DANAS SE U ŠKOLAMA PROSLAVLJA ŠKOLSKA SLAVA SVETI SAVA

Prosvetitelj na svom tronu

U svim školama u Srbiji svecanim programom danas ce biti proslavljena školska slava Sveti Sava. Odjekivace pod školskim svodovima ”Uskliknimo s ljubavlju” , a retka ce biti škola u kojoj najbolji recitator nece odrecitovati cuvene stihove Vojislava Ilica «”Ko udara tako pozno, u dubini nocnog mira....”
I tako poslednjih nešto više od deceniju i po, od kada je 1990. godine najveci srpski prosvetitelj, prilicno tiho, tek jednim uputstvom Ministarstva prosvete, vracen u škole kao školska slava za koju «same škole treba da osmisle i kreiraju proslavu» , uz napomenu da je valja «obeležiti kulturno- umetnickim programom, govorom o svetovnom i verskom znacaju Rastka Nemanjica ( Svetog Save), te svetosavskim balom».
Nešto detaljnije uputstvo direktori škola dobili su od Ministarstva sedam godina kasnije, 1997. godine, u vidu Obaveštenja o proslavi, u kojem se preporucuje školama da «i pored cinjenice da je Sveti Sava prvi srpski arhiepiskop i da su njegove zasluge za osamostaljenje Srpske pravoslavne crkve nemerljive, u školskim proslavama vecu pažnju treba posvetiti njegovim zaslugama za razvoj srpske države, prosvete i kulture, a eventualni verski obred vezan za proslavu Dana svetog Save , kao i svi drugi verski obredi, treba da se obavljaju u hramovima – crkvama, što je u skladu s tradicijom Srpske pravoslavne crkve».
Tako se Sveti Sava proslavlja u školama danas, posle tek koju deceniju manje od tri veka od prve proslave, 1734. godine, u Srpsko latinskoj školi u Sremskim Karlovcima, o cemu postoje pisani tragovi u udžbeniku za treci i cetvrti razred i cuvaju se u Austrijskoj narodnoj biblioteci u Becu. Ostali podaci o pocecima proslavljanja Svetog Save kao školske slave pominju pravila o proslavi zemunskog protojereja Jevte Ivanovica iz 1812. godine, te naredbu Kneza Miloša iz 1832. kojom je ovaj praznik i zvanicno postao školska slava.
Svetosavske akademije, besede, ruckovi, koje je za najbolje studente priredivao kralj, te donacije siromašnim dacima, cinile su zatim više vekova ovaj dan znacajnim u našim školama, da bi sve to zamrlo 1945. godine, kada je poslednji put, na proslavi u Narodnoj skupštini, slika srpskog prosvetitelja kako blagosilja decu stajala izmedu srpske i jugoslovenske zastave. Tiho zamiranje je tri godine kasnije postalo i zvanicno proterivanje Svetog Save iz srpskih škola. I tako naredne cetiri i po decenije, škole su bile bez proslave, sa tek šturim spominjanjem svetovnog znacaja najmladeg Nemanjinog sina u po kojoj istorijskoj lekciji i eventualno, uz malo izraženiju slobodu nastavnika srpskog, ucenja cuvenih stihova Vojislava Ilica ili Svetosavske himne.
A, još mnogo pre uvodenja, proterivanja, pa vracanja Svetog Save u srpske škole istorija je zabeležila sve ono zbog cega mu je u njima mesto.Od rodenja na dvoru Nemanjica oko 1174. godine, pa do smrti na Bogojavljenje (po starom kalendaru) 1236. godine u Trnovu u Bugarskoj i glasa o tom gubitku, koji je medu Srbe stigao sa dva dana zakašnjenja , 14. januara, to jest 27. januara po novom kalendaru . Vreme izmedu ta dva datuma možda je najbolje okarakterisao Miloš Crnjanski rekavši : «”Kada se piše život Svetog Save , piše se u stvari , pocetak naše prosvete u srednjem veku, jer kao što s dinastijom Nemanjica pocinje državna istorija Srbije, tako istorija srpske srednjovekovne prosvecenosti pocinje iskljucivo Svetim Savom, kao da je pre njega i nije bilo “.
A pre njega nije bilo ni samostalnosti srpske crkve, koja je klecala pod pritiskom katolika i bogumila, a koju je od vizantijskog cara Teodora Laskana Sveti Sava izdejstvovao 1219. godine, nije bilo Hilandara , koji je sa svojim ocem Nemanjom osnovao kao srpsku kucu na Svetoj gori, a koji je zatim postao jedna u nizu zadužbina Nemanjica. Pre povratka Svetog Save u Srbiju, posle dve decenije na Svetoj gori, nije bilo ni organizovanog manastirskog života, ni škola i bolnica pri manastirima, nije bilo dobrih diplomatskih veza tadašnje Srbije s okolnim zemljama, nije bilo nikoga ko je recju, ali i delom prosvecivao narod ,tumaceci mu Sveto pismo narodnim jezikom i biblijskim pricama, nikog ko je paganske, zamenjivao pravoslavnim obicajima, a sve to putujuci kroz sve krajeve svoje zemlje.
Sveti Sava je rodonacelnik i pisanja na narodnom jeziku, mada se ni danas pouzdano ne zna šta je sve napisao.U nauci preovladava mišljenje da je on autor najmanje sedam knjiga, od kojih su samo «Žitije Svetog Simeona» i «Služba Stefanu Nemanji» pisane cisto crkvenoslovenskim jezikom, dok je u «Hilandarskoj povelji Stefana Nemanje»,»Karejskom tipiku» i «Pismu igumanu Spiridonu», uz crkvenoslovenski, prvi put korišcen i narodni, starosrpski jezik, koji se, osim nekoliko starih reci, lako može razumeti i danas.

