Od rimskih do savremenih ljubavnika

Danas se slavi nezvanični Svetski dan zaljubljenih. Pominje se kao Valentin day ili sveti Valentin, po zapadnjačkoj tradiciji, koji se poslednjih godina, zajedno s imenom odomaćio i kod nas. Sveti Valentin je, po predanju, pre 1.729 godina ljubavlju izlečio slepu kćerku uglednog plemića. Ne zna se tačno ko je bio, ali se smatra da je reč o biskupu koga je 14. februara 270. godine pogubio rimski imperator Klaudio Gotika. NJemu je smetala narodna vera u ljubav i čuda koju je Valentin budio svojim upornim molitvama i ljubavlju.
Predanje o pravom poreklu Valentinovog dana, poznatijeg kao Dan zaljubljenih, kada se praktikuje običaj razmenjivanja ljubavnih poruka, potiče iz starog Rima. Paganski Rimljani vekovima pre Hrista slavili su, zapravo, 15. februar, a 14. februara se održavao razbludni idolopoklonički festival u čast Luperkusa - lovca na vukove. Rimljani su taj praznik zvali Luperkalija. Isto tako, običaj razmenjivanja ljubavnih pisama i ostala tradicija u čast oboženog herojskog lovca iz Rima, Luperkusa, bili su u staro vreme povezani sa paganskom praksom među mladima da nasumice sklapaju "ozbiljne veze" u kojima je obično dolazilo do seksualnih bahanalija.
Kada je Konstantin učinio hrišćanstvo zvaničnom religijom Rimskog Carstva, crkveni krugovi su razmatrali eventualno ukidanje tog paganskog običaja. Rimljani nisu hteli ni da čuju za takvu mogućnost. Zato je sklopljen kompromis da praznik i dalje ostane, ali da se iz njega izbace prostački i razbludni obredi. Taj praznik nije postao "hrišćanski običaj" sve do dolaska pape Galasija na vlast. Već 496. godine ovaj papa menja dan održavanja Luperkalije i umesto 15. februara uvodi se da se taj praznik proslavlja na dan Svetog Valentina, 14. februara. Postavlja se pitanje kako je taj paganski festival dobio ime "Dan Svetog Valentina" i zašto se u današnje vreme mali golišavi Kupidon paganskih Rimljana tako često povezuje sa 14. danom u februaru? Zašto mladi ljudi i deca isecaju slike srca i šalju ih jedni drugima na dan u kome se odaje počast Luperkusu, lovcu na vukove? Kako smo došli do pretpostavke da su ti paganski običaji, koji se drže u čast jednog lažnog boga - hrišćanski?
Valentin je narodno ime u starom Rimu. Roditelji u starom Rimu su često davali svojoj deci to ime po čuvenom čoveku iz starog doba. Ta čuvena ličnost bio je lovac Luperkus. Ko je taj čovek i zašto su ga bezbožni Rimljani nazvali Valentin?
Grci su Luperkusa zvali Pan, dok su Semiti nazivali Pana Val, navodi se u knjizi "Klasični rečnici". Paganski bog Val - koga Biblija često spominje - predstavlja samo drugo ime za Nimroda (čije ime je Đura Daničić preveo u Starom zavetu kao Nevrod). Nimrod beše "dobar lovac" (Prva knjiga Mojsijeva 10:9). Kod Rimljana je lovac Nimrod u stvari Luperkus - lovac na vukove. Još su drevni pagani odabrali dan Svetog Valentina kao slavu u čast Luperkusa ili Nimroda!
Zašto su Rimljani zvali Nimroda "Valentin" i zašto se taj dan u staro vreme, pre dolaska pape Gelasija, slavio samo u Rimu? Kakvu ulogu u Nimrodovom životu igra stari grad Rim? Ime Valentin dolazi od latinske reči "Valentinus". Latinska reč "valens" doslovno znači "biti snažan, jak, moćan, silan". U staro vreme bila je poznata narodna izreka o Nimrodu da je "silan lovac pred Gospodom". Nimrod je bio narodni heroj, narodni Valentin!
Nema sumnje o tome da je silni lovac na vukove, Nimrod, izvorni Valentin. Ali, Nimrod je imao još jedno ime – Sanktus ili Santa - koje znači Sveti. Takva titula bila je uobičajena za svakog boga-heroja. Zato nije nikakvo čudo što se rimska Luperkalija zove "Dan Svetog Valentina"!
Nimrod ima još jedno ime -Kupidon, što znači Želja. Smatra se da je, kada ga je ugledala, Nimrodova majka osetila požudnu želju prema svom sinu. Nimrod je postao čovek koga je priželjkivala - njen Kupidon, a kasnije i njen Valentin (silan lovac)! Veruje se da je Nimrodova majka bila toliko zla da se udala za rođenog sina! Staroegipatski spomenici sadrže urezane zapise da je Nimrod (koga su Egipćani zvali Oziris) bio "muž svoje majke".
Kada je porastao, Nimrod je postao dete-heroj mnogih žena koje su za njim žudele. On je bio njihov Kupidon! Knjiga proroka Danila opisuje Nimroda kao "ljubav žensku".
Naivno bi bilo verovati da je Valentin danas baš svima toliko drag praznik da bez njega ne mogu. Dok jedni nekoliko dana pre 14. februara provedu u obilaženju trgovina kako bi pronašli odgovarajući poklon, drugi će čitav dan pričati o tome kako će uveče izvesti dragog ili dragu na večeru.
U darivanju, dabome, treba se odupreti kičerskim poklonima koji vrebaju iz gotovo svakog izloga i pokloniti voljenoj osobi nešto doista originalno!
Ako osetite da bi vaš partner želeo ljubavnu poruku koju vuče avion, ljubavne izjave u balonu ili na bilbordu, prosidbu pod morem, vatromet ili filharmoniju pod prozorom, ne škrtarite ukoliko imate viška para, ali isto tako nemojte misliti da će vam neko odrubiti glavu ako voljenoj osobi poklonite samo buket cveća. Naprotiv, mnoge će dame biti ushićene ako im voljeni usred zime pokloni buket crvenih ili roze ruža. Istina, nisu jeftine, ali jednom je Dan zaljubljenih, a ruža je oduvek simbol iskrene ljubavi.
Naravno, u poslovnom svetu pravi poklon može biti lepa tašna za damu ili gospodina, kaiš, uvek popularni nakit, lep ručni časovnik, ili prava kozmetika. Toga imate u širokom izboru, ali nemojte škrtariti pa umesto dobre marke da kupite surogat, jer vam se draga/dragi može uvrediti iako se kaže da se poklonu u zube ne gleda.
M. St.

