JAŠA TOMIĆ- APEL ZA POMOĆ
|
|||
|
PREUZETO IZ LISTA: "DNEVNIK" OD 05. 07. 2005. |
|||
ANA BU PRVA NOVOSAĐANKA NOMINOVANA ZA NOBELOVU NAGRADUMir se gradi sitnim i mukotrpnim koracima
Novosadanka Ana Bu, programski koordinator Ekumenske humanitarne organizacije (EHO), jedna je od šest žena iz Srbije i Crne Gore, koje su medu 1.000 žena iz celog sveta nominovane za Nobelovu nagradu za mir 2005. godine.
Ona smatra da je nominacija i indirektno priznanje ženskim organizacijama koje su bile narocito aktivne za vreme vladavine Slobodana Miloševica, pogotovo radu Ženskih studija i istraživanjima “Mileva Maric-Ajnštajn”. - Sitni i mukotrpni su koraci kojima se gradi mir, a tek na duže staze se vide rezultati, a rad žena koje su nominovane i koje predstavljaju milione drugih žena koje se svakodnevno zalažu za mir, najcešce je nevidljiv i nepriznat - rekla je Bu. - EHO radi neprekidno i dosledno i otvoreni smo za razlicite ljude, mišljenja i ideje - Ana opisuje rad organizacije u kojoj radi vec 12 godina. - Za deset godina podelili smo 15.000 tona pomoci i oko tri i po miliona besplatnih obroka, izgradili smo mrežu od 1.000 volontera u 65 naselja u Vojvodini i promovisali volonterizam. Ana navodi da je EHO primenio inovativan pristup- nisu samo delili pomoc, vec su i osnažili one kojima je pomoc bila potrebna. Tako su izbegle i raseljene osobe iz Hrvatske dobijale seme i baštenski alat, dok su izbegli sa Kosova i Metohije dobijali živinu i sitnu stoku. Znacajno je da je EHO organizovao i molitve za mir, koje su neprekidno bile održavane samo u Novom Sadu, a povremeno u Sarajevu i Zagrebu. Kao crkvena humanitarna organizacija, koju je osnovao Svetski savet crkava, koji cine 350 protestantskih i pravoslavnih crkava sveta, EHO je, od 1993. godine do Dejtonskog sporazuma 1995. godine, svake srede u drugoj bogomolji organizovao molitve za mir. Vernici svih veroispovesti zajednicki su molili za mir, i uvidali medusobne mnogobrojne slicnosti, kaže Ana. Poslednja molitva, ovog puta zahvalnosti, održana je u Sinagogi 24. decembra 1995. godine. Jedni su od retkih koji su 1993. godine slali pomoc opkoljenom Sarajevu. Za vreme bombardovanja, u saradnji s nedeljnikom “Nezavisni” odštampali su 200.000 razglednica s motivima srušenih mostova, a prihod je bio namenjen za humanitarne svrhe.
