ZAŠTO JE AUTOPUT VEĆ DECENIJAMA KOST U GRLU VOJVODINE?

Letele glave između Srema i Bačke

U sećanju su ostale izjave tadašnjih aktera da Vojvodina ne treba da ide na šalter federacije i da svoje razvojne potrebe može da rešava u okviru Srbije, optužbe da su pojedinci iz karijerističkih pobuda zapostavljali interese pokrajine i tužan osećaj nemoći koga se Vojvodina do danas nije oslobodila
Konzorcijumu španske građevinske grupe FCC i austrijske “Alpine Majreder” dodeljena je koncesija za izgradnju autoputa Horgoš-Požega. Koncesionari su se obavezali da će završiti drugu traku na pravcu Horgoš-Novi Sad dugu 106 kilometara, održavati već izgrađenu deonicu između Novog Sada i Beograda od 68 kilometara i izgraditi pravac od Beograda do Požege dug 150 kilometara. Pri tom preuzimaju obavezu da drugu traku autoputa od Horgoša do Novog Sada završe za godinu i po, dok bi se ukupna trasa pustila u saobraćaj za četiri godine. Vrednost posla procenjena je na 800 miliona evra, s tim da s kamatama i PDV-om dostiže svih 1,3 milijarde evra. Zauzvrat se koncesionarima prepušta da narednih 25 godina naplaćuju putarinu i da na taj način pokriju svoje troškove i nešto zarade.
Koncesiono pravo špansko-austrijskog konzorcijuma još nije ozvaničeno, a nad tim činom neprestano lebdi senka oštrog sučeljavanja pokrajinske i republičke administracije. Suština sukoba je u zamerkama da se u Beogradu olako prelazi preko primedbi koje stižu iz Vojvodine i da se koncesionarima olako prepuštaju prihodi koje je pokrajina izgradila vlastitim zaduživanjem. Predsednik Skupštine Vojvodine Bojan Kostreš primetio je da će pokrajina, samo po osnovu drumarine na delu koji je sam izgradila, tokom sledećih 25 godina izgubiti oko 450 miliona evra. Kako se zna ko je u ovom trenutku jači i arogantniji, nije teško pretpostaviti kakav će biti ishod ovog političko-ekonomskog spora.
Na žalost, autoput između dva najveća grada u Srbiji već je bio uzrok ozbiljnih političkih sukobljavanja. Sporenja koja je izazvao početak njegove gradnje 1971. godine, ali i sve ono što je tome prethodilo, jedna su od najzagonetnijih političkih afera u posleratnoj istoriji Vojvodine. Mada se sukob političkih garnitura, uslovno rečeno “probeogradske” (Pokrajinski komitet, Skupština i Izvršno veće Vojvodine) i “autentično vojvođanske” (Opštinski komitet, Skupština Novog Sada i uticajna struktura starih vojvođanskih partizana) načelno sveo na protežiranje “Istočne”, odnosno “Fruškogorske” trase autoputa, on je, između ostalog, doveo do pada liberala, najavio nastupajuću “jogurt revoluciju”, ali i obnavljanje vojvođanske svesti posle sloma Miloševićevog režima u oktobru 2000. godine.
Suština sporenja bila je oko toga da li autoput treba da priđe Novom Sadu sa istočne ili sa zapadne strane. Urbanistički zavod Beograda napravio je 1968. godine skicu trase autoputa, kasnije nazvanu “beogradskim papirom”, koju je Izvršno veće Vojvodine, na čelu sa Stipanom Marušićem, prihvatilo kao istočnu varijantu. Polazna tačka bi bila Batajnica, gde bi se deonica, koju bi finansirala Vojvodina, spojio sa trasom koju bi od Beograda gradila Srbija. Autoput bi se završavao na Temerinskoj petlji, odnosno na severnoj kapiji Novog Sada i ta varijanta je, zbog neuklapanja u urbanističke planove glavnog grada Vojvodine izazvala podozrenje gradskih struktura i pokrenula politička razmimoilaženja.
Stručnjaci Zavoda za urbanizam Vojvodine i Novog Sada 1969. godine izlaze sa kraćom i za 20 milijardi tadašnjih dinara jeftinijom fruškogorskom varijantom. Predlaže se trasa koja bi vodila od crkve Marije Snežne na Tekijama kod Petrovaradina direktno na beogradsku Gazelu. Izvršno veće Vojvodine prihvata ovu varijantu i obe solucije jedno vreme ravnopravno figuriraju u političkim raspravama. Zastupnici suprostavljenih varijanti i dalje ostaju čvrsto ukopani na svojim pozicijama, pa se u martu 1970. nalazi kompromisno rešenje u takozvanoj izmenjenoj istočnoj varijanti sa priključkom kod Petrovaradina. Mada je već tada bilo primedbi da se pravi velika glupost, jer autoput kod Beške prelazi iz Srema u Bačku da bi se kod Petrovaradina vratio iz Bačke u Srem, kompromis donosi kratko političko zatišje. Međutim, stručnjaci Svetske banke, koja je svojim kreditom trebalo da finansira ceo projekat, zatežu s odlukom i u svom pismu iz novembra 1970. godine, traže skice i objašnjenje o ekonomskoj opravdanosti projekta sa petrovaradinskim priključkom. Mnoštvo dezinformacija o tome da Svetska banka neće finansirati izmenjeni projekat, čemu je svesrdno doprineo i deo savezne administracije, doveli su do toga da predsednik Izvršnog veća Stipan Marušić jula 1971. kod Beške otvori prvo gradilište i da Vojvodina dobije autoput čijoj su se trasi mnogi protivili.
Novi Sad nikada nije uspeo da svoje priključenje na najvažniju drumsku saobraćajnicu reši na najbolji mogući način. U međuvremenu je izgrađen moderni Most Slobode, koji vodi do Sremske Kamenice, i neobični aneks autoputa posle Inđije, koji gotovo da ne vodi nigde. U sećanju su ostale izjave tadašnjih aktera da Vojvodina ne treba da ide na šalter federacije i da svoje razvojne potrebe može da rešava u okviru Srbije, optužbe da su pojedinci iz karijerističkih pobuda zapostavljali interese pokrajine i tužan osećaj nemoći koga se Vojvodina do danas nije oslobodila.
V. Harak

