|
vojvodina.com
arhiva
|
|
PREUZETO IZ LISTA: "DNEVNIK" OD 20. 02. 2006.
|
|
|
|
SERVISNE INFORMACIJE - NOVI SAD ZA 20. 02. 2006.
|
|
|
SAMOUKI STRUCNJAK ZA KONJARSTVO
Zorica kao Amazonka
Stara Pazova: Macvanka Zorica Vidanovic pre nego što se udala u Sasama za Baneta Vidanovica, kvalifikovanog pekara i buregdžiju, nije mnogo marila za konje. A njen izabranik, Branislav, poznatiji kao Bane, jedini je u bližoj rodbini u Novim Karlovcima i ispod Stare planine, odakle su njegovi doseljeni, toliko zavoleo konje da je od svoje prve šegrtske plate štedeo i od te uštedevine kupio svog prvog konja, kobilu zvanu Sana, koju njegove komšije nazvaše Sana Sasanka.
Kad je to saznala Zorica, a potom se i sama uverila da njen muž Bane bez konja ne može opstati na ovom svetu, što je mnogima znano ne samo u rodnim Sasama, nego i u Staroj Pazovi, u kojoj je sagradio dom i štalu, kao i u Golubincima, gde je osnovao Konjicki klub „Srem”, odlucila je da mu se pridruži, pa cak i da ga prevazide u ljubavi prema konjima, da bi mu bila ravna. Jer Bane je pekar, po svu noc mesi i pece hleb u „Mlinpekovoj” pekari i tako vec duže od cetvrt veka, a konje treba hraniti, pojiti i brinuti se o njima svakodnevno.
- Uz mog Baneta sam naucila sve o konjima. Dvadesetoro ždrebadi smo odnjihali u našoj štali, pa mi je prvi nauk iz poznavanja konja bio da oni rastu od gledanja. Konji vole da ih gazda ili gazdarica svakodnevno obilaze, timare, maze i da ih cašcavaju kockama šecera - kaže Zorica u uvodu svoje prve lekcije iz usmenog udžbenika „Poznavanje konja i društva u sto lekcija”. Zorica, kao samouki strucnjak za konjarstvo, u teoriji je jaka, ali je u praksi nenadmašna. Objašnjava da su se Bane i ona opredelili za lipicanere ili lipicance, koji su inace od svih rasa konja u Sremu najpopularniji.
- Pravi su lepotani, a posebno su elegantni i graciozni kad ih upregnemo u našu diližansu, pa paradiramo šorom na generalnoj probi pred neko takmicenje ili smotru paradnih zaprega, na kojima obavezno ucestvujemo. Nema kvalitetnih lipicanaca bez odgovarajuceg pedigrea - uverava nas Zorica i dodaje da on nije dovoljan, potrebna je zdrava i pravilna ishrana, briga i nega.
-Naša tri pastuva i dve kobile koje trenutno imamo u štali prepoznaju se na smotrama po lepoj glavi, labudovom vratu i gracioznom hodu. Da bi se odnegovali, mora se u njih dosta i ulagati, pored svakodnvne brige, jer su konji najprobirljivije domace životinje, ali su i najpametnije Za razliku od goveda, oni uzimaju samo onoliko hrane koliko im je potrebno - podseca Zorica. Jedino joj je, kaže, i njoj i mužu Banetu, žao što njihova dva sina nisu zainteresovana za odgajivanje konja.
|
|
|
UPOTREBA ŽIVOTA
Put oko Srema za trideset dana
Paz’ ovo!… U ona stara, spora vremena, Gospodnje 1896, kada su prašnjavo-blatnjavi drumovi po “kitnjastome i ponosnome” Sremu mirisali na konjsku i volovsku balegu, zgnjecene dudove, bagremov i lipov cvet i vino iz drumskih krcmi na raskršcima s neizbežnim razapetim Isusom od pleha, paroh Vasilije Konstantinovic iz (Sremskih) Karlovaca, dobio je nalog od crkve da službenom kocijom obide naselja pod “jurisdikcijom” karlovacke protopopije, i da po povratku sa službenog puta podnese izveštaj o stanju srpske crkve i školstva u tacno trideset sedam sela i varoši (ukljucujuci i Karlovace). Paroh Vasilije je u potpunosti izvršio povereni zadatak, a onda je zvanicne podatke dopunio beleškama usput vodenim o svakom naselju, i 1899. objavio u Karlovcima knjižicu “Trideset dana na ubavom putu”, sacuvanu medu retkostima Biblioteke Matice srpske.
