NOVOSADSKI ARHEOLOŠKI LOKALITETI

Osim nepokretnih kulturnih dobara, znamenitih mesta i celina, u Novom Sadu je Generalnim urbanističkim planom definisano 20 arheoloških lokaliteta. Iskopano je puno vrednih nalaza, pogotovo na Petrovaradinskoj tvrđavi, ali se za ovu oblast u gradu izdvaja sve manje novca.
Arheolozi još rade zahvaljujući svom entuzijazmu. Tome u prilog govori podatak da je, kada je na Tvrđavi 2002. godine pronađen neandertalac, zbog nedostatka novca, ovaj vredni nalaz ostao je i dalje duboko u zemlji. Kada je pronađen, u silnom entuzijazmu svojevremeno je planirano da se ispred Muzeja grada na Tvrđavi, gde je i nalazište, napravi stakleni poklopac koji će zaštiti neandertalca, ali i omogućiti da se vidi.
- Arheološka iskopavanja na Tvrđavi mogu da se okarakterišu kao da smo samo malo prošli i videli deo onoga što krije. Ništa drugo. Ostaje da se urade prava iskopavanja i da se redefiniše ovo veliko nalazište. Koliko vrednih informacija krije podzemlje potvrdile su nam i analize slojeva koje su rađene u Berlinu. Podaci su više nego fantastični. Ono što smo mislili da je period paleolita oko 19.000 godina pre nove ere, ispostavilo se da je staro 34.000, onaj stariji na samoj steni da je od 70.000 do 90.000 godina pre nove ere - rekao je za „Dnevnik“ arheolog - kustos Muzeja grada Radovan Bunardžić i dodao da radovi na Tvrđavi nisu završeni, a Zavod za izgradnju grada je zaključio posao na njoj, iako nije završen i nalazišta nisu konzervirana.

Volje ima, novca ne Nedovoljno istraženih lokaliteta ima na pretek, kao ono na prostoru Brukšanca, od Ulice Zlatne grede prema pristaništu. Sudeći po arheolozima, isto toliko ima i njihove volje. Nedostaje jedino novac i dobro ulaganje u kulturu, pogotovo u projekte koji, zahvaljujući kulturnom turizmu, mogu da, ne samo vrate uloženo, već omoguće i nova ulaganja.

