POLICIJA U NOVOM SADU UHAPSILA ŠESNAEST PRIPADNIKA „NACIONALNOG STROJA”

Neonacisti u pritvoru, sledi krivično gonjenje

U Okružnom sudu u Novom Sadu sinoć je do kasno trajalo saslušanje devetorice pripadnika “Nacionalnog stroja”, izjavio je agenciji Beta okružni javni tužilac Zoran Pavlović. On je precizirao da je ukupno privedeno 16 pripadnika te organizacije, od kojih je jedan maloletan, dodajući da će zatražiti da svima bude određen pritvor u trajanju do 30 dana.
Juče saslušani pripadnici „Nacionalnog stroja” su u sredu, sa još petnaestak mladića, upali na antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu, šamarali organizatore, pretili učesnicima i dizali ruke u znak nacističkog pozdrava.
Desetorica neonacista uhapšena su u petak uveče, zajedničkom akcijom Žandarmerije i novosadskog SUP-a, i optuženi za širenje nacionalne, verske i rasne mržnje. Okružni javni tužilac Zoran Pavlović rekao je da je novosadska policija podnela krivičnu prijavu protiv pripadnika te neonacističke grupe, zbog sumnje da su počinili krivično delo izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora ili netrpeljivosti. Za to krivično delo zaprećena je kazna zatvora od jedne do deset godina.
Pripadnici policije Sekretarijata unutrašnjih poslova u Novom Sadu su u koordinaciji sa Okružnim javnim tužilaštvom nastavili otkrivanje i rasvetljavanje krivičnog dela izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora ili netrpeljivosti, što je rezultiralo identifikacijom, privođenjem, odnosno lišenjem slobode još četiri osobe, kojima je određeno zadržavanje do 48 sati, u skladu sa ZKP-om, a koji će danas dana biti privedeni nadležnom Istražnom sudiji Okružnog suda u Novom Sadu. Za rasnu i drugu diskriminaciju zaprećena je kazna zatvora od šest meseci do pet godina.
Pripadnici grupe “Nacionalni stroj” odranije su poznati javnosti u Srbiji, a njihovo delovanje ove godine u Novom Sadu primećeno je naročito po ispisivanju rasističkih, antisemitskih i šovinističkih grafita. Sumnja se da je reč o ljudima koji su letos u Petrovaradinu organizovali proslavu desete godišnjice postojanja međunarodne neonacističke organizacije “Krv i čast” u Srbiji.

IZ LEGATA BABATSKIH MUZEJA

Uroš Predić - slike iz fonda Narodnog muzeja u Zrenjaninu i Narodnog muzeja u Pančevu, Muzej grada Novog Sada