VOJVOĐANSKE OPŠTINE ZAINTERESOVANE ZA JEFTINIJI ŽELEZNIČKI PREVOZ

Oživljavanje zaboravljenih pruga

Vojvođanske opštine iskoristile su zakonsku mogućnost po kojoj lokalne pruge mogu biti date u nadležnost jedinicama lokalne samouprave i uz pomoć Pokrajinskog sekretarijata za privredu krenule su u izradu studije o opravdanosti njihove revitalizacije.
Među prvima radiće se studije o revitalizaciji pruga i železničkog saobraćaja u Južnobanatskom i Zapadnobačkom okrugu, za čiju izradu su nedavno potpisani ugovori, a veliko interesovanje je i u Severnobanatskim opštinama.
U prvi mah opštine su se čak pomalo i uplašile takve zakonske mogućnosti, međutim, naknadno su uz pomoć Izvršnog veća i Saveta za železnički saobraćaj shvatile svoju razvojnu šansu kroz organizovanje mnogo jeftinijeg prevoza železnicom davno zaboravljenim prugama. U tome su im dobrodošli planovi u kojima su prilikom izrade ostavljeni koridori za lokalne pruge.
Za privredu je veoma interesantna lokalna, gotovo zaboravljena pruga Vrbas-Srbobran-Bečej , u čijoj se okolini nalazi sirovinsko područje šećerana, jer je najisplativiji prevoz železnicom, koji je upola jeftiniji od drumskog. S druge strane, u fabrikama za preradu šećerne repe je organizovan tehnološki prijem železničkih vagona, a ne drumskih vozila. Međutim, da bi zaboravljene pruge oživele potrebno je da se nađe neko ko će da ih obnovi. A investitori će se oglasiti čim se izradi studija opravdanosti, koja se očekuje za oko četiri meseca.
U Pokrajinskom sekretarijatu za privredu, uz saglasnost Železnice, još pre dve godine tadašnji Savet za železnicu pokrenuo je široku akciju po opštinama o revitalizaciji pruga, za šta je prvi korak studija izvodljivosti. Sa Saobraćajnim fakultetom iz Beograda upravo je potpisan ugovor o izradi dve studije za revitalizaciju pruga i železničkog saobraćaja u Južnobanatskom i Zapadnobačkom okrugu. One će oslikati tehnološki, tehnički i finansijsko-tržišni aspekt železničkog regionalnog saobraćaja. U Savetu za železnički saobraćaj ističu sadašnje programe susedske saradnje Mađarska-Srbija, Rumunija-Srbija, gde se upravo nude sredstva u oblasti infrastrukture po osnovu projekata. Na taj način Južnobanatski i Zapadnobački okrug će na osnovu ovih studija moći da konkurišu za revitalizaciju tih pruga.
Pošto na teritoriji opštine Sombor postoji lokalna pruga Sombor-Bački Monoštor-Bački Breg, koja nije interesantna za železnicu, a prolazi prirodnim rezervatom Gornjeg Podunavlja i pogodna je da se proglasi kao turističko-muzejska pruga, po ugledu na Šargansku osmicu, otvara se i mogućnost promocije Podunavlja.
I šest severnobanatskih opština (Kikinda, Čoka, Novi Kneževac, Kanjiža, Senta, Ada) žele da uspostave veze na relaciji Segedin - Kikinda - Temišvar, odnosno, da povežu takozvanu južnopanonsku niziju s rumunskim delom Banata preko naše teritorije i odmah da učvrste vezu koja je nekada funkcionisala: Temišvar-Kikinda-Subotica-Sombor-Vinkovci, čime bi se povezao Koridor 10 kod Vinkovaca i Koridor 4 koji prolazi kroz Temišvar i ide obodom istočnoevropskih zemalja do Istanbula.
R. Dautović