Bilo je to lokalno putešestvije po udaljenoj provinciji Habzburškog carstva (koje se danas obavi za jedan dan), i najverovatnije da ne bismo ni saznali za taj bizarni službeni put po Sremu, da ga paroh V. Konstantinovic nije pretocio u knjišculjak, i ostavio nam prevozno sredstvo kojim cemo, njegovim tragom, danas putovati…
Paroh na službenom putu
Iz Karlovaca su krenuli 12. maja, tacno u šest sahata izjutra, a nama koji se putujuci ovim celuloznim drumom smrzavamo u sivoj zimi 2006, preostaje da zamislimo jedno suncano, kristalnozeleno prolecno jutro nad Fruškom gorom i podelimo uzbudenje i radost s parohom Visilijem Konstantinovicem: “Nikada prijatnijeg maja, nikada milijih dana, bar tako se meni cinilo, ne beše, kao godine 1896, kad se dani, jedan lepši od drugog, jedan miliji od drugog, nizahu jedan za drugim…”
Bic je prosekao vazduh iznad konjskih leda, noge su zaplesale na kamenim kockama trga pokrivenog hladovitom senkom jutra, i kopita i tockovi kocije isterali su melodiju iz druma. A kada je sunce ciknulo gore na Banstolu i Kraljevom bregu, nisu stigli cestito ni da se nadišu hlorofila i napiju dunavskog plavetnila, a vec su se spustili u CORTANOVCE, nazvane tako, saznao je paroh Vasilije, po ribi cortan (šaran manji od pola kilograma), selo u kojem stanovnici žive “lepo i umereno, i oskudice ne trpe ni u cemu”. Kada je u Cortanovcima obavio svoje poslušanije, njegov kocijaš je opet isterao vrisak iz švigara. Konji su cimnuli i zarzali u suncu koje je odskocilo iznad Fruške, i kroz nabubrelo zelenilo i pcelinje pašnjake za pola sata stigli su u BEŠKU, selo cije ime… hmmmm… potice od reci bešika (jer se u blizini na Dunavu “silna riba klala i sušila, pa je tu bacan drob s bešikama”), i gde “uredno i vrlo razborito” žive Srbi i Nemci.
Sunce je staklom zalivalo brežuljke, i parohova kocija je “kroz plodne njive i mirisne livade” stigla u KRCEDIN, naselje kršteno po krcevinama koje su napravili prvi stanovnici Srbi, a sada “strani elemenat broji preko tristo glava, sve se više i više množi i napreduje”. Iz Krcedina su dospeli u SLANKAMEN, nazvan tako po slanoj vodi, tzv. slanjaci, ribarsko selo koje nastanjuje “cist, vredan i marljiv” svet. Kocije su isplovile u hatar, i posle truckanja “kroz divan drvored, posred plodnih njiva, zasejanih najviše pšenicom i jecmom”, cinovnik crkve Vasilije doputovao je u SURDUK, nazvan tako po surduku (uvali izmedu dva brega). Doputovao je, a možda bolje da nije, jer u Surduku, za razliku od Slankamena, vlada nerad, mnogo je propušteno, zato “ni crkva ni škola nikakvog imateka nema(ju)”. U SASE (Nove Karlovce) stigli su po dobrom drumu preko dva malena dola, a u ovom “cisto srpskom selu”, koje je ime dobilo po plavoj sasi sa obližnjeg brežuljka, “stanovnici su vecinom ratari, ali im je posao i sav rad zapušten”.
