DUH TIVTA OSVEŽIO CENTAR GRADA

Maske i mažoretkinje u slavu mimoza

Defileom mažoretkinja Dunavskom i Zmaj Jovinom ulicom i nastupom folklornih grupa i maskiranih zabavljaca na Trgu slobode juce su završeni novosadski “Dani Tivta - festival mažoretki”. Na sceni ispred Gradske kuce, gosti iz primorja prikazali su crnogorske tradicionalne igre, ali i mažoretske koreografije pracene mediteranskom muzikom i tako bar na trenutak ucinili da Novosadani osete festivalsku atmosferu.
Parada mažoretki, medu kojima su bile i prvakinje Srbije i Crne Gore, mažoretski sastav “Modest”, bila je finale predstavljanja Tivta u našem gradu koje je u petak zapocelo turistickom prezentacijom ovog grada, na jadranskoj obali, u hotelu “Park”, nakon cega je u bal sali održan “Bal pod masakama”. S vrlo maštovitim maskama, uz mediteransku i dalmatinsku muziku, morske specijalitete i nezibežno vino gosti sa primorja domacinima su priredili vrlo zabavno vece.
Medutim, za stolovima hotela “Park” sedeli su uglavnom predstavnici Tivta i Novog Sada te novinari. Iako je ovo vece bilo namenjeno i gradanima, kojima su organizatori uputili, poziv da se maskiraju i dodu, stolovi spremni za njih ostali su prazni. Možemo samo da pretpostavimo kakva bi atomosfera bila da je, umesto u luksuznoj hotelskoj sali, “Bal pod masakama” u petak uvece organizovan na Trgu slobode. Jedno je sigurno, time bi svrha ove manifestacije bila potpuno ispunjena, jer bi Novosadani bili u prilici da se maskiraju i igraju, bez mnogo novca i doterivanja. Bio bi ispoštovan i jedan od glavnih karnevalskih postulata - njihova masovnost, a jedno novosadsko vece zamirisalo bi na more.
D. Lubarda

NA SAJMU TURIZMA U BUDIMPEŠTI

Subotica predstavljena evropskim turistima

Subotica: Sporazum Subotice i Segedina o zajednickoj turistickoj promociji demonstriran je ovih dana u Budimpešti gde je nedavno održan Medunarodni sajam turizma. Subotica i Segedin su na ovoj turistickoj sajamskoj manifestaciji imali zajednicki štand, na kojem su predstavljeni turisticki potencijali i turisticka ponuda dva prekogranicna susedna grada.
Za ovaj projekat meduregionalne saradnje u oblasti turizma Evropska unija je odobrila 50 hiljada evra, a na nedavnom sastanku predstavnika dva grada održanom u Segedinu promovisana je i publikacija „Subotica - Segedin - Szabadka - Szeged”, odnosno svojevrsni turisticki vodic u kojem su predstavljeni turisticki zanimljivi objekti i manifestacije u dva grada
. Na budimpeštanskom sajmu turizma Segedin i Subotica su zainteresovanim posetiocima prezentirali i ovaj vodic, što bi svakako trebalo da dovede i nove goste turistickim poslenicima na Palicu. V. L.

Mirisi domace kuhinje Suboticka turisticka ponuda predstavljena je i na turistickoj berzi u novosadskom hotelu „Park”. Opština Subotica je imala jednu od najbogatijih ponuda, a promovisali su je predstavnici Javnog poduzeca „Palic - Ludoš”, Turisticko-informativnog centra, hotela i restorana „Elit-Palic”, „Maestoz”, „Kruna”, „Evropa”, „Kod Goluba”, „Aleksander jedan”, zatim Zoološkog vrta, „Gujaš Carde”, Vile „Lujza”, „Eko travela” i „Intertravela”. Gastronomske specijalitete ovoga kraja predstavio je šef kuhinje subotickog restorana „MG” Saša Milankovic sa svojim kolegama.