Šodroš:Mladarija jaca od debelog minusa

Ledeni talas stigao je iz Sibira, Novi Sad je pod udarom debelog minusa, koji je drasticno promenio život u gradu, a na hladnu atmosferu dodatno su uticale havarije na sistemu grejanja. Medutim, cela situacija najmanje je smetala deci, koja su svojski uživala u carima, koje donosi najhladnije godišnje doba.
Prirodno okruženje Šodroša okovano je ledom i pretvoreno u golemo klizalište pod otvorenim nebom. Eto radosti! Pecaroše i pasionirane šetace zamenio je deciji osmeh i zvuk zasecanja klizaljki po debelom sloju leda. Cim se odrade obaveze u školi, Šodroš u popodnevnim casovima postaje poligon za mlade hokejaše, željne dokazivanja. Zabijene pritke predstavljaju kapije za slalom, jurnjava za pakom ne posustaje, padovi se ne primecuju, a nabrizgani adrenalin i pozitivna energija potiskuju hladnocu. Roditelji sa strane posmatraju decu, cvokocu i ispijau caj, a oni odvažniji izvode “piruete” na ledu.
Neki pak sede u kolima i cekaju da im se potomci izigraju. Verovatno zbog postavljenog klizališta u centru grada, na Šodrošu se zadesi tek po koja devojcica.
Ko nema klizaljke, izvodi vratolomije biciklom ili se jurca s razdraganim psom, a oni najmladi zadovoljni su novosadski receno - tociljanjem. Ne mare za rizik.
Sa strane stoje kibiceri s foto aparatima i pokušavaju da naprave spektakularni snimak, koji bi se mogao unovciti ili bi bar poslužio kao idealan poster za sobu.
Buduci šampioni kažu da dolaze svaki dan, jer obožavaju hokej, a pošto žive na Limanu, Šodroš im je najbolja destinacija za igru. Svi su složni da im je krivo što je ledena hladnoca stigla posle raspusta, pa ne mogu ceo dan da klizaju, ali se nadaju da ce se led održati do vikenda i napominju da niko ne strahuju da ce možda led popucati.
Sunce se polako spušta na horizontu, zatamljeni zraci prave štimung iz bajke i dok Dunav nosi ledene komadine, mladani zaljubljenici u prirodu i sport se razilaze. A sutra ce zaladenim Šodrošom ponovo zaškripati klizaljke, jer ova mladarija svakako spada u manjinu, koja se uzda u aktuelne novosadske vremenke prilike. D. Ig.

