BEOGRADSKE STRANKE KRECU U OFANZIVU

Svi bi da urede i srede Vošu

Prvi se nije libio da vec na samom pocetku postmiloševicevske ere ude i u ozbiljan konflikt sa vrhom svoje Demokratske stranke oko vracanja ustavnih nadležnosti Vojvodini. Drugi je bio potpredsednik DS-a i na celu poslanicke vecine u srbijanskom parlamentu koja je, ne trepnuvši, amandmanski amputirala ranije postignuti dogovor oko okvira omnibus autonomije. Danas, Đorde Đukic i Cedomir Jovanovic, stranacke kolege, ovaj put u okviru LDP-a, najavljuju “bitku za Vojvodinu”, po njihovim recima, drugaciju od svih iz dosadašnje politicke ponude.
LDP, kaže njen lider Jovanovic, ima poseban odnos prema Vojvodini i Vojvodanima. Vojvodina je najuspešniji deo Srbije i stoga zaslužuje da bude još bolja, cime dobija i sama Srbija, rekao je Jovanovic juce novinarima u sedištu buduceg novosadskog LDP-a, najavljujuci i skoro formiranje pokrajinskog odbora stranke. Obznanio je, takode, i nameru donošenja “Platforme o Vojvodini” koja ce, za promenu, nuditi odgovore na sve probleme, ali i rokove za njihovo rešavanje.
Tek, ako je suditi i po ovoj „ofanzivnoj strategiji” Cede i drugova, primetna je promena u retorici beogradskih stranaka prema pitanju Vojvodine, a pre svega prema rešenjima njenog buduceg ustavnom položaju koja su sad u rasponu od uzdržanih do onih maksimalistickih. Protagonistima tog novog kursa na ruku ide što su stranke, koje su godinama slovile za autonomaške iliti autonomisticke, u meduvremenu, dobrano i sebi zahvaljujuci, izgubile ekskluzivno pravo zaštitnika interesa Vojvodine i njenih gradana. Od nekadašnjeg autonomaškog trijumvirata, jedino je još LSV ostao na liniji; reformisti Mileta Isakova su odavno upokojeni, dok je za SVM Jožefa Kase, ili barem jednom njegovom delu, cini se, nekako milija borba za manjinsku autonomiju. Ostalih - nema. Svemu tome treba dodati i hronicnu opredeljenost javnosti da pre poveruje onima koji tvrde da je pokrajinska vlast, i aktuelna i ona pre nje, nesposobna, a citava stvar je utoliko slada što u njoj vec pet godina sede i ljuti autonomaši, nego kritikovanima kada ukazuju na nemoc i minimalna ovlašcenja pri suocavanju sa velikim problemima, kakve su poplave i meduetnicki sukobi. Nova retorika otuda pažljivo vodi racuna da se više ne brkaju kritika pokrajinskih vlasti sa ustavnim položajem Vojvodine, pogotovo ne osuda “separatista” sa onim statusom Vojvodine koji bi joj, navodno, svaki proevropski ustavu morao da nameni.
Dabome, sa izvesnim poboljšanjem ustavnog položaja Vojvodine, milija bi i znacajno atraktivnija za “vršenje” bila i vlast u pokrajini... Medutim, to nije jedini razlog zbog kojeg su sve relevantne stranke u Srbiji, osim radikala, svojoj infrastrukturi pridodale pokrajinske organizacije. Nekad pobornici podele pokrajine “na tri srca junacka”, DSS se, pred samu Novu godinu, poslednji medu tim stranka odlucio na formiranje pokrajinskog odbora, na cijem su cak celu dva ministra iz republicke vlade. Popravljanje rejtinga u birackom telu u Vojvodini, kao jedan od proklamovanih ciljeva novoformiranog odbora DSS, imale su u vidu i druge stranke kada su odredivale ciljeve svojih pokrajinskih odbora.
Izvornim autonomašima, kad je vec izgledno da ce neko drugi do kraja izgurati njihovu misiju, može biti za utehu cinjenica da interesovanje za Vojvodinu, makar to bilo manifestovano samo kroz izmene u stranackoj arhitekturi, pobudeno cak i kod onih stranaka koji su dugo pitanje vojvodanske autonomije izjednacavali sa nastojanjima da se severni deo Srbije konstituiše u novu državu, ili, još gore, pripoji nekoj postojecoj. Šta tek da kažu pri suocavanju sa cinjenicom da ima stranaka cija su videnja autonomije Vojvodine za nijansu manja, ako ne i identicna, onima koja su autonomašima od donošenja Miloševicevog Ustava sve ove godine predstavljali kao cilj svih ciljeva. Još da se reši vecito pitanje “ciji su naši novci” i mogli bi mirno da odu u politicku penziju.
D. Kolundžija