Gospodin Jaja, enciklopedija koja hoda

“Slikali ste me sa girtlom?
“Jesmo!” rece fotoreporter.
“O, nanu vam vašu… Sad ce da radi sremacka brica!” tobože nam je zapretio živahni, ali vojnicki disciplinovani gospodin literarne pojave (nemacki romantizam) s belim kanapom zategnutim oko kaputa u struku, sagnuo se i šaku zavukao u cizmu, spretno iz cizme istrgao muzejsku vinogradarsku britvu i škljocnuo krupnim zubima: – “A-ha!…”
Prasnuli smo u smeh.

Gospodin Jaja je šezdesetšestogodišnjak s anahronom obrvom brcica uzvrpoljenih iznad plavicastih usana, suvljeg, vretenastog tela i graoraste, zimske kože na pokretljivom i napetom licu zaoštrenih, pticijih crta, košcatog i, još uvek, žilavog sastava ruku zalepršanih u naponu gestikulacije.
Upakovan je dekadentno (cak) i za ovdašnji ukus, doduše ocudenog izgleda uglavnom samo zbog jednog jedinog detalja na odeci, ako se tako uopšte može reci za Gospodina Seljaka koji se, rece mi, samo spontano, kao svaki drugi dan, opremio za izlazak u raskaljani hatar, da osmotri koliko je promrzla pšenica, i ni na kraj pameti mu nije bilo da ce ga u centru Grgurevaca, a na povratku iz poljske vizite, tako opasanog kanapom, spopasti “Dnevnikov” lovac na autenticnost, vaš reporter.
I, prema tome, evo šta se dogodi kada pojedinac na trenutak iskoraci iz rutine prepoznatljive (seoske) stvarnosti, iskoraci iz svog vremena (u nemacki romantizam) i pojavi se na ulici s kanapom, umesto opasacem, zategnutim oko struka. Dogodi se da odmah bude primecen. Zastao je, na moju molbu. I bez trunke dvoumljenja. Pocinjemo bez uvoda, bez proveravanja (mog) identiteta, direktno u celo, i kao da se oduvek znamo. I rec po rec…
“Najpre, kad baš ocete, da vam ispricam zašto me zovu Jaja. Po ocu! Ocovo poreklo je iz Suseka s druge strane Fruške gore, Tankosic-Cebin, a dobio je špicname Jaja zato što je kao sasvim malo dete, oponašajuci ukucane, svoju majku zvao snaja, a izgovarao jaja. E, tako! Otac je imo tri sestre, i sve su od njega starije – Nata, udata Rusovski, u Mandelos; Evica, udata Umetic, u Lacarak; Jula, krojacica, uda se u Stejanovce, u Janoševica kucu.
E, sad paste! Moj deda Đoka Joveškovic, ocov otac, nije teo da ostane na cerkama, trebo mu naslednik, i guro je da dobije sina, i devesto osamnaeste – kad je rodena Kraljevina Es-Ha-Es – njemu se 3. marta rodi sin Živan, to jest moj otac, potonji Jaja. E, sad, otkud mi u Grgurevcima? Vidite ovako, moj praded po majci, Mijo Vukmirovic iz Jaska, bio je po zanimanju lugar, i po službi je došo u Grgurevce, a njegova kci Jovanka rodila je devesto devetnaeste Neru Civric, to jest moju majku, koju je oženio pomenuti Živan Joveškovic Jaja, to jest moj otac, i iz tog braka 15. jula devesto cetrdesete…”
“Rodite se vi!” precvikao sam mu nit kazivanja, tek toliko da i ja nešto kažem u ovom tekstu (a ne samo da prepisujem život).
“…ja se rodim u Grgurevcima, bravo!” zaleteo se Joveškovic, naglo zakocio, a onda ce kao potpisom na testament: – “Jedinac!”
