DELEGACIJA ATLANTSKOG SAVETA SCG U IZVRŠNOM VECU VOJVODINE

Dragocena pomoc nevladinih organizacija

Nevladine organizacije, poput Atlantskog saveta Srbije i Crne Gore, mogu mnogo pomoci Vojvodini u promovisanju ideja i ukljucivanju u evroatlantske integracije, ocenio je juce na konferenciji za novinare potpredsednik Izvršnog veca Vojvodine dr Tihomir Simic posle razgovora s delegacijom Atlantskog saveta SCG (ASSCG), koju je predvodio Vladan Živulovic.
Simic je rekao da su u tom razgovoru, u kome su ucestvovali i potpredsednik Izvrnog veca Vojvodine Tamaš Korhec i pokrajinski sekretar za privredu Jovan Vujicic, razmotreni svi aspekti nacionalne bezbednosti i ustavnih rešenja, kao uslov za strane investicije, posebno za 14 prioritetnih privrednih programa u Vojvodini. Ukazao je i na potrebu vece edukacije gradana Vojvodine o evroatlantskim integracijama, a visokoj delegaciji ASSCG preneta su ovom prilikom i iskustva Vojvodine o saradnji u okviru evroregije Dunav-Kriš-Moriš-Tisa.
Predsednik Atlantskog saveta SCG Vladan Živulovic rekao je da se danas u svetu skoro 50 odsto procesa odvija preko nevladinih organizacija, a s obzirom na popularnost tog nacina saradnje, uskoro ce i 70 odsto. Cilj je Atlantskog saveta da u SCG promoviše evroatlantske ideje i podstice ukljucivanje naše zemlje u njih. Živulovic je dodao da u 46 država sveta postoje atlantski saveti i naglasio da ce ta mreža biti na raspolaganju i Izvršnom vecu Vojvodine za uspostavljanje saradnje i promociju svojih ideja i projekata.
Generalni sekretar Atlantskog saveta SCG Veljko B. Kadijevic naglasio je da pri ukljucivanju u evroatlantsku zajednicu moramo proci isti put koji su prošle i druge države u tranziciji: najpre prijem u Partnerstvo za mir, zatim u NATO, pa tek onda clanstvo u Evropsku uniju. Ovom prilikom nije rekao kada bi to moglo da se dogodi.
Kadijevic je ocenio da Vojvodina, s obzirom na svoje okruženje, mora biti nosilac evroatlantskih integracija u Srbiji. U nastojanju da te aktivnosti još više podstice, Atlantski savet SCG je Izvršnom vecu Vojvodine ponudio programe edukacije najpre njegovih clanova, a zatim i drugih pokrajinskih organa i organizacija i gradana iz oblasti odbrane i bezbednosti.
Veljko B. Kadijevic je najavio da ce ASSCG u ovoj srpskoj pokrajini u drugoj polovini godine organizovati medunarodni skup posvecen evroatlantskim integracijama.