SUSRET: DANILO VUKSANOVIC, LIKOVNI UMETNIK

U zatvorenom krugu portreta

Izložba “Oko moje glave” Danila Vukasanovica otvorena je u Likovnom salonu Kulturnog centra grada, kao izbor iz duplo vece ispitne postavke u Holu Akademije umetnosti na Petrovaradinskoj tvrdavi, kojom je novosadski slikar mlade srednje generacije nedavno stekao zvanje magistra likovnih umetnosti.
Nakon redovnih studija na odseku za grafiku u klasi profesora Slobodana Kneževica, postdiplomske studije je pohadao i uspešno okoncao na odseku za crtanje kod profesorke Branke Jankovic Kneževic.
Cetrnaest izloženih radova u uspravnom položaju predstavljaju portrete koji su kao klasican oblik u današnjoj umetnosti gotovo potpuno zapostavljeni. Vuksanovic je, medutim, na ovaj nacin zatvorio krug interesovanja za njih, buduci da je i na svojoj prvoj samostalnoj izložbi 1997. u Galeriji “Most” predstavio lik svog dede, i time udario temelj daljem, dosadašnjem interesovanju za ljudski lik i karakter. Likove izložene u Kulturnom centru predstavio je kao prototipove pojedinih tipicnih profesionalnih orijentacija današnjeg coveka, sa željom da podcrta kako se u savremenom svetu ljudi uglavnom poistovecuju sa svojim zanimanjima i da njihov ugled u društvu zavisi iskljucivo od poslovnog uspeha. Zato se medu stilizovanim likovima, koji nisu imenovani konkretno, vec ostavljeni posmatracu da ih sam prepozna, pojavljuju katolicki i pravoslavni sveštenik, rabin, politicar, poeta, filozof, narkoman, ali i tipican predstavnik savremenog potrošackog društva. Bez pravih antropomorfnih odlika i naglašenih crta lica, sa minimumom elemenata i detalja, cesto karikaturalno-grotesknog izraza, te uradeni kombinacijom velikog broja razlicitih tehnika crtanja i slikanja, ukljucujuci i kolažni papir ili auto-lak, portreti su svojevrstan kulturološki komentar autora na savremeno društvo, ali i aktuelan trenutak u umetnosti.
- Svet je danas tako organizovan da gotovo potpuno poništava personalitet, negira originalnost i sužava prostor za isticanje nijansi. Na zapadu je to vec odavno tako, a sada se namece i nama, mada mi za to apsolutno nismo spremni. Cilj je da se dobre odlike karaktera potisnu, a individua bude skrajnuta i uniformno ogranicena, bez mogucnosti da se istaknu suštinske odlike, što viziji buducnosti daje apokaliptican prizvuk i ukazuje na neminovno propadanje ljudske civilizacije - istice Vuksanovic.
Široj javnosti poznat je i kao svojevrstan predvodnik svoje generacije novosadskih umetnika, buduci da je cesto zapažen kao autor kataloških tekstova za razlicite izložbe svojih kolega, kojih je do sada uradio preko 60. Kao odlican poznavalac aktuelne scene ne libi se da progovori o drugima ili u njihovo ime, što je, u svakom slucaju, pozicija sa odredenom težinom, neminovnim rizicima, ali i ugledom. Ucesnik je 50 kolektivnih i osam samostalnih izložbi grafika, slika i crteža u zemlji i svetu. Zaposlen je kao konzervator restaurator u Galeriji Matice srpske.
Zlatomir Gajic