Izložbe koje je priredio tokom poslednjih nekoliko godina pokazale su da je izborom tema, izlaganjem probranih eksponata i objavljivanjem stručnih i lepo dizajniranih kataloga, Muzej grada Novog Sada za kratko vreme ušao u red najznačajnijih muzejskih institucija u našoj zemlji.
Obnavljanjem svoja dva izlagačka prostora, ali i angažovanjem stručnjaka mlađe i srednje generacije Muzej grada je postigao da svojim naučnim i izlagačkim delovanjem, učini značajne pomake na objavljivanju i prezentovanju istraživačke građe.
Mnoge od pomenutih vrlina pokazale su se u punom sjaju i prilikom opredeljenja da se u vidu reprezentativne izložbe prikažu slike Uroša Predića (1857-1953) koje potiču iz fondova Narodnog muzeja u Zrenjaninu i Narodnog muzeja u Pančevu. Za prezentovanje Predićevih dela izloženih u Zbirci strane umetnosti (Dunavska 29) najveće zasluge imaju istoričari umetnosti Jelena Knežević i Svetlana Mihajlović-Radivojević, koje se, pored priređivača izložbe, pojavljuju i kao autori bogato opremljenog kataloga.
Još je u svežem sećanju Novosađana retrospektiva Predićevih dela koja je 1998. priređena u Galeriji Matice srpske, uz promociju monografije o samom slikaru (autora prof. dr Miodraga Jovanovića), na kojoj su od ukupnog broja od 186 slika, crteža, grafika i akvarela iz stalne postavke Narodnog muzeja u Beogradu, Galerije Matice srpske, Umetničke zbirke SANU i mnogobrojnih privatnih zbirki, bila predstavljena i dela iz Narodnog muzeja u Zrenjaninu i Narodnog muzeja u Pančevu.
Iako nije živeo u gradu na Begeju, Predić se u Zrenjaninu oduvek smatrao ovdašnjim, zavičajnim slikarem, zbog čega je grad odlučio da mu još za života dodeli jednu ulicu koja i danas nosi njegovo ime. Posle Predićeve smrti 1953, Narodni muzej u Zrenjaninu se založio da sva umetnikova zaostavština koja se zatekla u slikarevom beogradskom ateljeu, dospe u ovu ustanovu. Tako se dogodilo da naslednica Emilija Đukić sav inventar Predićevog radnog prostora preda na čuvanje zrenjaninskom muzeju. Od 40 ulja, crteža i akvarela, na izložbi u Muzeju grada Novog Sada, iz kolekcije Narodnog muzeja u Zrenjaninu posebno se izdvajaju “Portret slikara Stevana Aleksića”, zatim paradni portreti kralja Petra Prvog i kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, slikarev “Autoportret”, kao i kompozicija “Kamenovanje sv. Stevana”. Iz pojedinih slika se vidi da je pedantni realista Predić ponekad umeo da zenamari brižljivo isticanje crteža i sitnih detalja, te slobodnijim i širim potezom odstupi od svog uobičajenog manira. S druge strane, na paradnim portretima on ostaje veran sočnom koloritu i naglašenoj preciznosti svakog detalja, čime potvrđuje majstorsko umeće dobro savladanog slikarskog zanata.
Trideset ulja i crteža uglavnom urađenih olovkom na hartiji, čine kolekciju Narodnog muzeja u Pančevu, kojom je na novosadskoj izložbi predstavljen važan deo Predićevog opusa. Brojnim portretima predstavnika građanskog staleža (Vasa Radosavljević, Petar Krančević, Aleksandra Nikolić), kao i slikama religiozne sadržine (Sv. Kuzman i Damjan, Sv. Đirilo i Metodije), umetnik potvrđuje privrženost isticanju crteža i jasnoći kompozicije, kao i drugim postulatima akademskog realizma. Svakako treba istaći da u okviru celokupnog Predićevog opusa, koji prema nekim podacima broji između 1600 i 1700 ulja, akvarela i skica, poseban kvalitet ima njegov crtež. Nekoliko primera iz kolekcije Muzeja u Pančevu na najbolji način potvrđuju značaj studija koje je umetnik ostavio u brojnim blokovima za skiciranje. Može se zaključiti da je u svom dugom stvaralačkom životu Predić ostao veran pravilima starih majstora, pokazujući otpor prema težnjama umetnika školovanih u Minhenu i Parizu. Crtao je, opservirao, sve više portretisao, najuspešnije i spontano kada su pred štafelajem bili najbliži umetnikovi rođaci i prijatelji. Bio je jedan od osnivača “Lade” i predsednik Udruženja likovnih umetnika u Beogradu. Samostalno je izlagao 1888, 1910, 1920. i 1949. u Beogradu, 1890. i 1949. u Novom Sadu, 1890. u Sremskim Karlovcima, Pančevu i Vršcu.

DAVID ALBAHARI, KNJIŽEVNIK

Spisateljska radost rastanka

U novom Albaharijevom romanu „Pijavice” kritika je otkrila raskošnu obnovu društvenog romana, stišanu i gustu pripovest, nastalu u jednom dahu

Napisao sam debeli roman na trista strana, na promocije sada oblačim sako, a sledeći put ću obavezno doći sa kravatom;to, valjda, znači da sam postao ozbiljan pisac. Ovako se, pre nekoliko večeri u Kulturnom centru Novog Sada predstavio David Albahari, na promociji svog najnovijeg romana “Pijavice”.Ovaj naslov je objavljen za Beogradski sajam knjiga, a “Stubovi kulture”već pripremaju drugo izdanje.
Ova knjiga može da se čita na više načina: i kao istorija jevrejske zajednice u Srbiji, i kao pripovest o jednom neuspelom kabalističkom eksperimentu, kao studija o paranoji, netoleranciji i mračnim duhovima devedesetih, ali i kao uzbudljiv triler. Kritika je u “Pijavicama” otkrila raskošnu obnovu društvenog romana, stišanu i gustu pripovest, nastalu u jednom dahu. Najnoviji Albaharijev roman u sazvučju je sa prethodnim njegovim pripovedanjem (npr. glavni junak kaže da se oseća kao mamac koga je progutao mrak).
David Albahari (1948) je objavio 9 knjiga priča i 8 romana, dobio je sva relevantna domaća književna priznanja (i od čitalaca i od kritike). Iako živi u Kanadi, trenutno je najprevođeniji naš pisac-njegova proza širom sveta se čita na 12 jezika, od engleskog do esperanta. I ovde i tamo zadržao je status slobodnog umetnika, a sebe i dalje smatra piscem kratkih priča.
Sa kakvim emocijama iz Kanade krećete u Srbiju, a kako se osećate napuštajući Beograd, pitali smo Albaharija?
- Kada iz Kanade putujem u Srbiju, uvek je glavno osećanje radosti - kaže naš sagovornik. -Naprosto, divno je biti ponovo u svom kraju, u svom gradu, među ljudima koje poznajem celog života. Ako sam ovde u oktobru, a to uvek povezujem sa Beogradskim sajmom knjiga, dodatno se radujem što sam ponovo deo ovdašnjeg književnog života.Iz Srbije se uvek vraćam u Kanadu pun utisaka, ali i sa nekom vrstom spisateljske radosti, jer znam da će u mesecima koji stoje predamnom, većina tih utisaka zapravo postati neka nova priča ili roman.