SALAŠ 84 DOBIO PRESTIŽNO PRIZNANJE

„Zlatno srce” za ocuvanje tradicije

Internacionalni centar za unapredenje ugostiteljstva i turizma SACEN dodelio je "Salašu 84", nadomak Novog Sada, priznanje "Zlatno turisticko srce", za najbolji turisticki objekat u Srbiji. U akciji "Biramo najuspešnije u 2004. godini", žiri ovog internacionalnog centra je Salaš 84, izgraden prema autenticnom izgledu mesta koje ima tri veka dugu tradiciju, proglasio najboljim u kategoriji motela, dok je hotel "Maestral" u Miloceru proglašen za najbolji ugostiteljski objekat u Crnoj Gori.
- Otkako je otvoren za posetioce, Salaš 84 neprekidno dobija najviša priznanja, medu kojima je i priznanje "Savršeno mesto" na Koridoru 10, a americka vlada je dala zvanican sertifikat po kojem je ovaj objekat svrstan medu vrhunske svetske turisticke destinacije. Nagrada koju dodeljujemo vec 13 godina je zasnovana na kriterijumima Svetske turisticke organizacije i evropskim standardima, a ovaj salaš je dobio prestižno priznanje jer predstavlja nov program. Ako sacuvamo tradiciju i autenticnost, možemo zauzeti znacajno mesto na evropskom turistickom tržištu - rekao je predsednik SACEN-a Dragan Gligorijevic na jucerašnjoj svecanosti na Salašu 84, organizovanoj povodom dobijanja znacajnog priznanja. - "Zlatno turisticko srce" salaš je dobio zbog originalnosti. Evropski turisti i turisticke organizacije znaju da prepoznaju kvalitet i cene gostoljubivost i vrednosti koje ovaj objekat nudi.
Jucerašnjoj svecanosti prisustvovali su i predstavnici Ministarstva turizma i trgovine i Ministarstva za dijasporu, kao i predstavnici Turisticke organizacije Vojvodine. Internacionalni centar za unapredenje ugostiteljstva i turizma je prestižno priznanje dodelio i novosadskom preduzecu "Monera", koje je proglašeno najuspešnijim turisticko-ugostiteljskim partnerom u prošloj godini.

