290 GODINA OD BITKE KOD PETROVARADINA

Plotun u sećanje na heroje

U Muzeju grada na Petrovaradinskoj tvrđavi juče je prigodnom proslavom, prvi put nakon dugo vremena na ovim prostorima, obeleženo 290 godina od bitke kod Petrovaradina.
Bitka između austrijske vojske i turaka 1716. godine imala je veliki istorijski značaj, kako navodi kustos Muzeja grada Sinša Jokić, jer je velika pobeda austrijanaca označila „definitivno slamanje osmanskih imperijalnih namera prema centralnoj Evropi“.
Petog avgusta 1716. godine austrijska vojska od 70 000 vojnika i 8 000 pripadnika Petrovaradinskog garnizona pod komandom Eugena Savojskog napala je i porazila 200 000 turskih vojnika koje je predvodio Damad Ali-paša. Sudar „istoka i zapada“ po legendi je propratila i snežna oluja.
Sećanje na ovaj događaj inicirali su i upriličili kustosi Muzeja grada zajedno sa savetom Mesne zajednice „Petrovaradin“. Kod spomenika na Vezircu odata je pošta poginulim ratnicima, a pripadnici Vojske Srbije ispalili su počasne plotune. Ceremoniji jubileja prisustvovala je i predstavnica austrijske ambasade Urlike Hartman.
M. Vn.

VOJVODINA NAJMANJE POŠUMLJENA REGIJA U EVROPI

Hoćemo li uskoro živeti u pustinji?

I pored odličnih uslova za razvoj mnogih šumskih vrsta drveća, Vojvodina je najmanje pošumljena, a time i najugroženija, regija u Evropi, kaže za „Dnevnik“ stručnjak JP „Vojvodinašume“ dr Zoran Tomović.
Ukupna površina šuma i šumskog zemljišta u Pokrajini iznosi 175.136,05 hektara, a JP „Vojvodinašume“ gazduje na većini od 130.589,26 hektara. Privatne šume se prostiru na 5.567,09 hektara, vodoprivredne organizacije gazduju na 7.575 hektara, poljoprivredne organizacije na 5.989, mesne zajednice na 722 hektara, VU „Karađorđevo“ na 2.243, a i JP NP „Fruška gora“ na 22.450 hektara. Sve ukupno to predstavlja 8,10 odsto površina Vojvodine, međutim, šume se prostiru na 140.717,68 hektara, tako da se stvarna šumovitost nalazi na nivou od svega 6,5 odsto, što je veoma malo.
Raspored šuma je izrazito nepovoljan, jer se na šest skoncentrisanih površina - Fruška gora, Posavlje, Deliblatska peščara, Vršačka planina, Subotička peščara, uži pojas uz Dunav i Tisu, nalazi preko 90 odsto svih šuma Vojvodine, a preostalih 10 odsto je razbacano na prostoru površine od oko 2 .000.000 hektara. Prema podacima iz Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo opštine Bačka Topola, Kula, Mali Iđoš, Bački Petrovac, Vrbas, Srbobran, Temerin, Inđija, Stara Pazova, Kikinda, Žitište i Plandište imaju stepen pošumljenosti ispod jedan odsto!
U svega pet opština (Beočin, Irig, Pećinci, Šid i Kovin) pošumljenost je preko 15 odsto. U svim ostalim vojvođanskim opštinama pošumljenost se kreće između jedan i 15 odsto. Najviše zelenila i šuma ima Sremu, dok je u Banatu stanje najkritičnije.
- Ove brojke i statistika najbolje govore o izuzetno lošem stanju u pogledu rasporeda šuma u Vojvodini, kaže pomoćnik direktora za šumarstvo u i lovstvo JP „Vojvodinašume“ Gojko Janjatović. - Ogromni prostori, koji čine celine i preko 500.000 hektara nemaju ni jedan odsto, a ima i područja sa površinom od oko 100.000 hektara sa oko jedan odsto šumovitosti. Pored ekonomskih, koje se ogledaju u proizvodnji drvne mase, šume imaju i čitav niz opšte korisnih funkcija.