ZAŠTO SOMBORSKI DEFEKTOLOG STEVAN SPIŠAK NE MOŽE DA ŽIVI BEZ ŽABA I SVOJE KOLEKCIJE CIPELA

I mrtvi bi mu zavideli

Život je baš čudna rabota. Još dok sam bio žgoljavko koji ne zna čije noge nosi pod sobom, znalo se da ću završiti Filozofski fakultet. Kao veliki pobornik Heraklita, još sa četiri godine stigao sam da zapalim televizor i roditeljsku sobu pride, sa šest sam ugljenisao očev ponos, taze nabavljenog fiću, a sa sedam bure nafte u babinoj šupi.
Da se požar nije proširio i na garažu babinog komšije, nikada me otac i mati ne bi ubedili da se manem dokazivanja da je vatra osnova sveta i vaskolikog postojanja (nije pomoglo ni klečanje na kukuruzu). Pošto su već osnovano sumnjali da sa mnom nešto ozbiljno nije u redu, iskoristili su priliku što je babin pogoreni komšija bio tada mladi Stevan Spišak, učitelj netom pristigao sa Više defektološke škole, pa sam pored limunade i sladoleda koji je spravila njegova LJilja, obavio i mali razgovor.
Kad je čovek skontao da se radi o empirijskom dokazivanju filozofske teorije, pronašao je solomonsko rešenje: „Kad dete već voli da pali vatru, dajte ga kod mene u izviđače, tamo se klinci i takmiče u brzom paljenju vatre.“ I, upalilo je. Makar sam u jednoj stvari postao najbolji na svetu. Doduše, dok me nisu uhvatili da stalno švercujem bočicu sa naftom ili legendarnu „hepo“ kocku.
Prošla je trideset i koja godina a Spišu sam sretao samo povremeno. A onda me je novinarska rabota odvela do somborske škole „Vuk Karadžić“ , koja školuje decu i omladinu ometenu u psihofizičkom razvoju. U grnčarskoj školskoj radionici srećem odavno poznato lice Steve Spišaka. Lice poznato, gotovo isto kao iz moje piromanske prošlosti, samo mu se kosa proredila. Pa jeste, i meni je kosu zavejao sneg, šta se čudim? Radi sa umereno retardiranom decom. Kaže, obožava svoj posao, ne bi ga menjao ni za šta na svetu.
- LJudi su puni predrasuda prema ovoj deci, a sa njima je mnogo lakše raditi nego sa onim lakše ometenim. Ovi moji su kao male mede, šestogodišnjaci zarobljeni u telu odraslog čoveka. Sve su to kulturna deca, kućevno vaspitana, neverovatno privržena i nastavnicima i jedni drugima - priča mi moj negdašnji terapeut.
Podsećamo se još jedne njegove zasluge za moj vlastiti razvoj. Budući da sam bio preterano žgoljav, poslao me je na more sa skautima, a kako su me stariji stalno vukli za sobom, završavali bismo i u konobi drevnog Nina, kraj Zadra. Svake večeri sam uspevao da izžicam pola čaše crnog vina, pa sam se, visok metar i šumska pečurka, vratio kući sa četiri dodatna kilograma. Otvorilo mi se. Kad je i pokojni legendarni somborski pedijatar Tintor shvatio da sam malokrvan, velikodušno mi je prepisao čašu „ždrebčeve krvi“ dnevno, mada sam ubrzo, zbog teturanja i zaplitanja jezikom, postao sumnjiv i učiteljici i roditeljima, pa mi je ta medicina smesta ukinuta.
- Još volim da pobegnem u prirodu. Imao sam bungalov, ali ovi moji dripci mi ga okupirali - priča Spiša, pokazujući na tri sina u braku s gospojom mu LJiljom. - Napravio sam sebi drugi, na Harčašu, a on je zona večitog ptičjeg gripa za njih. I ne znaju gde je tačno. Tamo smo žabe i ja.
- Kakve žabe, Spišo - čudim se ja.
- Lepo, žabe k’o žabe. Neko gaji koze, neko zečeve, neko golubove, ja gajim žabe. Milina kad zakrekeću, volim da ih slušam. Da vidiš kakvu sam im napravio trambulinu. Ej, bre, skaču sa obrnutog panja, sa korenja, k’o DŽoni Vajsmiler, čudo jedno! Samo, dođe povremeno zmija i pojede mi sve žabe, pa sam kao gluva kučka. Ništa da mi zakrekeće - odmahuje glavom pasionirani žaboljubac.
Vajka se da mu zbog žabarnika večito dosađuje sekretar mesne zajednice obližnjeg Bačkog Monoštora. Kao, pored onolikog Dunava i poplavnih šuma, on i njegovo jezerce od par kvadrata su krivi što ima komaraca tušta i tma. Žali se i da je uoči Svetskog dana borbe protiv pušenja prvi put u životu zapalio cigaru pa mu je glava k’o dirižabl. Završava neke smešne figurice od keramike, poklon učenika profesorima Srednje ekonomske škole. Dajem svoj doprinos baratajući makazama, a on mi prepričava kako je naučio izradu keramike.
- Pre desetak godina pohađao sam kurs u Mađarskoj i na Paliću. Došli stručnjaci za majoliku, objašnjavaju, pokazuju, ali slabo ih razumem. I onda, odem u Apatin kod jednog starog majstora keramičara. Ali da vidiš, čim pogrešim, on me klepi po glavi. „Ćale, koji ti je đavo, što me udaraš“, pitam ga, a majstor mrtav ozbiljan: „Samo tako možeš da naučiš.“ I, da vidiš, stvarno sam naučio - divani Spiša i prska čovečuljke „kenda“ bojom.
Milić Miljenović