SVI ŽIVOTNI LOMOVI ARHIJEREJSKOG NAMESNIKA BUDIMSKOG LAZARA PAJTICA

Protina cast nicim ne može da se kupi

Protojereja Pajtica ne zabrinjava mnogo prepiska patrijarha Pavla i njegovog sina Bojana, pokrajinskog premijera, jer je u životu cesto bio i u delikatnijim situacijama. Kad je ostao bez glasa pa nije mogao da obavlja crkvene obrede, pokojni backi vladika ga je „velikodušno” posavetovao da promeni profesiju i sam se snalazi. Kasnije je odbio da obrije sveštenicku bradu i zato nije dobio obecani službenicki posao u sencanskom sudu. Brada jednog od tamošnjih uglednih sudija, ipak, nikom nije smetala
Prepiska poglavara SPC patrijarha Pavla i predsednika vojvodanske vlade Bojana Pajtica izazvala je prethodnih dana dosta bure u javnosti. U svom saopštenju za medije Pajtic je, izmedu ostalog, predocio da je „kao sin protojereja i arhijerejskog namesnika SPC, još u detinjstvu osetio kako izgleda verska netrpeljivost i koliko može da boli”.
To je bio povod za posetu Sentandreji, duhovnoj prestonici srpske dijaspore u susednoj Madarskoj i sedištu Eparhije budimske, gde se Bojanov otac protojerej Lazar Pajtic nalazi na dužnosti sekretara vladike budimskog Lukijana, a ujedno je arhijerejski namesnik budimski i administrator arhijerejskog namesništva mohackog. Prota Pajtic ovu prepisku pažljivo prati, pogotovo što je i sam pominjan, ali ne smatra da je u posebno delikatnoj situaciji.
- Samo pismo nije intonirano tako da bi kod mene izazvalo zabrinutost i licnu nelagodnost zbog onoga što je od Bojana zatraženo u pismu NJegove svetosti, pogotovo što je situacija u tom pogledu sasvim jasna – kaže smireno prota Pajtic u svojoj kancelariji vladicanskog dvora u Sentandreji. – Za mene licno bilo je mnogo težih situacija u životu, kao kad sam ostao bez glasa pa morao da napustiti sveštenicko zanimanje, ali tražeci drugi posao nisam pristajao da obrijem bradu ni po cenu da ga ne dobijem. Pošto pokrajinska vlada nema zakonske ingerencije o pitanjima na koje je ukazano u patrijarhovom pismu, Bojan je u pravu kad kaže da nije prava adresa, što ne znaci da svojim autoritetom ne cini i nece i ubuduce ciniti da do nelagodnih situacija ne dode. Verujem u Bojanovo opredeljenje za toleranciju i suprotstavljanje govoru mržnje i verskoj netrpeljivosti.
Kako je biti sveštenik SPC u komunisticko vreme, Pajtic je osetio na svojoj koži.. Posle završene Bogoslovije u Beogradu i rukopoloženja za dakona u Subotici 1970, primio je parohiju u Nadalju, gde je dospeo sa suprugom Andelijom, a mesec dana kasnije rodio im se sin Bojan. Osam godina provedenih u Nadalju ostali su u lepoj uspomeni, ali upravo u vreme službovanja u ovom pitomom backom mestu Lazara je zadesila velika nevolja – izgubio je glas.
- Dve godine pokušavao sam sve ne bih li se izlecio, ali lekari nisu našli leka da mi se glas vrati. Za profesiju u kojoj stalno razgovaraš s ljudima, koja podrazumeva pojanje i crkvenih obreda, glas je i te kako važan. Kada se ispostavilo da leka tom obolenju nema, pokojni vladika backi Nikanor uputio me je da egzistenciju za sebe i porodicu potražim u drugoj profesiji. Sveštenicko zvanje mi je ostalo i bez posla sam se 1978. ponovo obreo u rodnoj Senti – prica otac Lazar.
Za sveštenika koji je zbog gubitka glasa ostao bez posla u struci, naci drugo nameštenje bilo je ravno podvigu. U komunisticko vreme, kada se sve radilo po diktatu i pratilo iz Komiteta, moralno-politicki nepodobnog, „malo mracnog protu”, nije bilo preporucljivo primiti na posao. Otac Lazar priseca se potrage za poslom i ponude koju je u to vreme dobio u Opštinskom sudu u Senti. Za službenicko nameštenje ponuda je bila sasvim konkretna, konkurs je namenski trebalo da se objavi vec sutradan, ali ispostavilo se da je problem sveštenicka brada, koju je otac Lazar nastavio da nosi i po razduženju posla u parohiji u Nadalju.