ZMIJE SE VIŠE NE LEGU U BIVŠOJ TITOVOJ VILI „RAVNE” NA FRUŠKOJ GORI

Premijer Pajtić izbegava Lekinu rezidenciju

Nestao je sav nameštaj donet iz Brozove riznice, nema više kristalnih čaša, srebrnog pribora za jelo, vaza, lustera, pa ni parketa... Odneti su čak i vodokotlići iz toaleta, te sve slavine iz Titovog i Jovankinog kupatila. Ostale su jedino kade gigantskih razmera.
Rezidencija “Ravne”, udaljena 42 km od Novog Sada, na severnim padinama Fruške gore je izgrađena tokom pedesetih za potrebe “najvećeg sina naših naroda”, predsednika Tita. No, bolji poznavaoci tvrde kako on zapravo nikad nije ni koristio ovu vilu, osim što je nekom prilikom u njoj proveo - jedan sat. Ali zato je funkcionalnost, lepotu i izuzetan položaj vile često hvalio i, naravno, koristio Aleksandar Ranković, pa je zato valjda ona često nazivana “Lekina vila” ili rezidencija. Pored najpoznatijeg gosta vila je bila omiljena i među drugim političarima Brozove nomenklature.
Ko ne zna gde se tačno nalazi vila “Ravne”, teško će do nje doći, jer nikakvog putokaza nema. Put znaju samo okolni paori i vikendaši. U njihovu pomoć nakon izlaska iz Sviloša, na par kilometara pre Ležimiru, s leve strane nađosmo puteljak. Ispred njega samo tabla na kojoj je obaveštenje da smo u lovištu JP “Nacionalni park Fruška gora”. Uputismo se tim putem i posle 400 metara nailazimo na podignutu rampu i žuta tabla sa naredbom da je “zabranjen: pristup objektima, branje gljiva i kupljenje puževa”. Nismo je poslušali, već produžismo ka “Lekinoj vili”. Kroz šumu, betonskim putićem, koji je prekrilo opalo lišće, preko drvenog mostića iznad potoka Bujak i posle nešto više od tri kilometra najzad stigosmo.
Rezidencijalni kompleks obuhvata samu vilu sa tremom, prostranom terasom, lovačkim salonom, trpezarijom sa 14 mesta, kuhinjom, radnom sobom, tri spavaće sobe sa tri kupatila, zatim depadans u kome su dve dvokrevetne i četiri jednokrevetne sobe, kuća domaćina i roštilj kućica. Tišina caruje kompleksom. Vidi se da okoliš nije kao u vreme Broza ili Leke, ali nije ni totalno zapušten: dva manja plasta sena svedoče da je trava ove jeseni košena. Ali, do skoro nije tako bilo.
- Prilikom NATO agresije, jedna od bačenih bombi na Frušku goru, pala je u neposrednoj blizini ovog objekta. Od razorne eksplozije popadao je sav crep s krova, na jednom delu prozori i vrata su bili gotovo uništeni, pa je vila prokišnjavala - objašnjava direktor Službe za opšte i zajedničke poslove Izvršnog veća Vojvodine Marko Radosavljević. - Tek nedavno smo na vilu stavili nov crep, izneli šut iz soba, koje je tu stajao još od bombardovanja i postao je leglo zmija, zatim smo pokosili travu i obezbedili prilazni put. Sada kompleks bar podseća na nekadašnju namenu.