TALENAT I LEPOTA U SLUŽBI HUMANOSTI

Klavir i cveće, dve najveće ljubavi

Ruma: LJubitelji klavirske muzike, ali i ljudi dobrog srca, imali su priliku da u subotu uveče uživaju u humanitarnom koncertu mlade Rumljanke Aleksandre Timarov. Ova tealentovana i svetski poznata mlada pijanistkinja već godinama svojim sugrađanima krajem maja ili početkom juna upriliči koncert. Ovoga puta on je bio humanitarnog karaktera, posvećen sugrađanki Bojani Gladović, mladoj košarkašici, koja je nakon saobraćajne nesreće ostala nepokretna.
- Ovaj koncert je za mene kao umetnicu imao posebnu intonaciju. Prvi put nije bilo čak ni nesvesne želje za aplauzom, poriva da se bude u centru pažnje. Svoj talenat sam umerila na jedinu pravu stranu - humanu. Svirala sam atraktivan program, sastavljen od kompozicija Baha, Betovena, Šopena kao tradicionalne klavirske uvertire, pa do Skrjabina i Vasilija Mokranjca, koji je vratio srpsku klavirsku muziku na evropsku scenu - kaže Aleksandra. - Program sam premijerno izvela upravo pred sugrađanima, a Beograđani će imati priliku da ga čuju 12. juna u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Ovo je moj prvi humanitarni solistički koncert, ali ne i prvi humanitarni koncert na kome sam svirala. Istakla bih humanitarni koncert u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine u Beogradu.
Aleksandra Timarov je rođena 1984. godine. Nižu muzičku školu „Teodor-Toša Andrejević” završila je u Rumi i proslavila je najvećim brojem nagrada i koncertnih nastupa u zemlji i inostranstvu. Srednju muzičku školu „Josip Slavenski” upisala je kao prvoplasirana na rang- listi u klasi profesorke Olge Bauer. Sada je redovna studentkinja treće godine Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi našeg poznatog pijaniste profesora Dejana Sinadinovića, sa prosečnom ocenom 9,7.
Aleksandra je učestvovala na mnogim takmičenjima, od Beograda do Pariza, i osvajala mnogobrojne zapažene nagrade. Podjednakim intenzitetom neguje svoju koncertnu delatnost od svoje osme godine. Stipendistkinja je Beograda kao jedna od najtalentovanijih studenata ovog grada. Da nema samo duhovnu lepotu i talenat, govori i pobeda na izboru za ovogodišnje lice sezone prestižnog časopisa „Kosmopoliten” i kozmetičke kuće „Mejbilin” iz NJujorka.
- „Kosmopitenova” nagrada omogućila mi je da budem korak bliže ostvarenju svog sna. Moja davnašnja želja je da upišem poslediplomske studije u Kelnu, u klasi profesora Arbo Valoma - kaže Aleksandra.
Pokrovitelj ovog solističkog koncerta bilo je Ministarstvo kulture Republike Srbije, koje je uplatilo 200.000 dinara. Aleksandra se svog dela odrekla u korist Bojane. NJen primer sledili su i organizatori koncerta rumska Niža muzička škola i Kulturni centar. Humanitarnoj akciji pridružili su se i Opština Ruma, „Si&Si Compani” i mnogobrojni građani. Svi zainteresovani mogu svoj prilog da uplate na račun u Delta banci na ime Bojana Gladović, br. računa 160-0900100244767, te tako omoguće da se i njen san ostvari. Stručnjaci veruju da postoji nada da će Bojana prohodati, a u to veruje i ona sama.
J. Antić
Foto: J. A.

DAN ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE
Danas se obeležava Svetski dan zaštite životne sredine. Iz Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom saopšteno je da će tog dana državni sekretar tog ministarstva Vlatko Sekulović i stalni predstavnik Programa za razvoj UN i koordinator UN sistema u Srbiji Lens Klark potpisati projekat "Mehanizam čistog razvoja". Projekat će, kako je navedeno, pomoći izgradnju privrednih kapaciteta u Srbiji koji bi po protokolu iz Kjota trebalo da smanje zagađenje vazduha i uništenje ozonskog omotača. Privredna komora Srbije najavila je da će organizovati stručnu konferenciju "Životna sredina ka Evropi", koja će biti održana od 5. do 7. juna, na kojoj će biti predstavljeno više od 60 stručnih radova iz te oblasti. (Beta)