o paorluku na naučnoj osnovi, ali bez ovog rada i provera na njivi sve bi to bilo manje vredno. Orem odmalena, znam sve o žitu, soji, suncukretu i kukuruzu, osećam se i na fakultetu k’o ovde na salašu: svoj na svome - veli Branko Debeljački, po ocu Mladenu i dedi mu Stevi, a razmišlja k’o Pivničani i pradeda mu Ivan. -Eto i moje društvo, tek smo devojke i mladići u dvadesetim, a dolazimo na salaš svakodnevno. Ima tu i igre mladalačke al’ ima i rada - i te kakvog. Sve hoćemo i sve možemo, to sam i tata Mladenu neki dan rek’o.
Hvale se Debeljaci, i stariji Mladen i mlađi Branko, svojim komšijama. Tu na duž - dve oko njih su salaši Kurjačkih, Filipendinih, Dunđerskih, a tu je i novosalašar Roda.
- Roda je dabome prezimenom Rodić, iz Nova Sada je doš’o, bolji je od nas starosedelaca, radi danonoćno, stvorio je i sermije i zemlju obradio i uveren sam da će i imati. Na salašu se mora stalno raditi, a ima dana, posebno zimi, kad’ se i uživa. Tu su disnotori, u vreme klanja svinja svi smo tu il’ kod Relje Kurjačkog il’ kod Toše Dunđerskog il’ kod Rode il’ kod nas. Bude tu i tamburanja, vina imamo, rakije smo ispekli, a piva kupimo. Ne kaže se džabe u nas laloša: “Komšija pa Bog”. U mojoj generaciji ima nas više što smo nekada radili u “Elanu”, prop’o je taj nekada uzorni kombinat i okrenuli su se i DŽaja i Paja i buca paorluku.
Zahvaljujući našoj dedovini i očevini stvaramo sada nove vrednosti - divani Mladen i podseća na vreme kad je deda Ivan bio živ: - Znalo se tada da je fruštuk u 7 sati. Baba Persa ispeče za dedu i mene svakom po 15 jaja, možda je to i previše al’ smo se trošili, dabome tu je bio i lončić mleka, toplo varenog, pa ondak malo šunke onako zapečene s mladim lukom, lebac je bio domaći, baba ga je pekla u prostoj pećki. Nije ni ručak bio za baciti: pileći paprikaš s rezancima, bilo je obavezno i čorbe, dal’ od paradajza il’ od nekog sitniša manje je važno jer se mora s kašikom jesti kad su teži radovi. Bundevara je bila poslastica, onako s cimetom u rasteženom testu pa posuto šećerom pekla se u rerni “Smederevca”, bilo je to prste da poližeš.
Ondak bi deda Ivan i ja malo polegli, odmorili se pa nanovo na njivu. Večera je lakša bila: klot šunka i kiselo mleko u lončiću zemljanom, može i s mladim lukom i paradajzom, a deda bi vol’o i čašu-dve piva il’ dobrog vina. Bio je to salašarski život za pamćenje, a eto, sada su moji stasali pa i bez deda Ivana slično živimo. Imamo i tranzistor pa muzika Zvonkova i Đoletova prija, bolje varimo i lakše zaspimo posle rada na traktoru - divani Mladen k’o pravi gazda. A da ne zaboravi, doda i ovo: - Dođe i moja Goca, žena mi i mama Ivanka iz sela, pomognu one, al’ salaš je na nama muškima - Branku i meni. I ništa nam nije teško.
K’o i svi salašari, bar na ovom potezu u bačkoj ravnici, rado idu u lov. Lovci su i Debeljaci i Kurjaci i Dunđerci.
- Lovimo i negujemo mladu divljač, bogato je ovo lovište Siriško i rado dočekujemo članove Društva na našim salašima - hvali se Mladen, a u sobi sa prostom pećkom su ikone Svetog Nikole i Svetog Kirijaka Otšelnika. - Slavimo mi na salašu i krsnu slavu Pivničkih - 19. decembra, Svetog Nikolu, to je deda Ivanov svetac, a na isti način obeležavamo i svečare Debeljačkih - Miholjdan, 12. oktobra - mog babe Steve i strica Radivoja, poznatijeg u Srbobranu kao Mačuz. Mačuz i Steva su međ’ Debeljacima bili prepoznatljivi jer su sve voleli. Što se u nas kaže: “K’o majmuni” voleli su i što trči i što leti, a i čašu bogami, seća se svojih bližnjih Mladen Debeljački koji je uzdigo salaš Pivničkih. Baš!
Jovan Tanurdžić

INTERNET ZAVISNOST
Amerikanac koji je dobio otkaz zbog toga što je tokom radnog vremena posećivao internet pričaonice, od kompanije traži pet miliona dolara tvrdeći da je ovisnik o internetu i da zaslužuje lečenje i razumevanje a ne otkaz. Univerzitet Stanford objavio je istraživanje u kome zaključuje da 14 odsto korisnika računara navodno zapostavlja radne obaveze, školu, porodicu, pa čak i da "preskaču" hranu i san kako bi što više vremena provodili na internetu. (Beta)

USKORO ZBOGOM YU
Skupština Registra nacionalnog internet domena Srbije izabrala je prvi stalni Upravni odbor, koji će odrediti datum početka registracije Internet domena „.rs”, kao i rok za preregistraciju postojećih sa oznakom „.yu”. Član UO Slobodan Marković rekao je da će glavni zadatak tog tela biti stabilan rad Registra „.rs” domena, saradnja sa međunarodnom organizacijom IANA koja je jedina u svetu nadležna za preregistraciju domena. Marković je precizirao da će uvođenje nove oznake najverovatnije početi tek polovinom godine. (Politika)

VOJVOĐANSKA NAJDUŽA
Najduža kobasica na svetu i ove godine je napravljena u Turiji, na 23. Kobasicijadi. Kobasica za Ginisa bila je dugačka dva kilometra i 23 metra, metar duža nego lane. Metar ova kobasice, odmah nakon merenja, mogao je da se kupi za za 300 dinara. Na Kobasicijadi su proglašeni i pobednici u nadmetanju za najbolju kobasicu. Na takmičenju u brzom jedenju kobasice pobedio je Milovan Radanović iz Drvara. (021/foto Dnevnik)