DISKRETNI ŠARM DAMA SA DVORA ROMANOVIH ŠETAO SE U SENCI RAVANGRADSKIH BOĐOŠA

Somboraca i Rusa 300 miliona

Bilo je vraški toplo tog 1. septembra 1975. Vrpoljio sam se na neudobnoj stolici ucionice 4/B osnovke „Avram Mrazovic“, cekujuci novu razrednu, Tatjanu Tucakov. U poverenju mi saopštava drugar iz klupe, da je ona - prava pravcata Ruskinja. I kao da mi to nije bilo dosta (vec sam krao starijem bratu „Anu Karenjinu“, pored mog licnog „Tarasa Buljbe“), otmena žena sa dnevnikom je ušla i za ruku dovela mog, kasnije omiljenog, „kozaka“ i posadila ga baš kraj mene. „Upoznajte novog drugara, Miroslava Vladimirovica Jorgacevica“. Bio sam zbunjen što je moj sapatnik došao iz Niša, a ne iz Moskve ili Lenjingrada, ali nas i Rusa 300 miliona.
Digla se ona fina prašina sa prostrane stepe i padala po maloj železnickoj stanici na pruzi Kujbišev - Moskva, mnogo dalje, 1883. Tek zadevojcena Olga Aleksandrova Boguševska nije imala druga posla cekajuci svog „papa“ da je povede iz dosadne Pzenske gubernije u Moskvu, vec je ubijala muve na prozorima. Voz, tamo negde sa Volge, ušao je u stanicu i na peron je krocio inženjer Fjodor Mihailovic Valujev, imperatorski inspektor železnice, lica smrknuta zbog stanja u kome je pruga. I možda bi se Fjodor Mihailovic izderao i na ovog nesretnog šefa stanice, kao uostalom i na njegove prethodnike, da mu pogled nije pao na malu Boguševsku. Sreca, pa je Olga Aleksandrovna imala „vec“ 15 i po godina, jer se u tadanjoj carskoj Rusiji mlado žensko celjade moglo isprositi i udati i sa 16, te legendarni graditelj dela Transibirske željeznice od Omska do Tomska, nije morao dugo cekati na njenu ruku.
Narednih tridesetak godina Olgi, sada Valujev, život je bio kao prava ruska bajka. Putovala je po vaskolikoj Rusiji, obišla i najlepši deo Evrope, i zbog veza mocnog supruga sa imperatorskom lozom Romanovih postala i zvanicna dvorska dama. Bajku je ulepšala i kcerkica Marija, a pricalo se da je krateci bezbrižne dane stigla da bude i jedan od najboljih fotografa u Moskvi i Piteru, što i ne cudi ako se zna da joj je suprug bio inženjer. Bajka je trajala sve do burne revolucionarne 1918, od belog februara do crvenog oktobra. Kao jedan od poslednjih zvanicnih akata koje je potpisao muceni Nikolaj Drugi u svojstvu imperatora bilo je i naimenovanje Fjodora Valujeva za ministra saobracaja. Nije im bilo na dobro. Nikolaja proteraše u Jekaterinburg, a tek postavljenog ministra zverski ubiše na ulici, naocigled cerke Marije, vec udate za (naravno inženjera) Borisa Hristoforivica Šlegelja.
I šta se imalo dalje cekati, porodicni nakit, novce i malo nameštaja na voz i pravac - Zapad. Kako je po nekoj logici stvari Rusiji i Srbija na zapadu, nakon odiseje po Holandiji i Belgiji, na poziv monarha Kraljevine SHS Aleksandra reka „belih“ Rusa slila se i u naše krajeve. Pored tri puka vojske, vecinom su došli obrazovani intelektualci i aristokrate, koji su ne malo pomogli da se seljacka i šljivarska zemlja na Balkanu pocne približavati svetu. Ipak cerka nesretnog ministra došla je u Beograd sama. Boris Šlegelj nije mogao, ili nije hteo da napusti Rusiju, i u jeku cistki 1936. nestao je u Sibiru.
Buduci sama sa cerkicom Olgom Borisovnom u njoj nepoznatom gradu, Marija se nakon nekoliko godina, i „dopisnog“ razvoda braka udala za kolegu svog supruga , inženjera Dunavske komisije i kasnije Generalne direkcije voda, Sergeja Pavlovica Maksimova. Znali su se još iz vremena kada su dva inženjera i prijatelja gradila prugu u Alma Ati i živeli u jurtama kao i svaki bogom dan „terenac“. Kad se upraznilo mesto tehnickog direktora Velikog Kanala Kralja Petra u Somboru Marija se preseli u Sombor. Cerka Olga bila je poslana u Ruski Institut u Novom Beceju, jedan od tri takva postojeca, a kako je bilo mnogo ruskih sirocica, Marija preuze brigu o još dve devojcice, ispisnice njene Olge. Buduci da je tih godina bila velika stvar direktorovati na Velikom kanalu, kao svojevrsno cudo tehnike delovao je i otvoreni „Bjuik“ kojim se gospodin inženjer Maksimov vozio po Somboru i okolini, strogo pazeci da ne prekoraci poželjnih 40 na sat. Jedina kci, posvojenica Olga, nakon završenog Instituta vec je bila u Belgiji na usavršavanju jezika, ali kako se Mariji pogoršalo zdravlje osvanula je u Somboru i dvorska dama sa pocetka price, Olga Valujeva, da pomogne unuci u brizi oko majke.
I baš nekako od smrti mucene Marije Fjodorovne, mlada Olga se udaje, za koga drugog ako ne inženjera, Aleksandra Semjonovica Panculidzeva, i rada dva deteta Aljošu i Mariju. Nije prošlo mnogo i izbi Drugi svetski rat, okupacija, glad i iznudica. Olga je podizala decu, a Aleksandar primereno novom položaju „obicnog“ inženjera, skromnu kucu u Kosovskoj ulici. I to bi se nekako preko glave preturilo, ali dode oslobodenje i partizanska, „narodna“ vlast kao jednu od prvih mera pokupi 16 „belih“ rusko-somborskih intelektualaca, pa i A. Panculidzeva, kojima se od te 44/45. gubi svaki trag. Pokupili su „crveni“ i tasta mu, Serjožu Maksimova, ali ga pustiše da preleži upalu pluca kako bi nakon toga ponovo bio odveden i kao zdrav „nestao“ u nekom od kazamata.
I džaba bi bilo Olgi što je znala nekoliko jezika, svirala klavir i ceo život provela uz guvernantu i imala pored sebe i graciju, stariju Olgu koja je došla u Sombor, da nije sa decom svojom pocela da radi u „Domradu“, zadrugi koju je osnovao somborac Pera Maksic, kako bi ratne udovice i sirotice imale priliku da zarade za hleb. Odatle do šnajderaja u „Vojvodanki“ prošlo je samo nekoliko godina, baš kao i do vremena da Aljoša i Maša krenu na fakultet. Naravno Gradevinski i Arhitektonski.Ubzo je Aleksej gradio puteve, a Marija zgrade po Srbiji.
Vreme se prekracivalo u održavanju kontakata sa rodbinom rasutom po belom svetu, od „rodinaje“ do Brazila. Tako na adresu u Kosovskoj stiže i svojerucno, zelenim mastilom, pisano pismo princa Bernarda Lipe-Bisterfelda, supruga holandske kraljice Julijane u kome sa žaljenjem saopštava Maši i Aljoši da se upokojio njihov deda-stric Aleksej Jevgenijevic Panculidzev, princevsko-kraljevski kum sa gradanskog vencanja, carski pukovnik kome je na sahrani bio i brat mu iz Pariza, cuveni antikvar Panculidzev koji je posle svoj konacni mir pronašao u miru manastira. I kakve veze sa celom pricom ima mali Rus, a iz Niša, sa pocetka price. „Samo“ da je i on inženjer arhitekture i da mu je mati Marija Panculidzev, a otac, šta bi drugo nego inženjer Jorgacevic.