Sveti Trifun

Dan Valentinove smrti, 14. februar, katolici praznuju kao Dan zaljubljenih, pa su i pravoslavci, počeli da slave taj dan, ne znajući da je sveti Trifun njihov već postojeći zaštitnik ljubavi. Ovaj svetac se, kazuje istorija, za zemaljskog života pročuo po isceliteljskoj moći zbog čega je, u vremenu žestokog gonjenja hrišćana, izveden pred sud u Nikeji i, posle strahovitog mučenja, odrubljena mu je glava 250. godine. Gotovo se ne zna kako je ovaj svetac postao zaštitnik ljubavi i devojaka. Prema narodnoj priči, veliki grešnik Trifun, koji je na duši nosio 99 ljudi koje je bezočno ubio, osuđen je na božju kaznu. Legenda kaže da je kazne mogao biti oslobođen kad prolista vrbov panj. Trifun je gajio bostan i, po osudi, svakom prolazniku davao po lubenicu. Međutim, kad se jednog dana neki prolaznik, žureći, nije osvrnuo na Trifuna i njegov poklon, Trifun se stušti za njim i, vrlo besan i uvređen, udari ga lubenicom i ubije. Očajan, jer je ubio stotog čoveka, vrati se, kad ono - panj prolistao! Naime, čovek koga nije mogao da zaustavi hitao je da pokudi devojku pred udajom. A to je, po narodnom shvatanju, neoprostiv greh, te se ovo ubistvo Trifunu nije moglo uzeti za zlo. Time su mu sva prethodna nedela oproštena.

