ŠTA DONOSI STRATEGIJA ZA BORBU PROTIV KORUPCIJE

Nezavisno telo pritiskaće „lepljive prste”

Četrnaestočlana radna grupa Komisije Vlade Srbije za reformu pravosuđa, u kojoj su bili Danilo Šuković, Aleksandra Popović, Gordana Stanić, Mladen Spasić, Milovan Milovanović, Nemanja Nenadić, Predrag Jovanović, Siniša Važić, Olgica Backović, Nebojša Maraš, Mirjana Radaković, Zoran Branovački, Radojka Nikolić i Miloš Vasić, sačinila je nacrt Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije koji bi već u januaru, nakon usvajanja na Vladi, trebalo da se nađe pred poslanicima Skupštine Srbije.
Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije usklađena je sa međunarodnim standardima i konvencijama Saveta Evrope i trebalo bi da bude prvi korak ka sveobuhvatnoj borbi protiv korupcije u Srbiji. Ona predviđa osnivanje nezavisnog tela koje bi se bavilo primenom propisa iz oblasti rešavanja sukoba interesa i kontrolom primene propisa o finansiranju stranaka i izbora. Nezavisno telo bi ujedno vršilo nadzor nad radom svih organa koji učestvuju u borbi protiv korupcije. Prilikom predstavljanja nacrta ove strategije srpski ministar pravde Zoran Stojković je izjavio da ona predviđa ukidanje Republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa, mada on još nije ni konstituisan a trebalo je da bude još pre tri meseca, kao i oduzimanje od Republičke komisije nadležnosti za kontrolu finansiranja stranaka i izbora. Međutim, član radne grupe Nemanja Nenadić tvrdi da se i nakon usvajanja strategije za borbu protiv korupcije ništa neće ukidati i da će oni nastaviti da rade, ali da će im pojedine mere iz strategije samo omogućiti da lakše obavljaju svoj posao. On dodaje da se ne menja nijedan postojeći propis vezan za suzbijanje korupcije, već se posle usvajanja strategije predviđa izrada akcionog plana koja treba da konkretizuje način ostvarivanja preporuka iz strategije.
Posebna novina koju će doneti Nacionalna strategija jeste stručno telo nezavisno od izvršne vlasti, koje će nadzirati rad svih državnih organa koji se bave borbom protiv korupcije. Ono će biti osnovano posebnim zakonom koji će do tančina odrediti njegova ovlašćenja i prava. Strategija bi trebalo da se pretoči u Akcioni plan sa konkretnim zadacima i rokovima za suzbijanje korupcije u pojedinim segmentima društva. NJome se preporučuje “uvođenje elemenata personalizacije izbora narodnih poslanika u izborni sistem” kao i “ upodobljavanje ustavnog statusa narodnih poslanika i njihovog izbora”, te unošenje zabrane stranačkih aktivnosti za određene kategorije funkcionera.
Poseban deo strategije odnosi se na pravosuđe i policiju, državnu upravu, javne finansije, privredni sistem, medije i civilno društvo. Za sve njih predviđene su određene mere za suzbijanje korupcije da bi se Srbija uspostavila kao pravna država, jer je ocenjeno da ono što je u prethodne tri godine učinjeno u borbi protiv nje nije dalo dovoljne rezultate, pa čak ni nekoliko antikorupcijskih zakona koji su do sada doneti.
Pored konkretnih nezavisnih tela i organa koji će se boriti protiv korupcije strategija predviđa i rad na podizanju svesti i obrazovanju javnosti kao jednog od bitnih uslova za borbu protiv korupcije. Naime, sami građani moraju biti svesni šta je korupcija i da li na bilo koji način i sami doprinose da ona “živi” tamo gde ne bi smela. U definiciji korupcije, pored javnog, dodat je i privatni interes, te se ona definiše “ kao odnos koji se zasniva zloupotrebom ovlašćenja u javnom ili privatnom sektoru u cilju sticanja lične koristi ili koristi za drugoga”.
Sasvim je izvesno da je sačinjeni nacrt strategije dokument koji sadrži standarde koje Srbija u ovom trenutku nije spremna da sprovede, ali je bitno, kako je to istakla i pomoćnica ministra pravde Aleksandra Popović, da oni postoje zbog dugoročnog i strateškog karaktera tog dokumenta. Ono što Srbija u ovom momentu može da učini je da sačini akcioni plan tokom 2005. godine u kojem će tačno biti definisani načini primene strategije, akteri koji je primenjuju, ali i pitanje finansiranja svih onih koji mogu suzbiti korupciju. LJ. M.