IZMENJENA USTAVNA POVELJA
U Beogradu je u cetvrtak potpisan sporazum o izmeni Ustavne povelje. Sporazumom se potvrdjuje da ce mandati sadašnjih saveznih poslanika biti produženi do održavanja neposrednih izbora za taj parlament. Ti izbori ce biti održani odvojeno, u Srbiji i Crnoj Gori, onda kada se održe izbori za republicke skupštine. Ovaj dokument ce usvojiti savezni parlament i skupštine Srbije i Crne Gore. Sporazum su potpisali savezni predsednik Svetozar Marovic, predsednici Srbije i Crne Gore Boris Tadic i Filip Vujanovic, premijeri Vojislav Koštunica i Milo Đukanovic i visoki predstavnik Evropske unije Havijer Solana. (FoNet)

VLADA NECE DOZVOLITI BLOKADE
Vlada Srbije nece dozvoliti najavljeni štrajk u Rafineriji nafte u Pancevu, jer je procenjeno da iza toga stoji politika, odnosno pojedine opozicione, vanparlamentarne stranke, izjavio je ministar finansija Mladan Dinkic. Dinkic je pozvao zaposlene u toj rafineriji da odustanu od štrajka i rekao da je bez osnova njihov zahtev za povecanje plata. Govoreci o najavljenom štrajku autoprevoznika, ministar finansija je rekao da 'mogu da štrajkuju i do sudnjeg dana'. 'Nema nade za sve one koji žele da krše zakon, kako bi naterali Vladu da odustane od reformskih promena i da ukine poreze', istakao je Dinkic. (RTS)

UDŽBENICI NA RATE
Zavod za udžbenike saopštio je da ce i ove godine ucenicima srednjih škola omoguciti kupovinu udžbenika u pretplati, na tri rate. Pretplata ce biti omogucena srednjoškolcima koji pohadaju gimnazije, ekonomske, pravne, mašinske, elektrotehnicke, medicinske, farmaceutske, ugostiteljske i srednje turisticke škole. Kako je navedeno, time ce srednjoškolci i njihovi roditelji knjige kupiti jeftinije, platiti ih u tri rate i izbeci cekanje u redovima ispred prodavniza Zavoda. Ucenici knjige porucuju preko škola, a Zavod se obavezuje da do pocetka školske godine isporuci sve narucene udžbenike, kaže se u saopštenju i naglašava da je pretplatna cena udžbenika zagarantovana. (RTS)