DANAS SU SVETI TRIFUN I SVETI VALENTIN

U slavu ljubavi, vina i pesništva

Zapadna i istočna hrišćanska crkva danas slave svaka svog sveca: pravoslavci svetog Trifuna, zaštitnika polja, useva i vinograda, dok ostali hrišćani slave svetog Valentina, zaštitnika ljubavi, ali ga vernici zazivaju u pomoć i kod očnih bolesti i padavice. Za neke je, pak, danas samo “Dan zaljubljenih”.
Oba sveca su živela u trećem veku i oba su pogubljena jer se nisu odrekli hrišćanstva. Sveti Trifun je lečio i izgonio demone, pa je pozvan da istera đavola iz Gordijane, ćerke cara Gordijana koji je vladao od 238. do 244. godine i uspeo je da je izleči. Za vreme vladavine cara Demija, hrišćani su bili progonjeni, te je i Trifun uhvaćen i izveden pred sud u Nikeji. Iako mučen, nije se odrekao svoje vere, te mu je odrubljena glava 1. februara po starom, odnosno 14. februara po novom kalendaru 250. godine.
Na ikonama sveti Trifun se predstavlja u običnom odelu, u dolami s ogrtačem, u jednoj ruci drži krst i vinovu lozu, a u drugoj srp i snop, ponekad i sa guskama oko sebe jer je bio čuvar gusaka. Srpska pravoslavna crkva je ustanovila molitveni čin koji se obavlja na njivama ili baštama koje su pretrpele štetu od ranih štetočina. Između ostalog čita se i “zaklinanije svjatago mučenika Trifuna”, zemlja se škropi zejtinom iz kandila i bogojavljenskom vodicom.
Vinogaradari slave svetog Trifuna kao zaštitnika, te odlaze tog dana u vinograde, gde orezuju lozu i zalivaju vinom čokote, ne bi li povratili malaksalom vinogradu snagu, nakon zimskog mrtvila. Svetog Trifuna slave i gostioničari, a zaštitnik je i grada Kotora.
Po starom kalendaru na Svetog Trifuna počinje sečka, odnosno februar. Postoji verovanje da ako na Svetog Trifuna pada sneg ili kiša, biće kišna i rodna godina, a ako je vedro godina će biti sušna nerodna. Sveti Trifun najavljuje proleće te se često u narodu govori da je “Triša zabio ugarak u zemlju, pa zato sneg i led počinju da se tope”.
O životu svetog Valentina ne postoje pouzdani podaci. Postoji nekoliko verzija njegovog života, te ostaje nedomuica da li je u pitanju jedan čovek. Najraširenija verzija je da je Valentin bio sveštenik u Rimu, poznat po mudrosti i ispravnom životu. Zbog toga je uživao velik ugled među hrišćanima, ali i paganima. Zbog toga ga je car Klaudije Drugi Gotski (268-270) pozvao da se lično upoznaju. Car je tražio da se Valentin odrekne hrišćanstva što je ovaj odbio. Za paganske bogove je rekao da su demoni, a sudije su nakon toga zatražile njegovu smrt.
Valentin je u toku zatočeništva uspeo da izleči slepu ćerku sudije Asterija, a ovaj se pokrstio i uskoro sa svojom porodicom umro mučeničkom smrću. Ubrzo je gradski prefekt naredio da se Valentin istuče, a zatim mu je odrubljena glava na Flaminijskom putu 14. februara 269. godine.
Po jednoj legendi Valentin je iz zatvora slao svojim prijateljima poruke “Setite se vašeg Valentina”, “Volim te” i “Tvoj Valentin”, a ova poslednja je bila upućena ćerki sudije Asterija, s kojom se sprijateljio. Dva veka kasnije, papa Gelasije je odlučio da prekine paganski festival ljubavi koji se održavao 15. februara, te ga je pomerio dan unapred. Tako se proslavljanje ljubavi poklopilo s Danom svetog Valentina. Druga legenda kaže da je Valentin venčavao mlade Rimljane i pored carske zabrane, pošto je ovom trebalo vojnika, te je stoga pogubljen.
Bilo kako bilo, Sveti Valentin se slavi kao Dan zaljubljenih. Danas se voljenim osobama poklanjaju darovi uz obavezne romantične poruke.
S. K.