ĐALA, POSLEDNJA STANICA VOJVODINE NA PUTU KA ZVANICNOJ EVROPI

Vecna kuca najbliži komšiluk

Kad na severu Banata, u Đali, zakukuricu prvi petlovi, put Beograda krece autobus novosadske „Vojvodina”, a vraca se kad živinu vec san savlada. Otkad je ovde nakon Prvog svetskog rata povucena državna granica, Đala je za putnike izjutra postala prva, a uvece poslednja stanica.
Nekada su kroz najsevernije mesto u Banatu, oslonjeno na samu državnu granicu s Madarskom, tutnjali i vozovi. Svedoci o tome napuštena trasa pruge iz pravca Srpskog Krstura i Novog Kneževca, a stara razglednica kazuje da je železnicka stanica bila u punom sjaju.
U vreme K und K monarhije, dok Vojvodina nije prisajedinjena Kraljevini SHS, Đalincima je Segedin bio najbliža velika varoš, gde su prodavali i pazarili. Izlaz prema Evropi ponovo su dobili u godinama krize nastale raspadom SFRJ, kada je granicni prelaz Đala–Tisasiget otvoren. Šverceri benzina naveliko su prolazili tuda. Da je embargo duže potrajao, ko zna koliko bi Đala imala “šeika”.
Po podacima iz poslednjeg popisa, pre tri godine, ovo mesto ima 1.030 žitelja u 350 domacinstava, ali je stanovnika sve manje, uglavnom starci. Stotinu je domova s jednim ili dva clana od preko 60 leta. Godišnje umire dvadesetak meštana, a rada se najviše troje; bude šest-sedam vencanja, pa i manje. Uz vecinsko srpsko stanovništvo, ovde žive oko 8 odsto Madara, 5 odsto Roma, svega tri Bunjevca, po jedan Rumun i Poljak, a udomile su se i cetiri Ukrajinke. Da nije izbeglica iz Baranje i Slavonije, statistika bi bila još poraznija.
U Đali je preko stotinu praznih kuca, koje se mogu kupiti za po 1.000-5.000 evra. Jednu, u centru, vlasnik prodaje, zajedno s nameštajem, za 3.000. Kako ko od starijih sklopi oci, najcešce se gasi domacinstvo, jer im je podmladak otišao u Novi Kneževac, Suboticu, Novi Sad, Beograd... Poneko se u Đalu iz grada vrati, ali tek u poznim godinama, jer deci ustupaju stanove. Od njihovog povratka nema napretka za selo.
Od seoskih kafana ostala je samo „Mladost”, u prodavnicu je pretvorena „Mala gostiona”, a nekada kultna kafana „Stari granicar” odavno je zatvorena. No, znaju Đalinci koliko mogu da zasviraju, zaigraju i zapevaju, a kada treba za pojas zadenuti. Što je za prestonicu Bemus, to je za Đalu više od tri decenije Đamus, smotra pevaca amatera, koja se održava u julu, uoci seoske bucovke za Sabor svetog arhangela Gavrila.
U centru sela najimpozantnija je pravoslavna crkva svetog arhangela Gavrila, kojoj je više od dva veka. Ali, sveštenici se u njoj ne zadržavaju dugo. Đala im dode kao prolazna stanica. Sada je u njoj paroh Dušan Kostreševic. I vladika banatski Nikanor je cak dva puta za kratko vreme obišao parohiju. Dok novi paroh nije stigao, službu i obrede obavljao je sveštenik iz susednog Srpskog Krstura.
Sa setom se prica kako se u Đali nekada igrala vrhunska odbojka. Omladinska ekipa bila je u jugoslovenskom vrhu. Fudbaleri „Granicara”, dok je o klubu brinuo sada pokojni advokat Mladen Zakic, žarili su i palili vojvodanskim terenima, pa predali status pokrajinskog ligaša “Obilicu” iz Novog Kneževca.
Mladi seljaci se ovde mogu izbrojati na prste jedne ruke. Nekadašnja zadruga, sada AD „Granicar”, propadala je i pre privatizacije, prolazeci kroz stecaj.. Nove gazde iz Novog Sada preuzele su “Granicar” pretprošlog leta, u punom rodu, i - upropastile ga. Plave šljive, autohtone sorte „dalinka”, toliko su rodile prošle sezone da u zrenjaninskom odeljenju Republikog zavoda za statistiku nisu poverovali da ih ima 70 kilograma po stablu.
- Rodilo je i dvostruko više, ali kako objasniti nekome južnije u Srbiji da „dalinke” radaju svake godine? Najbolje su za rakiju i samo zbog toga ih Đalinci sade. Koliko stabala ovih šljiva u selu ima, nema tacne evidencije, kao što je teško dokuciti koliko se u domacoj radinosti ispece žestine – veli šef Mesne kancelarije Svetozar Zakic.
Vecinu mucenice popiju Đalinci i njihovi gosti, a pošto je selo dva koraka do Madarske, neka litra prošvercuje se i u Evropu. Ovde bi se mogli podici šljivici i sušenim šljivama sa severa Banata osvajati evropsko tržište.
O tome razmišlja agronom Dragan Lancoš, koji se iz Novog Sada vratio na dedovinu i posvetio poljoprivredi. Ima firmu „Agro-final”, gaji povrce i žita, savetuje ovdašnje paore, a tokom sezone ispece i oko 500 litara šljivovice, kajsijevace, kruškovace i jabukovace. Planira da s partnerima podigne vece zasade konzumne šljive i šljive za sušenje, te uloži u sušare.
- Mada su za ovo podneblje karakteristicni ratarstvo, proizvodnja zacinske paprike i drugog industrijskog bilja, na evropskom tržištu je sušena šljiva veoma tražena pa cemo je ponuditi. U sušarama možemo pripremati za tržište i lekovito i aromaticno bilje, za šta takode ima kupaca u Evropi – uveren je Dragan Lancoš.
Pored šljiva i šljivovice, Đalinci ne oskudevaju ni u orasima. Vide se u svim šorovima, ispred kuca. Predsednik Saveta MZ Jovan Bacikin saopštava precizan podatak da je u selu 1.411 stabala oraha.
Iako je orahovina oduvek bila na ceni, nijedno stablo ne može da se posece bez saglasnosti MZ, cak ni koštunac. Dok krckamo orahe, kušamo rakiju od okrugle „dalinke” i pricamo o suvim šljivama, meštani nam rekoše da je nedavna poseta ministra za kapitalne investicije Velimir Ilic bila u pravo vreme. Obecao je Đalincima pet miliona dinara za rekonstrukciju vodovoda, izgradenog još 1968. od azbestnih cevi. Projekat za to se vec radi, pa Đalinci ocekuju da uskoro žed više nece gasiti vodom iz štetnih cevi.