Spustili su se u ravnicu, i ubrzo su stigli u PAZOVU (Vasilije piše: PAZOVO), “jedno od najživljih sela u Sremu”, s nedeljnom pijacom “kojoj nije ravne u svoj okolini”, naselje koje je ime steklo, saznao je naš paroh, pa da tako i prenesemo – zato što su prve stanovnike opominjali (“Paz’ ovo!”) da ne povreduju susedne mede (humke) Surduka i Sasa. Iz Pazove su dospeli u VOJKU, krštenu tako po izvoru Vojka, “gde je sad bunar sa kojega poje marvu ukraj puta”, i ugledali su pravoslavnu crkvu, takvo prelepo zdanje, paz’ ovo, “da velicinom sve okolne crkve nadmašuje”. Putovanje su nastavili drumom kroz pustaru, i za pola sata brže vožnje stigli su u GOLUBINCE, selo cije ime, prirodno, vuce poreklo od divljih golubova koji su se gnezdili po žbunju u pustari, i paroh je zabeležio da su Gulubincani “narod veoma vredan, mari za svoj posao i kucu svoju, pa zato lepo napreduje i drži se dobro.”
Sunce je sijalo, plava svetlost je šljaštila iznad Srema, a pticice su cvrkutale u žbunovitoj obali ravnog druma, kada su naši putnici, dolazeci iz pravca Golubinaca, stigli u PUTINCE, selo koje nastanjuje “veoma miran i blag” narod, nazvano naravno po Glavnom putu koji ga proseca. U PETROVCE su stigli precicom, putem kroz livade i njive, a u tom naselju, koje je ime dobilo po nekom pop-Petru, zatekli su narod, iako pitom i dobar, “u dosta zapuštenom stanju, pa prema dobu u kojem živi dosta nazadan i neupucen”. Putovanje su nastavili kroz hatar, laganim kasom kroz mlado zalenilo, i pokraj Dobrinaca, Kraljevaca i trgovišta Rume, dospeli su u PAVLOVCE, selo u kojem “devojke, osobito udavace, krase svoja nedra vešanjem dukata o vrat”, a ime je dobilo, kaže naš paroh Vasilije, po nekom cobaninu Pavlu.
|
|
|
MANI SREMSKO SELO KOJE PARTIZANSKU SLAVU NEMA
I zvezdu vole i bogu se mole
Unapred su smatrane uspešnim svetkovine u Krcedinu, Vojki, Sasama, Ašanji ili Surduku, ako su u goste došli ratni heroji Marko Pericin Kamenjar, Jovan Veselinov Žarko i Stevan Doronjski. Jer, u rodnom kraju bili su popularniji i od Silvane Armenulic, koja je dolazila da zabavlja narod
Pored krsnih slava, koje praznuje samo srpski rod, te seoskih i crkvenih, jedino su Sremci duže od pola stoleca svetkovali i one partizanske. Imali su i svoju borbenu pesmu, koja je postala himna ne samo partizana, vec ju je i narod prihvatio. Sremci su bili partizani, ne zato što su preterano voleli petokraku, vec što nisu mogli da žive bez one velike zvezde na nebu, koja nece ni da im ogreje avliju i osvetli šor dok god bilo koja okupacija traje. Zato su zbor zborili na Fruškoj gori, odakle su otišli “za Bosnu, tamo da se bore”.
Koracnica “Kad su Sremci krenuli” orila se na partizanskim slavama od Adaševaca do Šimanovaca, od Ašanje do Šuljma, i duž Dunava, od Cortanovaca do Surduka. Svetkovine povodom nekog znacajnog datumu za selo iz vremena NOB uvedene su odmah po oslobodenju. NJima su meštani odavali poštu palim borcima i podizali im spomenike na glavnim seoskim trgovima. Kasnije su postale tradicionalne, pa su se sela takmicila cija ce svetkovina imati bogatiji kulturno-umetnicki program i sportska takmicenja, te pod cijim je kafanskim šatrama bilo više gostiju. Znacaj slavlja zavisio je prevashodno od govornika i glavnih gostiju, politicara.