Ipak se nadam Opšta je ocena da je antisemitizam u porastu , gotovo širom sveta. Zašto se to ponovo događa? - Rekao bih da nije reč samo o antisemitizmu. Mislim da je opšta netolerantnost prema drugima, prema onima koji se razlikuju u porastu, bez obzira šta predstavlja njihovu razliku. Antisemitizam se možda u mnogim sredinama najlakše uočava, ali nije jedino zlo koje je u porastu poslednjih godina. Ipak se nadam, a nadam se da nisam zaludni optimista, da će dobra strana u ljudskoj duši prevagnuti i da ćemo na vreme uspeti da nađemo neki put da sprečimo dalji razvoj predrasuda u svetu oko nas.

ZBORNIK RADOVA „KNJIŽEVNOST VOJISLAVA DESPOTOVA”

Pisac paradoksalne doslednosti

U izdanju Gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin” ovih dana objavljen je Zbornik radova s prošlogodišnjeg simpozijuma posvećenog književnom stvaralaštvu Vojislava Despotova (1950 - 2000) briljantnog pesnika, esejiste, romansijera i prevodioca, jednog od onih autora, kako ga predstavlja urednik izdanja Gojko Božović, koji pomeraju poetičke granice savremene književnosti i donose iskustvo svežine. Kroz dvadeset radova u ovom Zborniku predstavljeni su svi žanrovi kroz koje se kretao Vojislav Despotov pokazujući širinu i bogatstvo njegovog opusa. Nazivajući ga piscem paradoksalne doslednosti, Božović ukazuje da ukršteni govor knjiga i žanrova Vojislava Depotova oblikuje uzbudljivu poetičku i čitalačku mapu, po svemu izuzetnu na teritoriji moderne srpske književnosti.
Naš umetnik jeste duboko svestan toga šta radi, piše Vladimir Kopicl, da gradi neku vrstu mreže nepatvoreno svojih jezičkih formula i smisaonih koana, ali on tu mrežu gradi kao netvork, ne kao pačvork. NJen smisao nije u premeštanju lepote, lepih detalja, tekstualnih dragulja i đinđuva, anegdotičkih bisera i sudbinski izbrušenih kristala misli, već u nastojanju stalnog preispitivanja i interne dijaloške nadogradnje pisanog i mišljenog, bez linearnog, jednom zadatog i tako dovršenog smera koji bi doneo samo jednu, određenu i naizgled jasnu svrhu. Aleksandar Bjelogrlić se uglavnom bavio socijalnim i duhovnim miljeom iz koga je ponikao Despotov, a Đorđe Despić njegovim neoavagardnim i postmodernim poetskim stvaralaštvom.
Despotovljevi esejistički tekstovi, objavljivani pod naslovom “Konac dvadesetog veka” u središtu su pažnje Mihajla Pantića koji ga naziva pesnikom -prorokom, onim koji vidi i dalje i dublje, a Jovica Aćin piše o poetskoj tehnici pervertovanja jezika kod Despotova. Po mišljenju Vase Pavkovića ime Vojislava Despotova je sinonim za novo i neočekivano mišljenje u književnosti. NJegov pogled sa strane, sa margine, uvek je gledao široko, preko novosadskih i vojvođanskih, srpskih i jugoslovenskih prostora, preko Evrope i Amerike, prelazeći u traganju za autentičnim prostorom sve do famoznog satelita sa kojeg bi se poezija zvižduka, po Vojinoj zamisli emitovala 24 časa dnevno i za područje celokupne planete. O odnosu istorijskog toka i umetničkog delovanja u poslednja tri Despotovljeva romana “Jesen svakog drveta”, “Evropa broj dva” i “Drvodelja iz Nabisala” piše Ivan Radosavljević, a ovom romaneskom trilogijom, nazivajući je apokaliptičnom, bavila se i Lidija Mustedanagić. Damjana Mraović ih predstavlja kao performans u romanesknoj formi, ukazujući da ovi romani izrastaju iz njegove pesničke, neoavangardne prakse i da ponavljaju intermedijalnost, kao osnovu autorskog izraza. Ana Vujanović i Vojislav Karanović analizirali su Despotovljeve radio drame.
Po Svetislavu Jovanovu razornost Vojine nostalgije, koliko i toplina njegove ironije, proisticale su podjednako iz jedne nestašne, smrtno vesele i kosmički preobražujuće prisutnosti: prisutnosti Tela kao nesputanog i sveopšteg rukopisa. Kolumne koje je Despotov pisao poslednjih meseci života predstavlja Mihal Ramač ukazujući da je on u njima bio i pesnik i prozaik i vrsni zabavljač, ali nadasve ubedljivi agitator, ne za ovu ili onu stranku i ličnost već za društvo slobodnih ljudi. Teofil Pančić smatra da je Despotov kada je ustupao vreme i prostor svoje poezije, proze ili esejistike neposrednijem angažmanu menjao donekle samo tehniku, nikako i poetiku, nipošto i senzibilitet koji ga je činio neponovljivom, tako štrčećom pojavom u našoj letargičnoj duhovnoj ravnici.
Četiri slike o Despotovu donosi Vujica Rešin Tucić ukazujući na njegovo legendarno osećanje za jezičke paradokse uz tvrdnju da je svaka njegova knjiga potresla iz temelja grobnicu srpske poezije. Balint Sombati piše o njegovom konceptualističkom daru, a Radivoj Šajtinac o ranim radovima i književnim počecima. Despotovljev decentrirani govor, po rečima LJiljane Jokić Kaspar bio je istovremeno igra i odgovor na realnost, a ogromna lična duhovitost, kojom je raspolagao, pokazala je svu veličinu njegove pesničke energije, dok Zoran Ćirić ukazuje da je umeo da se razbaškari igrajući se rečima, rugajući se okoštaloj avangardi, koliko i pomodarskoj tradiciji. Kao neko ko je bio hodajuća sinteza duha i duše, posedovao je hemiju za neprovaljene stvari.