ZAŠTO JE EKONOMISTIMA 2005. BAUK

Privatizacija, deficit, potrošnja... Bermudski trougao

Teško je prisetiti se da je ijedna nastupajuća godina dočekana s toliko opreza i upozorenja kao što je to bio slučaj sa 2005. Dovoljno je poći od relativno blage procene profesora Ekonomskog fakulteta u Subotici i Novom Sadu dr Siniše Ostojića da će “godina biti teška” i znatno alarmantnijeg stava dr Dejana Miljkovića sa beogradskog Ekonomskog fakulteta da “sledi niz teških godina od kojih će svaka naredna biti još teža”, pa da se postavi pitanje zašto su ekonomisti toliko usplahireni i odakle izviru njihove strepnje?
Osnovni problemi srpske tranzicije smešteni su u začaranom trouglu: privatizacija, reforma javne potrošnje i spoljnotrgovinski deficit. Očigledno se u 2005. očekuju značajnije promene na svakoj od te tri ugaone tačke, te se iz toga izvlače procene o teškoj godini koja je pred nama.
Za razliku od 2003. (privatizovano je oko hiljadu preduzeća), prošla godina je bila period privatizacionog zastoja. Time je, inače tmurna slika srpske privatizacije, dopunjena dodatnim tamnim tonovima. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Danica Popović primećuje da je, bez obzira na zavidan broj preduzeća, privatizovano tek 11,72 odsto imovine (osnovnih sredstava). Znači, preostalo je da se privatizuje 88,28 procenata državne i društvene imovine i to je taj ogromni zadatak od kojeg strahuje ne samo vlast, već i društvo u celini. Taj problem još slikovitije dočarava dr Nikola Zelić iz konsultantske kuće “Faktis”. Po njemu, naspram 2.500 privatnih i privatizovanih preduzeća stoji pravi bedem od 3.200 društvenih i 3.500 mešovitih firmi. Primećuje da je dovoljno da neko preduzeće ima samo jedan procenat privatnog novca u strukturi kapitala da bi imalo status mešovitog. U tom zbiru je još 70 velikih firmi koje se nalaze u tzv. karantinu (restrukturiranje) i 560 državnih preduzeća (javni sektor). Ne čudi onda što, ne samo u sindikatima, već i u Ministarstvu rada, procenjuju da bi ove godine bez posla moglo da ostane od 30 do 100 hiljada ljudi.
Reforma javnog sektora je drugi ključni zadatak ekonomske politike u 2005. U, već pomenutih, 70 karantinskih slučajeva zaposleno je oko 150 hiljada ljudi. Profesor Danica Popović primećuje da je za njihovu privatizaciju potrebno 2-4 godine i to ako bi se krenulo odmah. Ona dodaje da je to “težak, pretežak zadatak: tu je veliki politički plen, a malo ko od aktuelnih političara na vlasti ima predstavu šta bi tranzicija uopšte mogla da znači”. Jedan od retkih je ministar finansija mr Mlađan Dinkić, koji u ovoj godini najavljuje značajno kresanje javnih rashoda. Projektovani deficit budžeta u 2005. je za trećinu manji od onog koji je prošle godine bio postavljen rebalansom državnog proračuna (oko 20 milijardi dinara naspram 30 milijardi u 2004.). Taj minus neće biti veći od 1,5 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP), što znači da će državna kasa biti veoma škrta. Plate u javnom sektoru će rasti sporije od projektovane inflacije (9,1 odsto na godišnjem nivou), a dotacije privredi će biti značajnije smanjene. Ograničavanje fonda plata je, po Dinkićevim rečima, jedini način da se javna preduzeća privedu privatizaciji. Kako će ova ideja proći u javnom sektoru koji angažuje 35 odsto svih osnovnih sredstava u Srbiji? Kako će reagovati radnici, ako, primećuje Danica Popović, “ruka koja ih je hranila, najavljuje otpuštanja”? Analitičar Bečkog instituta za ekonomska istraživanja Vladimir Gligorov smatra da su namere Vlade dobre, ali izražava sumnju da će se na njima istrajati.
Redukcija potrošnje je, po svemu sudeći, neodložno potrebna. Sam Dinkić je krajem prošle godine priznao da će minus na spoljnotrgovinskom računu dostići 6 milijardi dolara. Izglednije je da uvoz nadmaši izvoz za svih 7 milijardi dolara (5,3 milijarde evra) i da dostigne 13 procenata BDP-a. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Pavle Petrović opominje da je deset procenata BDP gornja granica i da sve preko toga predstavlja signal da je situacija alarmantna. Glavne razloge za ovako visok deficit on nalazi u precenjenom kursu nacionalne valute i relativno velikoj potrošnji. To argumentuje nivoom zarada u Srbiji. Prosečna plata kod nas je oko 200 evra, dok su u Bugarskoj i Rumuniji oko 150 evra. Logično je da se veći deo tražnje pomera ka uvoznoj robi, čime se destimuliše domaća proizvodnja i izvoz.
Na kakav zaključak navode predviđanja vodećih srpskih ekonomista? Ubrzavanje privatizacije neminovno će dovesti do redukcije broja zaposlenih u realnom sektoru (privredi). Taj višak bi teorijski trebalo da apsorbuje privatni sektor, ali nema jasnih signala da će tako i biti. Suzbijanje nabujalog javnog sektora (vanprivrede) će, takođe, s jedne strane doneti otpuštanja, a sa druge, zbog redukcije plata, sužene mogućnosti za veću ličnu potrošnju. Na kraju, kresanje spoljnotrgovinskog deficita moglo bi da bude podržano bržim klizanjem dinara i dodatnim ograničavanjem ličnih primanja. Stoga se građanima indirekno savetuje da čuvaju posao, da se ne zadužuju i da, ako je to moguće, štede.