Jaja, ili: Slavko Joveškovic, opredelio se tog (o)tužnog, mlakog i kapljavog prepodneva za gumene cizme do kolena, najpouzdaniju odbranu od fruškogorskog blata, i za kratki kaput od krupnog, braon somota, podvezan oko struka pomenutim belim kanapom (manilom), umesto klasicnim opasacem (girtlom, kaišem), i kada je tako opasan, s razigranim prutom u šaci, i s nevidljivom, folklornom bricom u cizmi, izbio na raskršce u svom uobicajenom polutrku, pravo pred objektive fotoreportera, ucinilo mi se, najpre, da se s neba – samo zbog ove reportaže! – otkinuo zlatni grumen starog (Odeskalkijevog) Srema, a zatim se Jajina literarna pojava procistila u mojoj percepciji u sasvim razgovetnu istorijsku aluziju: podsetio me je iz daljine na sremskog Švabu, seoskog gazdu, i gotovo da sam poverovao da mi se približava grgurevacki Nemac.
I rec po rec….
“E, sad paste, molicu lepo! U Grgurevcima je pre rata bilo sedamdeset nemackih kuca. Nemci su uglavnom bili imovno jaci od Srba, i ovde su izgradili sušare za hmelj. I kad je kukasti krst, to jest fašista, udario na Kraljevinu, iz Grgurevaca u šumu, to jest u Prvi fruškogorski partizanski odred, komandir Sima Relic, odu: moj otac Živan, Svetozar Radosavljevic, Svetislav Brata Kovacevic, Pera Lodinovic i drugi…
Mog dedu domace Švabe nisu dirale! A od njih odu u partizane: Johan Fajl, Filip Šterleman, Adam Onhauz, Đurica Tajml… Od nemacki kuca deset odu u šumu! Posle rata, od tih grgurevackih Nemaca što su otišli u partizane, ostalo ih je nekoliko u selu. Sve cu ih nabrojati, samo malo strpljenja. Osto je deda Filip Šterleman, zidar, oženjen Katicom iz Futoga, s njom je imao sina Andriju, trgovca, sada pokojnog, koji se oženio sa Jelenom Curcic, Jelena je i sada ovde…”
Jaja, siguran u tacnost onoga što kaže, govori brzo, zadihano i odsecno, kao da ce svaki cas prekinuti razgovor i otici, cesto u naletu potrebe da što više kaže sam sebi skace u rec, i pritom mu je izraz lica pedagoški strog i napet, gotovo stvrdnut, vilica visoko podignuta, a ruke, ako ne stežu prut, lete na sve strane u žaru kazivanja.
Dakle, kao što nam se cini, ili tako jeste, da supružnici posle dugogodišnjeg braka pocnu da lice jedno na drugo, spolja i iznutra, tako i u tim našim nacionalno mešovitim sremskim mestašcima, pa i kada to (naprasno) prestanu da budu – a takav je slucaj sa Grgurevcima kod Sremske Mitrovice, koji su bez domacih Nemaca ostali u toku i ubrzo posle Drugog svetskog ubijanja – još dugo godina opstaju likovi, reci (i uzrecice), gestovi, obicaji i navike, kroz koje se kao kroz nekakve medije provide tude price i sudbine, išcezle kulture i uticaji.
Slavko Joveškovic, samouki poliglota, ne krije da je jedan od tih medija, premda je u toku Drugog svetskog ubijanja bio sasvim malo dete, ali njegova samouka zaokupljenost lokalnom (pra)istorijom, neminovno ga je dovela i do grgurevackih Nemaca. (Kažu da se njima i dan-danas tamo negde u Nemackoj i Austriji omakne poštapalica: “uocin”.)
“I, kako sve to znate, Joveškovicu?” upitao sam ga nakon što sam se naslušao o ovdašnjem (misterioznom) samostanu Svetog Grgura, o rimskom caru Probu, o kneževima Odeskalki… Da, narocito su ga zaokupili feudalni vlasnici Srema Odeskalki!
(Odredbama mirovnog ugovora potpisanog u baraci za okruglim stolom na nicijoj zemlji u (Sremskim) Karlovcima 26. januara 1699, podrucje Srema u kojem se nalaze Grgurevci pripalo je Austriji, odnosno rimskom vlastelinu Liviju Odeskalkiju, feudalcu stare loze i papskom šticeniku, kome je car Leopold Prvi dve godine ranije poklonio ceo Srem kao neku vrstu kompenzacije za pomoc u vodenju ratnih operacija protiv Turske.