PROMOCIJA MONOGRAFIJE I IZLOŽBA „BEČEJSKA GIMNAZIJA”

Prilog vrednom jubileju

Mada je još 1889. godine pokrenuto pitanje osnivanja Gimnazije u Bečeju, kada je dobijena Građanska škola, tek posle 36 godina stalnih nastojanja i čekanja Bečejci su dočekali da im se „san pretvori u javu”. Sada već daleke 1925. godine, 2. novembra, osvećena je novopodignuta zgrada u centru grada i prva generacija učenika i nastavnika popunila je učionice bečejske Gimnazije.
Punih osam decenija prošlo je od tada i ovih dana se u gradu kraj Tise obeležava vredan jubilej prestižne srednjoškolske ustanove. Tim povodom je u Gradskom muzeju Bečej u prisustvu brojnih bivših i sadašnjih učenika otvorena izložba pod nazivom „Istorijat Gimnazije 1925-2005”. Istovremeno, obavljena je i promocija „Monografije bečejska Gimnazije” u izdanju Gradskog muzeja Bečej, čiji je autor, kao i izložbene postavke, kustos istoričar ove kuće Jovan D. Medurić.
U ime slavljenika pozdravne besede imali su direktor Gimnazije Milana Gložanski, na srpskom, i profesor Ilona Varnju, na mađarskom jeziku, a u ime domaćina izložbe govorio je direktor Gradskog muzeja Branislava Mikić-Antonić. Posebnu pažnju izazvalo je predstavljanje monografije iz svog ugla, na oba jezika podjednako, nekada učenika, potom i profesora ove škole dr Šandora Pala. Veoma iscrpno i zanimljivo je iznosio detalje iz istorijata škole i osvetlio neke momente koji nisu predstavljeni u monografiji. Bila je to prilika da posetioci vide i dokumentarac o osam decenija života i rada bečejske srednje škole.
„Gimnazijski dani” u čast jubileja teku do kraja ove nedelje, kada će se 19. novembra u 9 sati održati susret svih generacija u školi, a onda u 11.30 u Gradskom pozorištu za bivše učenike prirediti Svečana akademija. Za večeras u 19 sati zakazano je otvaranje izložbe likovnih radova bivših bečejskih gimnazijalaca u Galeriji „Krug”. Sutra u isto vreme će beogradsko pozorište „Slavija” izvesti u Gradskom pozorištu predstavu „Srbi grade kuću”, koju je režirao nekada bečejski gimnazijalac, a sada poznati režiser Radoslav Dorić. Do subotnjeg Susreta generacija, održaće se i dve književne večeri bivših učenika škole slavljenika i to u četvrtak na mađarskom, a sutradan na srpskom jeziku.