EKSKLUZIVNO POSTAJE LI FRUŠKA GORA CENTAR SRPSKOG PRAVOSLAVNOG ZILOTIZMA

Žive povučeno i nikom ne smetaju

U skladu sa odavno izlizanom teorijom zavere, tokom svog nedavnog televizijskog monologa Vladimir Beba Popović je za smrt premijera Đinđića, pored vojnog i policijskog vrha, gangstera, civilnih i vojnih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi, te SANU, optužio i Srpsku pravoslavnu crkvu, naročito njene uglednike, navodno sklone zilotizmu. U decenijama nasilno sekularizovanom društvu, čiji građani tek od nedavno uče kako se krsti i klanja, termin “zilotizam” se doživljava kao teška diskriminatorska kvalifikacija, a javnost koja nije upoznala ni magistralne pravce hrišćanstva, zilote tretira maltene kao pravoslavne fundamentaliste ili muyahedine sa krstom.
Ko su zapravo ziloti? Istorija je zabeležila njihovo postojanje još u 1. veku nove ere, kad su kao jedna od četiri relevantne narodne stranke u Judeji bili noseća snaga ustanka protiv rimskog terora. Član SANU i decenijama ugledni profesor beogradskog Pravnog fakulteta Andrija Gams u knjizi “Biblija i društvo”, koju je izdala Matica srpska, navodi da je pojava tzv. “zelota”, što na hebrejskom jeziku znači “revnosni”, bila reakcija na opšti nered, te bedu i nesigurnost koje su zavladale umesto očekivanog nebeskog carstva. Karl Kaucki pak, u studiji “Poreklo hrišćanstva” isti naziv prevodi kao “vatrene pristalice” koje su za gospodara priznavale samo Boga i očekivale da se na zemlji pojavi Mesija. Izuzetno su cenili sopstvenu slobodu, a što je rimska strahovlada bila teža, pridobijali su sve više sledbenika.
Simbol i bastion zilotizma u savremenom pravoslavlju - Esfigmen, jedini je od 20 manastira Svete Gore koji ne priznaje jurisdikciju Vaseljenske patrijaršije. Zato jedini nema predstavnika u Protatu, vrhovnom telu monaške republike, i ne učestvuje u donošenju odluka, za razliku od preostalih 19 ravnopravnih epistata, koji zasedaju po unapred utvrđenim pravilnicima - tipicima. Komunikaciju sa pravoslavnom hijerahrijom jednostrano su prekinuli 1965, kad su carigradsko-vaseljenski patrijarh Atinagora i rimokatolički papa Pavle VI, ukinuli anatememe koje su međusobno ustanovljene još 1054. nakon “velike šizme”.
“Monasi Esfigmena žive po načelu ‘pravoslavlje ili smrt’ i nisu za ustupke ‘nevernicima’. U veoma strogom su odricanju i nešto više sarađuju jedino sa prvim susedima - Hilandarcima”, zabeležio je u svojoj putopisnoj knjizi “Hilandar” Željko Marković, ugledni novinar “Dnevnika”.
Esfigmen, čija je Saborna crkva posvećena Vaznesenju Hristovom, osnovan je u 10. veku uz samu obalu Egejskog mora. Isturen geografski položaj vekovima je mamio razne morske razbojnike, a posebno često su ga u 14. veku napadale bande katalonskih najamnika zaostalih na poluostrvu Kasandra, prvom “prstu” Halkidikija. Nakon brojnih požara i rušenja, manastir je obnovljen 1796. zalaganjem solunskog episkopa. Manstariske riznice čuvaju smaragdni krst vizantijske carice Pulherije, Žičku povelju despota Đurđa Brankovića iz 1429, te mošti brojnih pravoslavnih svetitelja. Imovinski spor sa Hilandarom oko prava na posed dela šume u graničnom području dva manastira jedan je od najdužih u svetskoj istoriji pravosuđa, a traje od 1593. kada je prvu presudu doneo lično sultan. Ipak, to ne remeti vekovne dobrosusedske odnose.
O prisustvu, ulozi i značaju zilota u srpskom pravoslavlju raspredaju se razne mitologeme, često ideološki i politikantski obojene. Izvesno je da ih u Srbiji trenutno ima u tri manastira, Svete Trojice na Avali i Svetih Metodija i Kirila u Vrdniku, oba muška, te ženskom na Kučajskim planinama kod Bora, čija izgradnja je u toku. Tiražni beogradski dnevni list sklon senzacionalističkim napisima tvrdio je da su prisutni čak i na Institutu u Sremskoj Kamenici, što, prema rečima sveštenika Branislava Yambića, koji drži službu u bolničkoj kapeli posvećenoj Nektariju Eginskom, ipak nije tačno.