Iako su se obicno održavan u julu, avgustu ili pocetkom jeseni, slave su pripremane vec od zime. Organizovane su uvek po slicnom scenaruju, najpre mesnih SUBNOR-a, a kasnije štabova, u kojima su bili i borci, ali su zaduženja imali i sekretari partijskih organizacija, predsednici soc. saveza, omladine, KUD-ova i sportskih društava, direktori osnovnih škola. Prioritetan zadatak štaba bio je da obezbedi prisustvo što više uglednih politicara, uglavnom proslavljenih komandanata vojvodanskih brigada, drugova po oružju sremskim borcima. Pošto nisu bili vicni govoru, pozivan je i neko od oratora, ali je prisustvo ratnog heroja bilo obavezno. Decenijama su, ne samo medu borcima nego i u narodu, bili omiljeni jedan državnik i jedan general - ratni heroj Jovan Veselinov Žarko i Marko Pericin Kamenjar. Slave na koje bi oni došli unapred su proglašene veoma uspešnim.
Mali Sremci su videli i more
Kad su se vojacki ucenici 1982. vracali s letovanja iz Vambaldona kod Pule, nastavnici su smenu podesili tako da stignu na partizansku slavu. Vozaci požarevackog “Litosa”, koji su prevozili decu, zacudili su se videvši na ulazu u selo zastavama okicene stubove i veliki napis “Dobro došli”. A tih dana nije bio nijedan državni praznik. Nastavnik Spasoje Jeremic, veliki šaljivdžija, objasnio im je da su vojacka deca tog leta prvi put bila na moru i njihov povratak je veliki seoski praznik.
Zanemele vozace impresionirala je masa naroda, a posebno bleh muzika. Srdacno su se pozdravili sa decom i nastavnicima i možda nikad nisu saznali da su tog 22. jula, kao i godinama pre, Vojcani sremovali, partizanski.
|
Od sedamdesetih partizanske slave poceli su da prate i mediji, objavljujuci priloge u udarnim terminima ili na naslovnim staranama novina. Na velikom narodnom zboru 22. jula 1968. u Vojki, neposredno posle studentskih demonstracija, govorio je predsednik vojvodanskih komunista Mirko Canadanovic, cija je politicka zvezda bila u usponu, a prisutni su bili i Veselinov, Mirko Tepavac, Branko Pešic, te nekoliko generala i narodnih heroja. Okupljeni narod zabavljale je slavna Silvana Armenulic.
Da bi privukli goste, organizatori su na plakatima obavezno najavljivali pevace sa radija, posle cijeg nastupa je sledila igranka. Najviše se para trošilo na zajednicki svecarski rucak. Mesecima se raspravljalo ko ce za trpezu biti pozvan. Nakon slavlja, najcešce se prigovaralo zašto je doticni bio na rucku, a drugi, zaslužniji, nisu.
Partizanske slave su, kao i krsne, trajale po tri dana. U petak uvece improvizovan je napad na zgradu škole ili mesne uprave, koji bi izvela jedinica iz najbližeg garnizona. U subotu je bio “raznovrstan i bogat kulturno-umetnicki program”. Nastupali su pevaci narodne muzike, a poslednjih godina pre gašenja slava, folklorni ansambli, domaci i gostujuci. Uvece su urucivane priznanja zaslužnim meštanima. No, nisu uvek svi bili zadovoljni, pa su jednom u Ašanji slavodobitnike uvredeni kandidati odlikovali - pesnicom. Znalo se: u nedelju, u 11 sati, pred spomenikom palim borcama i žrtvama fašizma, veliki je narodni zbor, na koji je od ranog jutra u mnogim sremskim selima narod pozivao duvacki orkestar vukovarskog Vatrogasnog doma. Posle govora, svi su, uz pratnju bleh muzike, išli da polože vence i na druga spomen-obeležja u selu.
Dešavalo se da istog dana slave dva sela. Ustanicka Vojka i Krcedin izabrala su 22. jul, pa popularni komesar i kasnije visoki jugoslovenski državnik Stevan Doronjski, Krcedinac rodom, nije mogao da se odazove pozivu vojackih boraca. A bez njega se u Krcedinu ništa nije pocinjalo. Na slave su pozivani gosti iz drugih krajeva. U Belegiš su dolazili pobratimi iz Dolova, a u Surduk partizani iz Banatskog Karadordeva sa potomcima. Kad su partizanske slave preimenovane u socijalisticke, kako ne bi isuviše asocirale na ratne teme, Vojcani su, u inat ostatku Srema, svoju slavu nazvali “Partizanske vojacke vatre”. Cuvene su bile svetkovine u Vojki i Sasama, i nikad se, do ukidanja, nije znalo ko je bolji.