Rezidencijalnom kompleksu “Ravne” donekle je vraćen stari spoljašnji sjaj, ali unutrašnjost, mada je malo našminkana, izgleda avetinjska. “Lekina vila” je bukvalno očerupana. Odneto, ili pokradeno je sve što se moglo. Nestao je sav nameštaj i predmeti, donet iz riznice pokojnog predsednika, koju je on stalno dopunjavao vraćajući se sa dalekih putovanja. Nema ni kristalnih čaša, srebrnog pribora za jelo, vaza, lustera, pa čak ni parketa... Odneti su i vodokotlići iz toaleta, te sve slavine iz Titovog i Jovankinog kupatila, ostale su jedino gigantske kade.
Opustošena je i kuhinja u podrumu vile, koja ima poseban ulaz. Ostale su samo električne instalacije i mali lift kojim se hrana slata gore u salone. Postoje razne priče ko je opustošio ovu vilu; obavešteni svedoče da su na tom potesu tokom bombardovanja bili smeštene i jedinice VJ, a jedno vreme utočište privremeno našle su i izbeglice...
Republika Srbija je vlasnik, a JP “Nacionalni park Fruška gora” korisnik parcela broj 931 i 933 katastarske opštine Grabovo, na kojima su izgrađeni kompleks “Ravne”, čiji je korisnik od 1974. Izvršno veće Vojvodine. “Nacionalni park Fruška gora” je uradilo projekat povratka evropskog jelena na ovaj lokalitet, gde je nekad i bilo njegovo stanište. Prihvatilište obuhvata oko 108 hektara, pa je zato rukovodstvo Parka zatražilo od pokrajinske vlade prenos prava korišćenja vile “Ravne” s pomoćnim objektima. Te kuće, kako je obrazloženo u zahtevu, potrebne su im za smeštaj ljudi koji će se baviti uzgojom ove zaštićene divljači.
- Vilu “Ravne”predsednik Bojan Pajtić i članovi Izvršnog veća ne koriste. Da rezidencijalni kompleks ne bi dalje propadao, smatram opravdanim da se on ustupi na korišćenje Nacionalnom parku i time omogući posetiocima da vide evropskog jelena - kaže Radosavljević.
Milan Bozokin
Foto: N. Stojanović

NOVI MAS ZA NOVU GODINU?
Nova Medjugradska autobuska stanica proradiće do kraja godine, piše Gradjanski list. Gradnja sporne stanice koja je trebalo da bude gotova letos kasni već šest meseci. Podsećamo da stanica gradi uz saglasnost gradske vlasti i da će kada bude počela da radi doći do zatvaranja postojećeg MAS-a i promene trasa pojedinih linija GSP-a. Novu stanicu gradi vlasnik ATP Vojvodina Ilija Dević, za koga opozicija tvrdi da je finansijer SRS-a.Otvaranju novog MAS-a se pored gradske opozicije, protive i sindikati GSP-a, udruženje prevoznika i deo novosadske javnosti. Opozicija i GSP ističu da će zatvaranjem postojećeg MAS-a grad gubiti i do dva miliona evra prihoda godišnje, dok prevoznici smatraju da će ATP imati monopol na prevoz. Podsećamo i da je gradnja stanice u prvo vreme bila protivzakonita i bez dozvola, a da je Skupština grada letos donela regulacioni koji je omogućio da ATP Vojvodina konačno dobije gradjevinske dozvole. Urbanistički planovi do dolaska SRS na vlast, nisu ni predvidjali gradnju nove autobuske stanice. (021)