- Jedan cenjeni lekar, radiolog, u tom pokretu je značajna ličnost, ali on više ne radi ovde, povukao se u privatnu praksu. Pripadnik je Matejeve frakcije, ali nikad nam nije pravio probleme, niti je bilo šta propagirao, jedino znam da je odlazio u Grčku da se pričesti - kaže prota Branislav, odbacujući bilo kakvu vezu zilota sa Srpskom pravoslavnom crkvom.
Isto tvrdi i sekretar Eparhije sremske pod čijom je jurisdikcijom kapela. Navedeni doktor, čije ime je poznato redakciji “Dnevnika”, tvrdi da “reči tog sveštenika nisu tačne, on ne zna pravu istinu”, i dodaje:
- Istina je samo da sam lekar i bavim se privatnom praksom, a ostalo su verovatno iskonstruisali na osnovu mojih povremenih odlazaka u Grčku.
U MZ Vrdnik i opštini Irig tvrde da kod njih nisu prijavljena nikakva udruženja građana, niti verske zajednice koje bi se mogle dovesti u vezu sa zilotskim pokretom, ali da u vrdničkom naselju Stara Kolonija u jednoj privatnoj vikendici zaista borave “nekakvi sveštenici”. Kažu, žive povučeno i nikome ne smetaju. Jedan Vrdničanin, koji je želeo da ostane anoniman, tvrdi da se češće leti nego zimi mogu videti ljudi u mantijama koji se ne razlikuju od drugih pravoslavnih sveštenika.
- Bilo nam je nelogično da dolaze do hotela “Termal” na telefonsku govornicu, kad je u blizini manastir Ravanica. Tako smo saznali da oni postoje. Predstavili su nam se kao autokefalna crkva i zaista nikakvih problema sa njima nismo imali - reči su “Dnevnikovog” sagovornika.
Da nije reč ni o kakvim “bauku koji kruži pravoslavnim Balkanom” može se zaključiti i iz objašnjenja vrsnog poznavaoca istorije i sadašnjosti hrišćanstva Živice Tucića, koji kaže da pojava zilota u Srbiji nije nikakva tragedija.
- Reč “zilot” znači biti revnosan, dosledan, nepokolebljiv, a to se ne mora nužno povezati samo sa religijom, jer ekstremi postoje i u politici i u svemu drugom. I katolici imaju svoje zilote, to su lesevristi čije je sedište u Švajcarskoj. Pravoslavnih zilota ima najviše u Grčkoj, to su starokalendarci, dok su u Bugarskoj to sledbenici episkopa Fotija. Puno ih je i u Rusiji i u rumunskoj Bukovini. Zilotizam kao pojava ne ugrožava jedinstvo crkve i ne treba ga se plašiti. To nije sekta, mada ima oblike sektaškog ponašanja, a najčešće se regrutuju mladi, frustrirani i nedavno kršteni. NJihov cilj nije da se odvoje od crkve, nego da pridobiju što veći broj vernika, a veruju da jedino oni znaju šta je istinsko pravoslavlje, zbog čega ih neko naziva fundamentalistima. Takvih egzotičnih neobičnosti je bilo puno u Vizantiji i biće ih uvek, ne mogu se iskoreniti, ali i ne predstavljaju opasnost - kaže Tucić.
Zilotsku versku zajednicu u Srbiji duhovno predvodi jeromonah Akakije, koji tvrdi da je pokret na ovim prostorima začet u 7. veku, kada su se pravoslavni vernici pod parolom “pravoslavlje ili smrt” borili protiv jeresi ikonoborstva koja je zavladala na dvorovima i u crkvama.
- To znači da će svaki pravoslavni mučenik dati svoj život da bi se očuvala prava vera, kao što su to činili naši preci, svetitelji, carevi i kraljevi, koji su, radije odlazili u smrt umesto da se pokatoliče ili poturče. Tu devizu namerno pogrešno tumače da bi nas ocrnili, baš kao što se pogrešno predstavlja i naša zastava. Na njoj se, osim natpisa, nalazi još samo beli krst, ne postoje nikakve mrtvačke lobanje ili nešto drugo. Istaknuta je na svetogorskom manastiru Esfigmenu gde borave mnogi revnitelji, čestiti borci za očuvanje pravoslavlja. Oni su prvi priskočili u pomoć kada je goreo Hilandar, a nekolicina, bivši specijalci, izuzetno vešti i obučeni, ulazili su na najopasnija mesta i rušili upaljene grede da bi se zaustavila stihija. Tvrdnje da se u Esfigmenu gaji antisrpski duh su klevete i laži - kaže otac Akakije i takođe odlučno odbacuje pojedine tvrdnje da je zaštitnik zilota vladika Amfilohije, ili bilo ko drugi od članova Arhijerejskog sabora SPC.