- Onako usput bilo je uslovljeno da obrijem bradu i da samo tako mogu doci na posao, što nisma prihvatio, po cenu da zaposlenje i ne dobijem – priseca se neprijatne epizode otac Lazar. – Jeste teško, ali cast, uverenja i poštenje ne treba izgubiti ni kada ostaneš bez glasa i posla. Interesantno je da u isto to vreme nikakvih problema zbog nošenja brade nije imao ugledni sudija sencanskog Opštinskog suda. U ovoj prici sasvim je sporedna nacionalna pripadnost tadašnjeg predsednika Suda i sudije sa bradom. Za zaposlenje koje sam tada dobio u sencanskoj poslovnici „Šipada”, nekada ugledne jugoslovenske firme, veliku zahvalnost dugujem ekonomisti Jožefu Keckešu, sada penzioneru, koji nije bio clan SKJ i imao je apsolutno razumevanja za tešku životnu priliku u kojoj sam se našao.
Pajtic podseca da je u to komunisticko vreme bilo teško biti sveštenik i clan sveštenicke porodice. Na opredeljenje da upiše Bogosloviju u Beogradu presudno su uticali studenti teologije, iz pratnje vladike Save Vukovica, koji su, kada je vladika posecivao rodnu Sentu, bili na smeštaju u porodici Pajtic.
- Naša porodica je bila religiozna i redovno smo, vrlo revnosno, išli u crkvu. Ta privrženost Srpskoj pravoslavnoj crkvi cini se da je posebno svojstvena Srbima optantima, koji su se posle Prvog svetskog rata doselili iz Madarske u Vojvodinu. Bogosloviju sam upisao 1963, a zbog toga roditelji su odmah za sestru Nevenku i mene izgubili pravo na decji dodatak, mada nam je pripadao. Na oca Vasu vršeni su pritisci, a pošto nisu mogli to ciniti po partijskoj liniji jer nije bio komunista, pozivali su ga i maltretirali u Vojnom odseku. Zato što sam otišao u Bogosloviju sestra je doživljavala neprijatnosti od pojedinih profesora dok je pohadala gimnaziju u Senti. Na svu srecu, to vreme je prošlo, ali smo tada imali mnogo jasniju situaciju ko jeste covek crkve, a ko nije. Danas ima dosta pomodarstva i covak nije nikada nacisto ko je istinski privrženik crkve - veli protojerej Pajtic. - Meni smeta šta se danas dešava u SPC, posebno u odnosu na pojedine ljude, koji se drugacije odnose prema vernicima i poklonicima crkve i clanovima razlicitih politickih stranaka. To vodi opasnosti da u SPC dode do podele na podobne i nepodobne vernike. To nije opredeljenje, niti to radi SPC, nego su to aktivnosti pojedinaca. Crkva ne bi smela da pravi nikakve podele medu vernicima i da podleže aktuelnoj politici u državi.
U „Šipadu” se Lazar latio posla u komercijali, koji uopšte nije poznavao i za koji se nije školovao, ali je internim kvalifikacijama za dve i po godine prešao put od mladeg do samostalnog referenta komercijale. U vreme raspada SFRJ, propast je zadesila i „Šipad”, pa je usledilo nekoliko godina teškog i neizvesnog života. Nekadašnji direktor Muzeja SPC u Beogradu, sada vec pokojni Slobodana Mileusnica, znao je da je otac Lazar u Senti, uporedo sa poslom u komercijali, obavljao poslove upravnika i reditelja Kamerne scene „Miroslav Antic” punu deceniju, pa je preporucio da ga angažuju za obnovu zadužbine Save Tekelije, poznatog zdanja „Tekelijanum” u Budimpešti. Tako se Pajtic 1997. obreo u Eparhiji budimskoj SPC u Sentandreji, gde je u to vreme stolovao vladika Danilo Krstic. Prednost mu je bila i ta što, kao rodeni Sencanin, dobro vlada i madarskim jezikom.
Kako je obnova „Tekelijanuma” tekla sporo, zbog vlasnickih odnosa stanova u toj zgradi, Pajtic se sve više angažovao i na drugim eparhijskim poslovima, pa je uz vec pomenute dužnosti postao i clan Patronata i predsednik Odbora za kulturu Zadužbine Save Tekelije. Ovog proleca konacno ce „Tekelijanum” biti u punom sjaju, zahvaljujuci potpisanom protokolu ove zadužbine i Izvršnog veca APV o dodeli novca za obnovu internata za smeštaj 54 osobe. Usledilo je i cvrsto obecanje da ce se obezbediti i novac za renoviranje svecane sale poznatog srpskog zdanja u centru Budimpešte. Sigurno da u uz angažovanja Lazara Pajtica zasluge za to ima i njegov sin Bojan, jer se za obnovu „Tekelijanuma” zalagao još dok je bio potpredsednik vlade Novog Sada.
Bojan u srednjoj školi u Senti nije bio previše zainteresovan za bavljenje politikom, posebno što, kao dete iz sveštenicke porodice, nije važio za podobnog. Po recima njegovog oca, kada je otišao u Novi Sad, u teško vreme Miloševiceve vlasti, verovatno je, kao i mnogi drugi mladi ljudi, osetio potrebu da aktivno doprinese demokratskim promenama u Srbiji.
Milorad Mitrovic