Medutim, žilava turska pregovaracka ekipa u Karlovcima uspela je da još neko vreme zadrži jugoistocni Srem, zapadno od (Sremske) Mitrovice na Savi i ispod Slankamena na Dunavu, pa je carev poklon ratnom savezniku fakticki podeljen na “Odeskalkijev” i “Turski” Srem, i takvo stanje zadržalo se sve dok francuski plemic princ Eugen Savojski nije skršio tursku vojsku u boju na Vezircu izmedu Petrovaradina i Karlovaca 6. avgusta 1716. godine.)
“Istorija se lepi za mene”, odgovara grgurevacki enciklopedista Slavko Joveškovic Jaja i poentira: “Ja sam cist zemljoradnik sa šest razreda osnovne škole. Tri jezika sam naucio gledajuci filmove!”
Citalac je, naravno, shvatio, a shvatio je i Joveškovic, da istorija, ma koliko se nametala, nije tema ove nedeljne price, i zato uzalud grakcu oficijelni tumaci (istorijske) istine.
Bila mi je namera da – kada je vec tako hteo Andeo slucajnosti, pa nam poslao Jaju, ili nas Jaji – da, dakle, porazgovaram sa obicnim covekom za kojeg se “istorija lepi”, i koji je svojom strasnom potrebom za saznavanjem prošlosti, skoncentrisao u sebi, na svoj samouki nacin, mali enciklopedijski rezervoar znanja o rodnom selu na Fruškoj gori. Joveškovic, dakako, ne pripada ni bratstvu lokalnih hronicara-istoriografa, i ako bismo pokušali da negde smestimo ovog Gospodina Seljaka, onda bi Jaji, mislim, pristajala – razume se uz svo uvažavanje – pozicija usmenog istoricara male varoši, pripovedaca, ali i mudrijaša.
I rec po rec, stigosmo do slobode…
“E, uocin, tek je to prica… Sad slušajte! Kad se zadruga osnivala u Grgurevcima, moji otac Živan i deda unesu u zadrugu konja, kravu i kobilu, trogodišnju omkinju, i još štošta… Unesu i lep vinograd s cetr iljade cokoti ’uz kolac’. Ali, premda smo ostali bez icega, najviše nas je bolilo… nismo mogli da prežalimo… to što su nam u zadruzi razvalili nova kola, koja je za nas u Mitrovici napravio Nemac Klajn. I taj Klajn, molicu lepo…”
“Vidimo se, gosn Jaja!” rekoh mu na rastanku.
“Aufiderzen!” otpozdravio je Slavko Joveškovic, blago se isprsio pokretom kao da salutira, okrenuo mi leda s pruskom oštrinom u gestu, i produžio svojim putem kroz raskvašene Grgurevce opisujuci prutom krugove kroz vazduh, munjevito izazvavši u meni refleksiju scene iz Brehtovih stihova s gospodinom koji je obilazeci imanje u polju iznenada ugledao kradljivca na svojoj trešnji, zastao na casak s pogledom u krošnju i produžio kroz polje svojim putem, zvižducuci…
Željko Markovic
Foto: S. Šušnjevic

ZBRATIMLJENJE
Svecana sednica Skupštine grada bice održana 31. marta sa samo jednom tackom dnevnog reda, odlukom o bratimljenju Novog Sada sa ruskim gradom Nižnjim Novgogradom. Gradjanski list piše da je predsednik Skupštine Zoran Vucevic potvrdio tu informaciju. Podsecamo da je sa ovim gradom nova gradska vlast uspostavila kontakt neposredno nakon lokalnih izbora. U ovom periodu bilo je i kontakata privrednih komora. Od stupanja na vlast gradonacelnica Maja Gojkovic inicirala je i bratimljenje sa rumunskim Temišvarom. Grad Novi Sad pre toga poslednji put bratimio se 1993. godine sa kineskim gradom Cang Cungom i to takodje dok je na vlasti u gradu bila Srpska radikalna stranka. (021)