Pomozimo Srbiji da lakše diše! Srbija je u 13. i 14.veku od tadašnjih putopisaca opisivana kao zemlja šuma, međutim, Josif Pančić, već sredinom devetnaestog veka, putujući po Srbiji, zatiče ogoljene strane i presahle izvore, iznosi profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu dr Milan Medarević. On u predgovoru zbornika radova „Pomozimo Srbiji da lakše diše“ kaže da obešumljavanje jakog intenziteta traje sve do kraja Drugog svetskog rata. Sedamdesetih godina prošlog veka inicirane su prve velike akcije na pošumljavanju Srbije, što je dalo rezultate, ali nedovoljne. Naime, Prostornim planom Republike Srbije (1996) konstatovana je sadašnja nedovoljna šumovitost od 27,3 odsto (u Evropi je više od 29 odsto), u odnosu na procenjenu optimalnu 41,4. Tu je posebno ugrožena Vojvodina, gde je pošumljenost tek iznad 6 odsto. Prema rečima dr Medarevića, uvećanjem šumovitosti na željeni, a i potreban nivo, Srbija bi se pridružila šumovitijim zemljama Evrope. Istovremeno, time bi se obezbedila ravnomernija zaštita i očuvanje prirodnih resursa, ali i višestruko korišćenje potencijala šumskih ekosistema.