NOVI SAD I NOVOSAĐANI
Foto, kino i video savez Vojvodine raspisao je konkurs za izložbu fotografija "Novi Sad i Novosadjani" koja se otvara 1. februara na Dan grada. Autori treba da pošalju šest radova formata maksimalne velicine 30 sa 40 cm na foto-papiru. Na poledjini fotografija potrebno je napisati licne podatke, naziv i godinu kada je slika nastala. Konkurs je otvoren do 24. januara. Foto, kino i video savez Vojvodine nalazi se u Pašicevoj 34. (021)

IWANO PROJEKT VI
Izložba "The Iwano Project VI" autora Aleksandra Pedovica otvara se veceras u Muzeju Vojvodine, Dunavska 37. Radi se o postavci radova velikog formata uradenih na rucno radenim japanskim papirima, koje su naslikali umetnici iz regiona i SAD. Izložbu u 19 h otvara ambasador Slovacke Igor Furdik, a o radovima govori Sava Stepanov. (021)

PLANETA PROTIV PTICIJEG GRIPA
Predstavnici polovine svetskih nacija sastace se u utorak i sredu u Pekingu s ciljem sakupljanja svote od 1.5 milijarde dolara potrebne da bi se sprecila moguca katastrofa svetske pandemije uzrokovane pticjom gripom. Pozivi na mobilizaciju postali su brojniji nekoliko dana pre održavanja donatorske konferencije koja ce se održati pod pokroviteljstvom Kine, Svetske banke i Evropske Unije. Strah od brzog širenja virusa ponovo se pojavio posle smrti troje turske dece i otkrivanja brojnih žarišta koja su se u samo dve nedelje pojavila na istoku Turske. "Postoji stvarna mogucnost mutacije ovog virusa koja bi uzrokovala trajno prenošenje virusa s coveka na coveka i dovela do pandemije koja bi mogla ubiti milione osoba", stoji u nacrtu deklaracije koja bi trebalo da bude usvojena na konferenciji, na kojoj ce ucestvovati 90 zemalja i 25 organizacija. Svetska banka je procenila da bi privredni i finansijski troškovi moguce pandemije mogli dostici 800 milijardi dolara. Virus H5N1 se u jugoistocnoj Aziji pojavio 2003. god. posle cega su pticji grip na Bliski istok i u Evropu prenele ptice selice. Nije iskljuceno da ce se proširiti i na Latinsku Ameriku i Afriku, cime bi zaraza bila prisutna na svim kontinentima. Prema informacijama Svetske zdravstvene organizacije (WHO), virus je usmrtio 80 osoba. Uništeno je i oko 150 miliona peradi u svrhu prevencije širenja virusa. Vecina ce sredstava bice dodeljena nacionalnim programima za informisanje populacije, veterinarskim mrežama za detekciju virusa kao i za obeštecivanje poljoprivrednika. Za ljudske potrebe treba obezbediti dovoljno vakcina i edukovati medicinsko osoblje. (FoNet)