Nagrada za životno delo Raši Popovu

Proglašenjem pobednika, jučeje završen 11. ti po redu Internacionalni festival reportaže, INTERFER, u Somboru. Odlukom stručnog žirija najprestižniju nagradu ovog festivala, Gran pri „Laza Kostić“ pripala je Slavenu Kranjcu, novinaru nedeljnika „Vreme“ za TV reportažu „Zašto sam ostao“, u produkciji Televizije B92.
Nagrada za životno delo , koja je obelodanjena nekoliko nedelja pre održavanja festivala, otišla je u ruke barda srpskog novinarstva Raše Popova, koji je svoje novinarske početke zabeležio i u novosadskom „Dnevniku“. Zlatne povelje za reportažu su dobili Momir Turudić iz beogradskom „Vremena“ ( novinska forma izražavanja), Olivera Pančić sa RTS-a za televizijsku i Svetlana Ostojić iz IC Kikinda za radijsku reportažu.
Srebrne povelje su uručene Miliću Miljenoviću, novinaru „Dnevnika“ za novinsku, Emiliji Lilić i Momčilu Đuriću (Video produkcija Astra u Pirotu) za TV reportažu i Miroslavu Kačareviću za reportažu emitovanu na Radio Kraljevu. Bronzane povelje „INTERFER 2006“ su otišle u ruke Vaska Radusinovića, novinara podgoričke „Pobjede“, Dušana Kolundžije , novinara Radio Odžaka i Hong Meija , autora Pekinške filmske Akademije.
Pored toga u svakoj od kategorija proglašeni su dobitnici diploma INTERFERA, među kojima su Biljana Todorović- Georgijevski, Miroslav Simonović, Dragomir BrajkovićRade Stojčić, Zdenka Golubović, Elida Stojčević i Saša Srećković,LJubenko Zvizdić, Stanislava Stojisavljević, Dragana Ivanović, Stevan Pete i Jaroslav Pap. E. D.

SALAŠARSKO SRCE, PLETER, BLATO I TRSKA IZDRŽALI SUDAR PROŠLOSTI I BUDUĆNOSTI

Vazda glad stvara neprirodne koalicije

Moglo bi se desiti da vas put iz Sonte nanese prema Dunavu. Ne onaj široki, kažu ljudi glavni put, koji vodi do mosta, pa dalje u Hrvatsku, ili levo, prema Novom Sadu, nego onaj uski, asfaltiran, ali ruiniran prolaskom velikog broja šlepera natovarenih balvanima.
Već nekoliko kilometara iza sela naći ćete se u svetu koji će vas svojom lepotom jednostavno naterati da osetite dah prošlosti, prepustite se spokoju i blaženstvu kako odavno niste. Na samom kraju asfaltiranog puta dugog preko tri kilometra, a ukoliko se vozite biciklom protiv vetra i čitavu večnost, čeka vas raskrsnica koja vodi na sve strane sveta i u sva vremena.
Levo se odvaja kratki makadamski put što vodi do zadnjeg zdanja urbane civilizacije na ovoj strani, do pogona novosadskog „Macom“-a, koji hrani sedamdesetak sonćanskih porodica. Odmah do njega su Crveni stanovi, stare građevine pokrivene crvenim crepom po kom su i dobile ime, a tvore naseobinu u kojoj i danas živi nekoliko obitelji, većinom sirotinjskih, ali zato bogatih duhom i decom. Pola kilometra iza te naseobine je popularno sonćansko kupalište Bara, jezero koje je nastalo u velikim poplavama, a i danas ima zdrave, podzemne izvore vode, jezero koje bi u nekoj drugoj sredini već bilo zlatna koka etno i eko turizma. Sve dosadašnje političke garniture lokalne vlasti uredno su obećavale da će… A Bara ko’ Bara, neće sama u turističke vode. No ostavimo Baru nekim novim-starim političarima, vratimo se našoj raskrsnici.
Ukoliko skrenete desno, ili produžite pravo, ubrzo ćete se naći u tišini nekih prošlih vremena, vratićete se u dane, nedelje, mesece i godine za koje ste već pomislili da su ostali daleko iza vas. Samo uslovno rečeno put, onaj zemljani, prašnjavi, a u vreme obilnijih kiša prepun teškog, vojvođanskog gliba, jedva prohodan i za traktore, odvešće vas u svet salaša i salašara. Pred vama puca pogled na deo atara ispresecanog kanalima, pružajući vam nestvarnu, bajkovitu sliku. Ravnica sve do krajnjih granica domašaja vašeg oka, čak tamo do ljubavnog zagrljaja Dunava i neba, ravnica po kojoj je, poput bisera, nekakva džinovska ruka posula salaše i oaze bagremika, neizbrisivih tragova koje su oko sebe ostavili oni davno nestali.
Jedan od onih najstarijih se baš ne da. Stoji tu, odmah pored ove raskrsnice, nemo svedočeći o prolaznosti vremena i promenljivosti prostora, gord poput starca u svečanom odelu, čiji je kroj već davnih godina pregazilo vreme. Građen od pletera, oblepljen blatom, sveže okrečen blješti izdaleka. Debeli sloj trske od koje je urađen krov, poput najboljeg klima-uređaja čuva prostorije leti od vrućine, a zimi od hladnoće.
Fasadu mu krasi mali prozor s drvenim, obavezno zelenim kapcima. S boka je ulaz u srednju prostoriju, iz koje vrata vode u prednju sobu, i danas starinski nameštenu. Na jednoj strani prozora je slika Majke Marije s malim Isusom, s druge Svetog Antuna, a iznad križ izrezbaren u drvetu. Zadnji zid krasi petrolejka. Današnji vlasnik salaša Franja Miloš, rođen 1948. godine, penzioner je od 1998. i od tada je salašar. Supruga Rozika, bivša sekretarica sad već eks-generalnog direktora Apatinske pivare, na polovini šeste životne dekade, po skorom odlasku u penziju pridružiće se Franji na salašu, čemu se on jako raduje.
- Ovde sam rođen, za ovaj salaš me vežu najlepše uspomene iz dana detinjstva i odrastanja, dana momkovanja. Živelo se u siromaštvu, skoro na svakom salašu je u to vreme bilo mnogo dece, ali je falilo hleba. Naporno se radilo u poljoprivredi, nadničilo se od rane mladosti kako bi se roditeljima pomoglo othraniti brojnu porodicu. I pored napornog rada i sedmoro dece, otac Mata i majka Marija doživeli su duboku starost, mislim da su bili najstariji par u Sonti, sa 72 godine bračnog života. Jedva čekam da mi se na salašu pridruži Rozika, nismo navikli toliko dugo biti odvojeni jedno od drugog.
Istina, ona je pre nekoliko godina dobila puno para prodajom akcija Apatinske pivare, no, to nas nije izmenilo. Družimo se s istim ljudima, upražnjavamo iste aktivnosti kao i ranije. Neizmerno volimo baš ovaj salaš, – priča nam Franja, nalivajući mleko preko hleba nadrobljenog u limenu porciju, na koju je halapljivo navalila jedna neprirodna koalicija: štene, dvoje mačića, dvoje pilića i patkica. Umorni od igre u prostranom dvorištu, žedni i gladni, zaboravili su na vekovna neprijateljstva svojih predaka.
U najskorije vreme Franja namerava graditi novi salaš, što ne znači i kraj života postojećeg. - Biće to savremeno zdanje, sa strujom i svim komforom koji nam može pružiti savremena civilizacija. Bogu hvala, to sebi možemo priuštiti i znam da ćemo se ovde osećati najlepše. Nema većeg užitka, nego kad ti se na trpezi nađe povrće koje si sam proizveo, riba koju si u svom kanalu upecao, voće koje si u svom voćnjaku ubrao. Jedino mi je žao ovih životinja s kojima se svakodnevno družim na salašu, a i njima je suđeno da se nađu na nečijoj trpezi. No, stari salaš nećemo srušiti.
Restauriraćemo ga, da nas podseća na jedno davno prošlo vreme, na jedan soj koji nestaje, na stil života koga više i nema. Moj komšija Stipa, koji ima salaš odmah tu, preko kanala, već priprema trsku, on je najveći znalac u okolini po tom pitanju. Radujem se sledećem proleću, ta ima da Stipa i ja uredimo dida-Maćin salaš kao staru frajlu, sa zanosom priča Franja.
Ako je verovati ovim njegovim rečima, stari dida-Maćin salaš će ostati na svojoj raskrsnici, dočekivaće i ispraćati putnike namernike, ostaće da svedoči o jednom izgubljenom vremenu, u pesmama opevanom i u našim srcima nikad ne prežaljenom.
Tekst i foto: Ivan Andrašić