LALE U DUBROVNIKU GLUMILE NORVEŽANE, A TOM KRUZ SAMOGA SEBE

Srbi i dalje na lošem glasu

Danima smo se lomatali po krševitim putevima. Naše magare već je počelo da baldiše, zobnica je odavno više prazna no puna. Sunce ne prašta i meh je suvlji od baruta. Nije nas, ipak, umor sasvim ophrvao, jedan pogled na Raguzu i metež trgovačke flote vraća nam snagu.
Tjah, zaboravni smo, grad se više ne zove tako, od pre nekoliko godina opet je Dubrovnik. U inat mrskim Mlečanima, jer stanovnike i vlastelu još bole oduzeta ostrva u okolini. Mastilo i hartija spremno čekaju našu maštu; uz odmor, ljude svih farbi, vino i kamen lakše ćemo doći sebi. Trgovaćemo docnije. Ovako bi počela naša reportaža, samo da smo pet-šest vekova stariji.
Kakva je to država bila na vrhuncu: malena, ali otrovna. Preko 200 trgovačkih brodova špartalo je po 120 km kopna, od Neuma i bokeljske Sutorine, ali i do kraja pretkolumbovskog poimanja sveta. Ostrva Šipan, Lopud, Koločep, Mljet, Lastovo i poluostrvo Pelješac stapali su se tokom tri veka u moćni Dubrovnik, a kad su mu šaka pali Korčula, Brač i Hvar, Venecija je pobesnela. Potonja tri držali su samo tri godine (1414-1417) i morali ih vratiti severnom komšiji, koji već decenijama tone na stubovima od otetih dalmatinskih borića.
Za današnje standarde malen stari grad agresivno se širi na okolne padine. Opasuju ga terasasto građena naselja, kvadrat košta da trnu uši, na Stradunu i po 15.000 evra! Na samom ulazu, kod kapije Ploče, oči bode mapa granatiranog grada: mi smo negativci, a stranci čitaju i čude se. Loše po nas, jako. Turistička Meka još iz doba prevaziđenih Jugoslavija, Dubrovnik je danas gigant. Ostanite dovoljno dugo i nećete mimioći svetski džet-set, bar onaj s jahtama. Od Toma Kruza do Bernija Eklstona i supruge mu Slavice, milenijumska košnica privlači kosmopolitske pčelice. Poslovično neugodan za žitelje Crne Gore i Srbije, Dubrovnik je u jeku sezone etnički anarhoidan, pa se nepodobni akcenti utapaju u jezički cunami. Psovke se uglavnom upućuju na automobilske registarske tablice, a ne bezlične turističke naočare na glavi koje pune budžet, makar njihovi vlasnivi pričali i ekavicu. Iako krcat dućanima i restoranima, stari Dubrovnik i dalje odiše istorijom i emocijama, izbegavajući duh vašarišta. Prodavci su nas često dočekivali hladno, malo smo “glumili” Norvežane i osmesi su postali učestali. Ono malo turista iz Srbije bolje da ne pazari ništa, osim ako nisu tajkunske fele. Lepa dalmatinska tradicionalna košulja na Placi, kako Stradun zovu stari, košta 1.700 kuna, ili 20.000 dinara, pivo u pabu je 230, kafa 185, šetnja zidinama 580 dinara, pa ko voli nek se dubrovči.
Starica na pijaci se klela da bolju travaricu od njene nećemo pronaći nigde, a još tako jeftino - milina, vredna 700 dinara za litar. Rakija zaista opija nozdrve, kažemo provereno da su i one iz Neuma respektabilni takmaci, sličnog, ako ne i istog recepta, ali džaba. Zna staramajka šta je najbolje. Osta flaša na tezgi, kad “evo prekrasnih breskvi”, ’ajmo nanovo.
Nude nam venac nečega za male pare, deset kuna. Cenimo da su školjke, kažemo da čak ni mornari s dna Panonskog mora nisu toliko neuki pa da ih besplatno ne mogu izroniti. Avaj, nisu školjke već smokve, jesmo neuki! Jedan takav venac i u dom se useljava sreća, garantuje ljubazna žena. Iskusna je i počinje reklamiranje preostalih nusefekata. “Ako te je žena ostavila, samo poželi nad vencem, odmah ima da ti se vrati”, sigurna je u sebe i voće. Šta da radi jadna, kako neoženjenom prodati smokve, reče spontano da će i pobegle devojke da se vrnu, ma sve ima da nam krene od ruke, samo venac i iskrena molitva. “Hvala, gospođo, doviđenja...”, na šta nismo dobili ni čuveno dalmoško “adio”.
Vinarije su posebno uslužne. U jednoj smo dočekani sjajno, a u drugoj slično nosorogu koji traži “šato le blan” iz 1969. Čim se prodavačice uozbilje, vrlo su prijatne, mada nemaju šta tražimo. Mi uporni, ona nas šeretski prekida: “A, ćuj, prodala bi’ ti ja, što bih neg prodala, al’ kada nema ovoga… adio!” Odlazimo na preskupo piće, ne može, u tom restoranu prvo mora da se naruči hrana.
Fotografisati se intimno kraj Orlandovog stuba, ispred crkve svetog Vlaha, zaštitnika grada, nemoguće je. Kompromis čini poziranje s gomilom stranaca, uz eskiviranje tabli brojnih vodiča. U hramu takođe nepregledne glave, jedna sveća - 60 dinara! Brižni otac na stepeništu klincu na engleskom objašnjava da je dres koji nosi od Davora Šukera, ovde jako popularnog fudbalera. Objašnjavamo im da je centarforska legenda bio prvi strelac SP u Francuskoj i pride sjajan sportsmen. Ovom beše milo, sve dok nije saznao da smo iz Srbije. “Kako to?” Eto, lepo, ni Davor ni mi nismo otrovani mržnjom. Iznenađenje nisu krila ni tri Norvežanina koje smo prizvali glumom. Večito rasterećeni Skandinavci priznali su da nigde na planeti nisu videli manijački saobraćaj kao u Crnoj Gori, odakle su došli. Eto, od 21. maja ima neko gori i od nas.
Krademo neophodnom snu vreme i obilazimo mesta od kojih će nas pred ogledalom biti blam ne budemo li ih dodirnuli. Onofriove fontane, tvrđave Minčeta, Bokar, Sveti Ivan, Revelin i Lovrijenac, Rektorovu palatu, Katedralu, svaki ćošak je riznica. Pokušali smo da stojimo na “ludom kamenu” koji viri iz zidina Franjevačkog manastira, ne vredi. Uglačan ko dugmad marinaca, milioni cipela i vreme učinili su mu blagi nagib, valja biti bos, ili imati stopala manja od broja 40. Čuli smo da pravi majstori stojeći na njemu mogu skinuti i ponovo navući majcu, vežbu toplo preporučujemo rumunskim gimnastičarkama i sveštenicima Šaolina.
U luci spavaju imitacije srednjovekovnih jedrenjaka, krcaju putnike za ostrva, pored je i karantin star šest vekova, nekad protiv uvoza boleštine. Paradno uniformisana garda s helbardama špacira gradom, Dubrovačke letnje igre mirišu uzduž i popreko, novac allegro pljušti u fiskalne kase. Sa kule tuku udarci zvona, a čekić u rukama oksidiranog zvonara, mlečanskog mehaničkog polubrata. Opet, ta Venecija.
Igor Mihaljević

