KARAĐORĐEVO, REZIDENCIJA BROZA I MILOŠEVIĆA, ČEKA NOVE VLADARE, DOK KOMŠIJSKO SELO IZUMIRE

Sve je isto samo careva nema

Galoperi iz Karađorđeva retko pobeđuju na hipodromima, nekoliko stotina žitelja ovog sela i okolnog Majura i Telepa koji rade u ustanovi godinama ne prima plate.
Gotovo pola stanara plaća industrijsku struju, jer su stanovi, navodno, vojni. U MZ tvrde da vojska hoće da ih istera jer pet godina ne plaćaju kiriju a meštanima Telepa i Majura “Elektrovojvodina” traži 90.000 dinara za priključak. A kako kad od te iste vojske gotovo pet godina nisu dobili ni dinara.
Šira domaća, pa i svetska javnost, pamte Karađorđevo kod Bačke Palanke kao rezidenciju Josipa Broza i Slobodana Miloševića, ali i kao mesto gde su donete značajne odluke koje su imale dugoročne, a ponekad i katastrofalne posledice za pojedince, pa i ceo narod. Nedavno je sadašnji predsednik Srbije Boris Tadić baš tu bio domaćin komšijskim šefovima država koji su rešili da se obračunaju s organizovanim kriminalom.
Oni koji su se tada ili bilo kada zatekli u rezidencijalnom delu Karađorđeva, pamte ga po raskoši, blještavilu i lepoti koja kod posmatrača izaziva uzdahe, a čak i kod bogatih zavist. Narodu koji živi u jugozapadnoj Bačkoj rezidencija je nešto strano, a blisko im je selo Karađorđevo u blizini istoimene vojne ustanove. Nekada je ta militarna institucija važila za ogledno dobro u poljoprivrednoj proizvodnji i svi su se hvalili kako su hranili nekada jednu od najmoćnijih armija Evrope, koja se tako neslavno raspala, baš kao i država koju je trebalo da brani. Kao uz svako veliko imanje i rezidenciju, u blizini je niklo naselje. U “zlatnim vremenima” država i vojska izgradili su višespratnice, radnici svoje kuće, nikli su restorani, benzinske pumpe, izgrađeni putevi i sve je izgledalo predivno. Tu je živelo 1.000 duša i većina su radili u blizini velikog lovišta, a štale poznate ergele Karađorđevo davno su useljene u nekadašnji dvor.
Sve sem rezidencije sad je prošlost. Galoperi iz Karađorđeva retko pobeđuju na hipodromima, nekoliko stotina žitelja ovog sela i okolnog Majura i Telepa koji rade u ustanovi godinama ne prima plate.
Celo selo je u zlatno doba na neki način bilo izopšteno iz bačkopalanačke opštine, pa su mnogi mislili da ova komuna, osim grada, ima samo 12, a ne 13 sela. Kada je “pukla tikva”, i selu su došli crni dani. U MZ kažu da veći deo zemljišta na kojem su izgrađeni objekti društvenog standarda, pa čak i ulice, višespratnice i još koješta, i danas pripada Vojsci. Pričaju da je, kada su pre nekoliko godina ovde izgrađene ambulanta i seoska apoteka, neko iz vojnih krugova pretio tužbom. Gotovo polovina stanara plaća industrijsku tarifu struje, jer su stanovi, navodno, vojni. U MZ tvrde da vojska hoće da ih istera iz prostorija jer pet godina ne plaćaju kiriju. Još gore se piše meštanima Telepa i Majura, jer da bi se odvojili od “vojne struje”, moraju pojedinačno “Elektrovojvodini” da plate 90.000 dinara za priključak. To ne mogu, jer od te iste vojske gotovo pet godina nisu dobili ni dinara. Da stvar bude i tragikomična, nedavno su radnici iz ovih naselja, umesto plata, dobili svinjke polutke, ali naišlo je nevreme. Odleteli su krovovi sa četrdesetak kuća, ali najgore je što šest dana nije bilo struje, pa je meso u zamrzivačima propalo.
Koliko god da je nekada bilo lepo raditi u vojnoj službi i biti u njenoj blizini, kažu stariji žitelji Karađorđeva, to je danas mora. Skeptici kažu da može biti još gore i da svi treba da ćute i da se nadaju da u blizini Karađorđeva nema nekog skladišta eksploziva poput onog u Paraćinu. Oni s najcrnjim mislima tvrde da će najgore biti ako se vojna imovina proda, pa dođu tajkuni: osim nekoliko hiljada hektara obradive zemlje, šumama, obalom Dunava, ergelom, lovištem i hipodromom, dobiće i svoje selo, zajedno s meštanima. Baš kao prava vlastela!
Miloš Sudžum