- Prekinuli smo svako opštenje sa SPC na prvom mestu zbog njenog aktivnog učestvovanja u ekumenskom pokretu koji šteti pravoslavlju i dokaz je koliko se daleko otišlo kako u svetovnoj, tako i u religijskoj globalizaciji. Mi ne verujemo da je moguće jedinstvo svih svetskih religija i priznanje da su ravnospasonosne, jer bi to bio presedan u istoriji. Zbog toga nas napadaju i da nemamo versku toleranciju, a to nije tačno, jer smo sa mnogim katolicima i muslimanima u najboljim svetovnim odnosima, ali kada je u pitanju pravoslavlje - tu nema kompromisa, ono je za nas jedini pravi put spasenja i tako ga ispovedamo. Srpska crkva je posle Drugog svetskog rata potpala pod vlast komunista, bogoboraca, koji su se na čelu sa Titom trudili da unište pravoslavlje. Zato su na ključna mesta postavljali svoje ljude koji su i omogućili prodor ekumenizma u SPC. Mi danas imamo ulogu probuđene savesti pravoslavlja, govorimo o tome, i zato nas, prisiljeni od strane te ekumenske organizacije, otvoreno progone - govori otac Akakije, inače rođeni Novosađanin i, kako se priča, izuzetan ikonopisac.
U rodnom gradu je i završio Srednju umetničku školu “Bogdan Šuput”, a zatim na Umetničkoj akademiji u Atini izučio sve o ikonama, freskopisu, mozaiku i drugim oblicima vizantijske umetnosti. Nakon jednogodišnjeg iskušeničkog perioda u manastiru Kovilj 1993, otišao je na Svetu Goru gde se zamonašio, a nešto kasnije i priključio starokalendarcima kojih u Grčkoj, kako procenjuje, ima oko milion. U Srbiji je, kaže, danas prisutno oko 200 zilota, a tvrdi da bi ih bilo više kad se ljudi ne bi plašili medijske hajke, čak i fizičkog progona, o čemu svedoče i reči majke Efrosinije, igumanije manstira Stjenik u Čačku odakle je, kako kaže, proterana jer se usprotivila politici SPC.
- Izuzetno brutalno su izbacili nas osam sestara noću u sneg, a oca Akakija su vijali da mu lancima prebiju noge. U tome je učestvovalo 40 sveštenika i oko 200 ljudi. Sve stvari su nam ostale tamo, a trenutno smo u jednoj privatnoj kući, nas deset u jednoj sobi bez kupatila. Nemamo nikakvu pravnu, socijalnu i ljudsku zaštitu, a bilo je situacija kad su i ljudi bežali od nas. Nekome je u interesu da nas zaplaši i protera u Grčku, ali ostajemo. Podići ćemo novi krov nad glavom, u planinama daleko od civilizacije gde, nadam se, nikome nećemo smetati - kaže igumanija, koja je završila Teološki fakultet u Beogradu, a sada se plaši za sopstvenu budućnost.
Muške manastire za sada niko nije uznemiravao, osim, kako tvrdi otac Akakije, sporadičnih verbalnih provokacija. Za bratstvo vrdničkog manastira Svetih Kirila i Metodija kaže da po sopstvenom izboru, kako bi dokazali čvrstinu vere, žive na način kojim su nekada živeli monasi, bez struje i vode. Drva za ogrev dovlače iz šume, a za osvetljenje koriste petrolejske lampe. Trenutno je tu pet monaha, dok su na Avali još dvojica. Bilo je među njima i stranaca, ali je Rus, otac Grigorije, osnovao manastir na Kavkazu, a dva Makedonca su takođe poslata u svet na misije.
- Izdržavamo se isključivo od dobrovoljnih priloga vernika iz Srbije, a pomaže nam i Svetogorska pravoslavna misija Svetovaznesenskog manastira Esfigmen, nestranačka, nevladina organizacija, registrovana kao udruženje građana u saveznom Ministrastvu pravde. Osnovali su je 2000. verujući Srbi sa ciljem širenja istinite pravoslavne vere putem predavanja i izložbi, izdavanjem knjiga, časopisa i brošura i na druge slične načine. Povremeno nam pomažu i grčki starokalendarci, vernici Istinski pravoslavne grčke crkve na čijem čelu je arhiepiskop Hrizostom atinski - kaže otac Akakije i dodaje da su se posle donošenja Zakona o verskim zajednicama najzad stvorili uslovi za sticanje pravne regulative, ukoliko se pokaže da to može biti korisno za buduće delatnosti srpskih zilota.
Zlatomir Gajić