- Otežavajuca okolnost je i što postoji nepoverenje prema EHO-u u javnosti, jer smo crkvena organizacija. Iako je to bilo izraženije ranije, ni sada nije mnogo bolje - kaže Ana. Od Novog Sada su 2002. godine dobili tek jedan prostor u kojem se nalazi resursni centar za osobe s invaliditetom, a pošto ih grad smatra za profitnu organizaciju Zavod za izgradnju grada im je naplatio 47.000 evra za uredenje i korišcenje zemljišta na kojem treba da nikne nova centralna zgrada EHO-a. Ipak, kako Ana navodi, ZIG je ipak nastavio da saraduje na projektu pomoci naselju Bangladeš, dok proces saradnje s Centrom za socijalni rad napreduje, ali sporo. Naime, prema njenim recima, državni sektor veoma slabo poznaje nevladin sektor, te je jedan zvanicnik iz Centra za socijalni rad, upitao “A zašto se vi mešate u ovaj posao i šta je vaša delatnost ?”. Ana Bu primecuje da u Vojvodini postoji multikulturalnost, ali da je to suživot, odnosno paralelan život raznih etnickih i verskih zajednica. Ona se zalaže za interkulturalnost, za zaista zajednicki život bez podela. U toku je projekat izgradnje tolerancije medu mladima u Vojvodini. - Nakon 12 godina rada, ponosni smo što najveca NVO u Vojvodini i što smo zadržali sve stare donatore, a i dalje pridobijamo nove - kaže Bu. Dodeljeno je 250 bespovratnih kredita za vojvodanske NVO. Uz pomoc EHO-a poslato je petoro dece na lecenje u inostranstvo, a oko 300.000 ljudi u Vojvodini koristilo je pomoc EHO-a. Samostalne grupe volontera pri mesnim crkvama, takozvane dijakonijske grupe, sakupile su i poslale preko 300 tona hrane za ljude i stoku poplavljenim podrucjima u Banatu. Za kraj kaže da nije važan samo rad, vec i kvalitet rada. Dobitnik Nobelove nagrade za mir znace se 10. decembra, na Dan prava coveka - i na dan kad je Ana Bu rodena. |
|||
FESTIVAL U SRPSKOM KRSTURUAplauzi izvornom folku
|
|||
NAJSTARIJA VOJVOĐANSKA HIDROELEKTRANA I DANAS POKREĆE MLIN-MUZEJPotkontinent: Banatski šorovi blještali kao pariske avenije
|
|||
|
PREUZETO IZ VESTI: "RADIO 021" OD 05. 07. 2005. |
|||
|
EXIT KAMP CEKA GOSTE NAJAVILI BOJKOT JESENJE SETVE |
|||
Ana Bu je rodena u pancevackom logoru 10. decembra 1946. godine, gde joj je majka bila zatvorena kao mnogi vojvodanski Nemci. Nakon što su prebacene u, kako kaže, “velik logor uništenja” u Gakovu, njen otac, tada vojnik u Skoplju, pokušao je da ih izbavi, ali bez uspeha.
Nakon što su ih pustili iz logora, 7. avgusta 1947. godine, majku skoro polumrtvu, “jer se u logoru umiralo od dizenterije i tifusa”, Ana završava osnovnu i srednju školu u Zrenjaninu. Dve godine je studirala Gradevinski fakultet u Beogradu, a nakon udaje, završava germanistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao dak generacije. Radila je do 1993. godine u “Neimaru”.
Srpski Krstur: Srpski Krstur je nedavno bio u znaku „Festivala folklora”, koji je u organizaciji Kulturno-umentickog društva „Milan Ajvaz” prireden cetvrti put. Dobrodošlicu za oko 400 ucesnika festivala poželeo je predsednik Saveta MZ Srpski Krstur Radovan Jancic, a Festival je otvorio clan Opštinskog veca Novog Kneževca Dragan Mišcevic. 
Mlin u Straži, selu 15 km od Vršca, sagradio 1886. je Nemac Leo Gerd. Za pravljenje brašna, kažu izuzetnog kvaliteta, koršćena je snaga reke Karaš. Iako je sve funkcionisalo besprekorno, vizionari sa ovih prostora rešli su da ga modernizuju te su 1926. u njemu napravili prvu Hidroelektranu u Vojvodini. Turbine su joj očuvane kao da je juče sklopljena, a danas je pretvorena u svojevrsni muzej, koji istina i dalje u funkciji. Vršačka firma “Žitobanat” je sada vlasnik Mlina.
Prirodni ambijent mlina u Straži i danas se jednom rečju može nazvati jedinstvenim. Nalazi se u stoletnoj šumi, okružen je prelepim parkom s izuzetno retkim primercima flore u čijem centru se nalazi savršeno očuvani drveni rondel. Kroz njega vode geometrijski precizne i uređene staze. Posebno prilog vekovnoj lepoti ovog prostora daje reka Karaš, tačnije, pedesetak metara dugačka brana preko koje se sliva vodopad. Bilo je to svojevremeno najatraktivnije kupalište južnog Banata. Istovremeno Karaš je raj za aktivne ribolovce, a bogatstvo vode iskoristili su i vlasnici Mlina te su u okviru kompleksa na pet hektara napravili i ribnjak za uzgajanje šaranske ribe.