S. KARLOVCI: Nezapamćena gužva na Grožđebalu

“Karlovačka berba grožđa 2006” koja je u ranim jutarnjim satima okončana, ostaće zapamćena po izuzetno velikom broju posetilaca. I dok se zvanični izveštaji i rezultati očekuju danas, sudeći po zapažanjima onih koji svake godine učestvuju u ovoj manifestaciji, bila je najposećenija do sada.
Drugog dana ove vinogradarske svetkovine u Karlovcima bila je, čini se, najveća gužva i to zahvaljujući koncertu Harisa DŽinovića. U saobraćaju je nekoliko sati pre i posle koncerta vladao kolaps. Kolona automobila se formirala, po rečima očevidaca, još u Novom Sadu.
Vozila su bila parkirana duž oputa M-22 od Puckaroša na ulazu u Karlovce iz smera Novog Sada do česme Mutice na izlazu iz mesta. Bezmalo sve karlovačke ulice, računajući i one na periferiji bile su zakrčene automobilima.
Uprkos tome, kako nezvanično saznajemo, nije bilo saobraćajnih nezgoda, a protok vozila se normalizovao u nedelju nešto posle dva sata. Prva dva dana berbe, bilo je narušavanja reda, ali izgleda, bez elemenata nasilja. Na svakom koraku mogli su se videti mladi, ali i stariji posetioci, koji su podlegli maliganima u karlovačkim vinima, pa je hitna pomoć imala pune ruke posla. Z. Ml.

TERAPIJSKO JAHANJE
U konjičkom centru "Petras" na Petrovaradinskoj tvrđavi, pokrenut je projekat "Uspravno u sedlu", u okviru kojeg će se autistična deca i deca sa posebnim potrebama družiti sa konjima, kako bi na taj način stekli neophodno samopouzdanje i samopoštovanje. Kako piše Dnevnik, autor i inicijator projekta terapijskog jahanja je defektološkinja škole "Milan Petrović" Danijela Tamaš, a u ovu akciju za sada su se uključili, pored centra "Petras", i Dečje selo u Sremskoj Kamenici i Društvo za pomoć osobama sa autizmom. Terapijsko jahanje omogućava deci sa posebnim potrebama sticanje veština koje razvijaju samopouzdanje, kontakt i emotivnu razmenu sa životinjama. Takođe, deca jačaju mišiće, poboljšavaju se i osećaj za smer i ravnoteža i mnoštvo drugih terapijskih indikacja. Ova aktivnost odvijaće uz učešće i nadzor stručnih lica, doktora, fizijatara, defektologa, a treneri iz centra "Petras" će polovinom oktobra dobiti i međunarodne licence za terapijsko jahanje, kada će ovaj vid pomoći deci sa posebnim potrebama zvanično i početi. (021)