STARI NAČIN RIBARENJA NA JEGRIČKI

Alovima kroz vodu

Smuđevi od kile, dve, tri, pa i više koprcaju se u čamcu. Sunce kraja oktobra čini da im se krljušti presijavaju. Desetine i desetine “staklenookih” izvađeno je na starinski način, ribarskim alovima, ne iz Dunava, Tise ili neke smuđaroške vode, već iz Jegričke. Zapravo, iz ribnjaka DTD “Ribarstva” na Jegričkoj kod Žablja, neposredno pred uliv ove vojvođanske reke u Tisu.
Radnici DTD Ribarstva desetak dana vukli su mreže duž 12 kilometara rečnog korita pretvorenog u ribnjak.
- Jegrička je jedina reka na kojoj se riba hvata na starinski način. Šlepamo mrežu širine 350 metara od početka i teramo ribu u poslednji kilometar, kao ovce - kaže direktor DTD Ribarstva Đura Jovičić.
Iz tog poslednjeg kilometra sledeće dve nedelje vadi se riba i to prvo tolstolobik, pošto je riba srednjeg vodenog sloja i pliva niz vodu, da bi na kraju u mrežama završio šaran, kao riba dna i koja pliva uz vodu.

Šteta Ribnjak Jegrička, sa svojih 12 kilometara dužine i 300 hektara, nalazi se na udaru ribokradica. Najviše se krade u okolini Žablja, te iz DTD Ribarstva namerno uzgajaju tolstolobika koji lako beži iz mreže. Nisu samo ljudi ti koji vade ribu iz ribnjaka: u prolećnim izlivanjima Dunava 100 tona ribe pobeglo je iz ribnjaka u Suseku, a iz futoškog ribnjaka uteklo je 80 tona ribe. Smuđ u Jegrički Otkud smuđ u Jegrički, zapitaće se mnogi. Po rečima Jovičića, Jegrička, iako je mnogi zagađuju i dalje ima dobar kvalitet vode za “barona”. Uz to, ribnjak “pojede” 1.000 tona kreča kako se riba ne bi osećala na mulj. Sve ovo, računajući obilje hrane za biljojede: žitarice i stajnjak, kojim se hrani plankton, daju odlične uslove za uzgoj smuđa.

IRIG: Lek iz čaše sa Lipovog potoka

Fruška gora je siromašna vodom. Iako na njoj ima oko 200 izvora, svi su slabi, mada mnogi i tokom leta i ne presušuju. Sa Fruške gore ni ka Savi ni ka Dunavu ne teče nijedan jači vodotok. Izviru na njoj samo manji potoci. Neki teku ka severu i stižu do Dunava, ali od onih koji teku ka jugu nijedan ne stiže do Save. Sišavši sa planine, svi se gube u debelim poroznim lesnim nanosima.
Na padinama ove fruškogorske lepotice samo kilometar istočno od manastira Staro Hopovo nalazi se jedan od retkih fruškogorskih mineralnih izvora.Izvorište je bilo zapušteno, ali je uređeno i na njemu izvire sumporovita voda, čija je temperatura 18,5 stepeni Celzijusovih.Ta voda se znatno razlikuje od ostalih mineralnih voda Fruške gore jer sadrži sumpor-vodonik.Kapacitet ovog izvora je mali, oko dve litre u minutu.Voda dosad nije ispitivana, pa se ne zna njena lekovitost, ali je posetioci ovog dela Fruške gore koriste za piće.
- Voda izvire u samom koritu Lipovog potoka, kilometar nizvodno od Partizanskog puta kod manastira.Izvorište pokriva rečni nanos kroz koji se probijaju termalno-mineralne vode mešajući se pri tom sa površinskim vodama.Najbolja je za skidanje krasti i povreda jer njenim pranjem kraste ne ostavljaju ožiljke na telu - kaže Todor Bjelkić , koji redovno koristi ovu vodu za piće, a i za medicinu.
Iako je nerijatnog mirisa, pa se oseća i na većoj udaljenosti, ko god dođe na izvor pije, ili se bar umije oseća se preporođenim.
Izvorište pripada opštini Irig, ali od nadležnih iz lokalne samouprave još niko se nije setio da napravi turističku atrakciju, u nadi da će jednog dana iz prelepe česme i da poteče.
S. Bojević

VIZE ZA BUGARSKU
Predstavnici ministarstava spoljnih poslova Srbije i Bugarske potpisali su danas sporazum o putovanjima. Bugarska, zbog ulaska u Evropsku uniju (EU), mora da usaglasi vizni režim sa susednim zemljama sa pravilima EU. Prema Sporazumu, državljani Srbije, mogu da putuju u Bugarsku ukoliko prethodno pribave vizu u bugarskim diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Vize se, kako je odogovoreno, izdaju na duži period i bez naplate konzularne takse i troškova. Sporazum će se primenjivati od 1. januara 2007. kada Bugarska ulazi u EU. (Beta)