SRBOBRAN

Zatrpaće Veliki bački kanal!

Komisija za zaštitu voda i životne sredine SO Srbobran, donela je odluku da u petak, 25. novembra u 12.05 časova započne akciju zatrpavanja Velikog bačkog kanala kod srbobranskog šlajza. Po rečima predsednika komisije Dušana Mihajlovića, odluka je doneta u lokalnoj skupštini, uz podršku svih odbornika, kao i predsednika opštine Branka Gajina.
Kroz dve nedelje, uz pomoć svih raspoloživih sredstava, prve prikolice zemlje biće izručene u kanal. Kao osnovni razlog ove akcije, Mihajlović navodi zagađenost kanala i nezainteresovanost nadležnih organa, koji ne žele da učine ništa konkretno, da bi rešili taj problem.
- Ako se ne udovolji našim zahtevima da se odmah prekine zagađenje vode i nateraju industrijska postrojenja da postave filtere, nama ne preostaje ništa drugo, do da kanal zatrpamo. Uputili smo dopis sa našim namerama u „Vojvodinavode” i u Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva. Ministarku Dulić smo čak i pozvali da nam se pridruži i baci prvu lopatu zemlje, ali od nje nismo još dobili odgovor, dok su nas iz „Vodavojvodine” upozorili da kršimo zakon. Ali nije po zakonu ni da država truje ljude - kaže Mihajlović Po rečima zamenika predsednika Komisije Zorana Jankovića, akcija je neminovna, jer od kanala preti sve veća opasnost.
- Zbog nekih Odluka viših političkih vlasti, u poslednje vreme Srbobran je u centru pažnje zbog saobraćajnih tabli, a bilo bi mnogo pametnije da su se u Skupštini Vojvodine ili Pokrajinskom veću posvetili rešavanju problema koji donosi zagađenje Kanala, što jednako ugrožava i Srbe i Mađare i Rome i to ne samo u Srbobranu, već i u drugim gradovima - rekao je Janković.
U Komisiji su svesni da su će ih optužiti za kršenje zakona, ali uprkos tome neće odustati od svoje namere.
- Nas dvojica smo odavno javno rekli da smo spremni da idemo i u zatvor, ako treba. Ako je greh što tražimo da nam deca zdravo rastu, spremni smo i na robiju - kaže Mihajlović. Zoran Janković kaže da će mu biti čast da zbog ove akcije ode u zatvor, jer smatra da su namere Komisije apsolutno časne. Komisija već sprema tehničke delove akcije, prijavljuju se dobrovoljci sa traktorima, zemlja za zatrpavanje je već spremna na gradilištu nove gradske deponije, a svi troškovi utrošenog goriva, tokom akcije nadoknadiće opština Srbobran.
Iz „Vojvodinavoda” u Srbobran su, ovim povodom, u prethodnih nekoliko dana stigla dva dopisa, koja upozoravaju na posledice zatrpavanja vodotoka.
„Odgovornost za sprovođenje protivzakonske odluke i strašne posledice toga čina, isključivo su vaše”, stoji u prekjučerašnjem dopisu, koji je potpisao direktor preduzeća Branislav Radanović.
Po rečima Dušana Mihajlovića, dopisi neće zaustaviti početak zatrpavanja, već se čeka konkretna akcija nadležnih.

OSTARELA VOJVODINA
Početkom XX veka prosečna starost stanovnika u Vojvodini bila je 29 godina, što znači da Vojvođani ni tada nisu bili u demografskoj mladosti, nego su bili u dubokoj demografskoj zrelosti. Nasuprot tome, prema popisu iz 2002. godine, prosečna starost stanovnika u Vojvodini iznosi oko 40 godina.
Starosna struktura stanovništva Vojvodine, prema teritorijalnoj pripadnosti, pokazuje da je 39 vojvođanskih opština u dubokoj demografskoj starosti, a da je prosečno najstarije stanovništvo u Zapadnobačkom, Severnobačkom i Srednjebanatskom okrugu. Demografski najmlađe stanovništvo je u Južnobačkom i Sremskom okrugu. Ovi podaci saopšteni su na Međunarodnom simpozijumu o stanju i perspektivama stanovništva Vojvodine "Akademik Berislav Bata Berić", koji je održan u Novom Sadu krajem prošle nedelje.