SELEKTIVNA BUKA
Prema odluci o uredjenju grada, donetoj pre mesec dana, u letnjim baštama nije dozvoljeno postavljanje muzičkog uredjaja niti izvodjenje muzike uživo. To je propis koji je važio i ranijih godina, medjutim, problem je što se on primenjuje selektivno. Tako da, dok u pojedinim baštama dan i noć trešti muzika, kazne dobijaju kafedžije koje ne remete javni red. Medju lokalima kojima je komunalna inspekcija nedavno izrekla kaznu za postavljanje zvučnika je i Foxtrot. Kako za 021 kaže gazdarica ovog kafića, Dragica Jeličić, problem je što se preskaču bašte u kojima se muzika pušta preglasno, a ispaštaju oni koji vode računa da atmosfera bude prijatna i za goste i za okolinu. "Inspektorka koja je bila ovde je potpuno u pravu, nama po rešenju stoji da nesmemo da imamo zvučnike, ali ceo grad ima zvučnike. E sad pitanje je koje, a naši su pravljeni specijalno za baštu, da svaki gost prijatno čuje muziku. Radi se samo o tome da hoću da aršini važe jednako za sve nas u gradu", kaže ona. S druge strane, glavni komunalni inspektor, Dragi Bulatović, kaže za 021 da inspektori postupaju po prijavi stranke ili po ličnom zapažanju, i da ne bi smelo da se dešava selektivno izlaženje na teren. "Mislim i da se ne dešava, jer svi imaju nalog da postupaju po gradskim odlukama. Mi imamo sedamdeset inspektora, te ukoliko toga i ima uglavnom su pojedinačni slučajevi. Evidentan je problem da se ti uredjaji po našem sprovedenom postupku uklone, a potom ponovo vrate. Inspekcija ne može zatvoriti objekat, jer je to u nadležnosti republičkih i pokrajinskih inspekcija. Komunalni inspektor može samo da izrekne mandatnu kaznu i pošalje sudiji za prekršaje", kaže Bulatović. Na primedbu da, i pored propisa koji važi godinama, iz svake druge bašte u gradu trešti muzika, Bulatović navodi da je on u komunalnu inspekciju došao pre godinu dana i da mu je trebalo izvesno vreme da se uputi u posao, a dodatne probleme su stvarali i komunalni inspektori koji nisu obavljali svoja zaduženja. Medjutim, sada su krenuli u kontrolu, i prema njegovim rečima neko mora biti prvi, a potom će na red doći i svi ostali. "Nema problema, ako će biti zakon, onda je zakon isti za sve, nema odabranih, samo se o tome radi", odgovara Dragica Jeličić. Inače, sugradjanin koji je podneo desetak prijava zbog buke u kafićima, kaže da policija i inspekcija još i izlaze na teren, medjutim, zastoj nastaje kod sudije za prekršaje. "Neću da tražim vezu, ne treba mi veza, hoću pošteno da odradim svoj deo posla i svom gostu pružim maksimum, pravi ugodjaj ovde, ali ako ja ne mogu onda za sve jednako treba da važi", zaključuje gazdarica Foxtrota. (Smiljana Milinkov, 021)