REKLAMA ZA KONKURS
Gradska uprava za kulturu konkurs za dodelu sredstava iz budžeta grada za projekte iz oblasti kulture reklamira na bilbordima širom grada. Nacelnica uprave Nada Malencic Kaže za Radio 021 da konkurs zvanicno još nije raspisan i da ce se uskoro pojaviti oglas u štapmpi i na sajtu grada (www.gradnovisad.org.yu). Ona pojašnjava da bilbordi nisu reklama za konkurs nego na ovaj naci žele da animiraju što veci broj uduženja i organizacija da konkuriše za dobijanje sredstava iz budžeta. Ona kaže i da postavljanje bilborda nije placeno iz budžeta, nego da su u dogovoru ustupljenji gradu. Radiju 021 je u marketing agencijama receno da tridesetodnevno zauzimanje bilborda, bez štampanja reklame, košta oko 400 evra. Nacelnica Uprave za kulturu je našem radiju navela i da još nije odredjeno koliko je novca iz budžeta predvidjeno da se raspodeli na konkrsu. (021)

NOVI SAD U BECU
Turisticko-informativni centar Novog Sada predstavice svoju ponudu na Dunavskoj turistickoj berzi koja se održava od 29. do 31. januara u Becu. Pored Novosadjana na berzi ucestvuju i Turisticke organizacije Srbije i Beograda kao i nekoliko domacih agencija. (021)