Branko Rakocevic
|
|
|
|
PREUZETO IZ VESTI: "RADIO 021" OD 20. 02. 2006.
|
|
|
|
RETROSPEKTIVA ŽILNIKOVIH FILMOVA
Retrospektiva dokumentarnih i igranih filmova poznatog autora Želimira Žilnika, na temu gastarbajtera i migracija, ukljucujuci svojevremeno zabranjeni film "Rani radovi", održava se od 20. do 22. februara u Gete institutu u Beogradu.
Film "Rani radovi" (1969) bio je zabranjen u Jugoslaviji u isto vreme kada je nagraden Zlatnim medvedom na Medunarodnom filmskom festivalu u Berlinu, kao i nagradom za mlade filmske stvaraoce. To ostvarenje, koje je dospelo do suda i izazvalo veliku debatu u medijima, nagradeno je uoci Berlina i u Puli, prikazuje se 20. februara u Gete institutu, uz ucešce autora.
Žilnikova retrospektiva pocece programom na temu migracije, odnosno dokumentarnim filmom "Nezaposleni ljudi" (1967), koji je dobio Gran pri u Oberhauezenu 1968. Bice prikazan i dokumenatarc "Crni film" (1971), koji je takode izazvao i u zemlji i u Nemackoj mnogobrojne rasprave, a dobio je dve nagrade u Oberhauzenu i uvršten, u jubilarnom programu povodom 50 godina tog festivala, medu 15 najboljih ostvarenja.
Prvog dana retrospektive, osim "Ranih radova", bice prikazan i cuveni dokumentarni film "Ustanak u Jasku" (1973), koji je bio cenzurisan u Vojvodini i takode izazvao mnogobrojne rasprave, a nagraden je u Oberhauzenu i uvršten u antologiju najboljih filmova.
Za 21. februar predviden je dokumentarni film "Inventur" (1974), koji je prošle godine, za vreme trajanja izložbe "Migration" (Migracije) u Kelnu, prikazan oko 5.000 puta, bez pauze! Publika ce videti i igrani film "Druga generacija" (1984) o deci gastarbajtera koja idu u školu i odrastaju kod baba i deda u Srbiji. Taj film, sniman u Vojvodini i u Štutgartu, prikazan je u Puli i u Berlinu.
Poslednjeg dana prikazuje se igrano-dokumenatrni film "Kenedi se vraca kuci" (2003) o problemu deportovanja izbeglica (azilanata) nakon dugogodišnjeg boravka u Nemackoj. Taj film je, u organizaciji Zelenih, predstavljen u 15 nemackih gradova, Evropskom parlamentu i Parlamentu pokrajine Severnorajnske Vestfalije. Žilnikova retrospektiva bice završena novim dokumentarcem "Kenedi Lost And Found" (2005), koji govori o glavnoj licnosti iz prethodnog filma, odnosno o tome kako on ponovo ilegalnim putem dospeva na Zapad.
Filmovi su sa titlovima na srpskom jeziku, a posle projekcija, prema najavi Gete instituta, Žilnik ce razgovarati sa publikom. O tom autoru ce biti reci i krajem meseca, na predavanjima Kristine Šnajder-Zimon, koja se vec dugo bavi njegovim delom, a u Beogradu i Novom Sadu predstavice doktorsku disertaciju o Žilnikovom radu, sa insertima iz filmova i uz njegovo prisustvo.
Predavanja na temu "Ispred svog vremena", održavaju se 27. februara u Gete institutu i dan kasnije u kuda.org u Novom Sadu.
Žilnik, tokom 60-ih godina rukovodilac kultne "Tribine mladih" u Novom Sadu, autor je mnogobrojnih kratkometražnih, dokumentarnih i igranih filmova, koji se bave savremenim temama i problemima. Medu njegovim poznatim ostvarenjima je i film "Marble ass" (1995), nagraden na Berlinskom festivalu. (SeeCult)
|
|