JAT DOBRO DA RAZMISLI
Medija centar Jat ervejza saopštio je da ce danas u domacem aviosaobracaju biti samo jedan kružni let na liniji Beograd-Tivat-Podgorica-Beograd zbog štrajka aviomehanicara državne aviokompanije. Aviomehanicari Jat ervejaza zapoceli su juce štrajk zahtevajuci, pored ostalog, isplatu zarada za poslednja tri meseca. Štrajkaci su najavili da ce štrajk biti u zakonskim okviru kojim je predvidjeno da se moraju obaviti svi medjunarodni i humanitarni letovi i najmanje 30 odsto domaceg aviosaobracaja. Ministar za kapitalne investicije Velimir Ilic rekao je da ce država uvesti prinudne mere u JAT ako se unutar kompanije ne postigne dogovor do iduceg cetvrtka. Ilic je upozorio da niko nema prava da maltretira putnike koji su kupili karte. (Beta/021)

SO PREŠEVO TRAŽI POVLACENJE VOJSKE SCG
Skupština opštine Preševo usvojila je predlog da se Koordinaciono telo za jug Srbije proglasi nelegitimnim i da njegovu ulogu preuzme Albansko nacionalno vece, koje je vec dve godine u osnivanju, a usvojen je i zakljucak da ovo podrucje napuste snage bezbednosti Srbije i Crne Gore, vojska, policija i žandarmerija, a da umesto njih dodju medjunarodne snage. Protiv ovog predloga bili su odbornici Partije demokratskog delovanja (PDD) Rize Halimija, koji je i predsednik opštine Preševo i Demokratske unije doline (DUD) Skendera Destanija. (FoNet)

CEDI PRETE
Cedomir Jovanovic danas je izjavio da "raspolaže pouzdanim informacijama da deo DB-a i MUP-a, koji je u direktnoj vezi sa ratnim zlocincima, ratnim profiterima i mafijom, preko novina Kurir, sprovodi kampanju" protiv njega kako na sudjenju za ubistvo Zorana Djindjica ne bi rekao ono što zna. Jovanovic je rekao da se takvim napisima šalje poruka da je on nezašticen i da je njegova pratnja bez oružja. "Iza toga stoje oni koji su razoreni izjavama Vladimira Popovica i oni koji strahuju od onoga što cu reci pred Specijalnim sudom", rekao je Jovanovic. (FoNet)

REKORDNA POTROŠNJA STRUJE
Jutros je ostvarena rekordna proizvodnja u istoriji srpske elektroprivrede od 148 miliona kWh, rekao je danas zamenik generalnog direktora Zoran Manasijevic, dodajuci da iskljucenja struje nece biti. Manasijevic je apelovao na sve toplane u Srbiji da poboljšaju grejanje, jer je u zajednickom interesu da se smanji pritisak na elektroenergetski sistem Elektroprivrede Srbije smanji. (FoNet)