KORIDOROM 10 DOŠLO VREME SAOBRAĆAJNE ISTINE

Ili gradnja, ili u evropski putni karantin

Do Konferencije u Helsinkiju 1997. godine, na kojoj su utvrđeni novi panevropski saobraćajni koridori, Srbija je bila bela mrlja na infrastrukturnoj mapi Evrope. Te godine naša zemlja je dobila Koridor 10, koji preko naše teritorije u dužini od 800 kilometra povezuje severozapadnu Evropu s njenim jugom i jugoistokom. Urađen je i finansijski plan ulaganja u koridore, kako bi se saobraćajnice što pre izgradile i putovanje ubrzalo.
Od donošenja odluke o saobraćajnoj povezanosti Evrope preko Srbije prošlo je sedam godina, a Koridor 10 još uvek nije kompletiran. Ponešto je i urađeno, međutim, Evropa je očito postala nestrpljiva i Srbiji preti da ostane izolovano ostrvo na evropskoj infrastrukturnoj mapi. Ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić nedavno je ustvrdio da 2005. mora započeti izgradnja kapitalnih objekata u drumskom i železničkom saobraćaju, u suprotnom, "nestaćemo s putne karte Evrope".
Koliko god za nas bilo bolno, činjenica je da se u susednim zemljama autoputevi grade vrtoglavom brzinom, u šta svako može da se uveri čim pređe granicu. Tako se stvaraju novi koridori, koji prete da preuzmu tranzitni saobraćaj na koji tipuje Srbija i da se sa zapada na jugoistok Evrope putuje nekim drugim putevima.
Priča o saobraćajnoj infrastrukturi na prostoru bivše Jugoslavije, a i drugih zemalja neodvojiva je od dugoročnih planova Evropske unije, u kojima su sve zemlje koje pretenduju da postanu njene članice. Okosnicu evropske transportne mreže sačinjava 20.900 kilometara železničkih pruga, 18.700 kilometara puteva i 4.000 kilometara plovnih puteva. Od šest balkanskih koridora, našoj zemlji pripao je jedan – Koridor 10. Koridor 8 značajan je za Albaniju, Makedoniju i Bugarsku, Koridor 7 prati reku Dunav, Koridor 5 ide pravcem Venecija–Trst–Kopar–LJubljana–Budimpešta–Uzgvor–Lavov s granom koja spaja Rijeku i Zagreb i drugim krakom Ploče–Sarajevo–Osijek–Budimpešta.
Zamisao je da se Koridorom 10 preko Srbije Salcburg poveže s Atinom i Istanbulom. Na putu od Salcburga preko LJubljane, Zagreba, Beograda i Skoplja Koridor 10 (koji u našu zemlju na severu ulazi na Horgošu, a na zapadu u Batrovcima), ima krakove koji idu prema Budimpešti i Sofiji. Oni se spajaju s grčkim motornim putem "Via egnacija", iz Makedonije put vodi prema Albaniji i južno prema zapadnoj Grčkoj.
Najveća konkurencija za prevoz robe ovom koridoru je upravo grčki motorni put, koji je trajektnim linijama spojen s Italijom. Razmišlja se i o izgradnji novog koridora koji bi iz Austrije išao do Atine preko Slovenije, Hrvatske, Bihaća, Sarajeva i Prištine. Za povezivanje Kosova s Evropskom unijom posebno su se zauzeli Slovenci. Hrvatska tipuje na jadransko-jonski pravac, koji preko njene teritorije povezuje Italiju, Sloveniju, BiH, Crnu Goru, Albaniju i Grčku, a istarski "ipsilon", koji je na toj trasi, već je pušten u saobraćaj.
Nedostaje još samo most preko Dunava kod Vidina između Rumunije i Bugarske, za koji je tender već u toku, a koji je samo 20 kilometara nizvodno od naše granice. NJime će prolaziti i drumski i železnički saobraćaj i biće omogućeno izbegavanje mostova u Srbiji.
Premda je svoje starteške dokumente o izgradnji infrastrukture donela tek 2001. godine, mnogo kasnije od Slovenije, koja je to uradila još 1994. (jer ju je raspad zemlje najmanje pogodio), Hrvatska je do sada već toliko izgradila da se na autoputevima može osećati baš kao na pistama. Slovenija se potpuno prilagodila svim zahtevima EU i, koristeći sve finansijske instrumente koji su joj ponuđeni, za deset godina se u potpunosti uključila u evropsku mrežu puteva.
Evropska komisija je i za našu zemlju usvojila strateške osnove tek 2001. godine, a do tada međunarodna zajednica je osigurala tek deo novca preko donatorske konferencije u Briselu i nekih humanitarnih programa za sanaciju postojeće infrastrukture. Međutim, do danas planirani posao nije završen. Još autoputem nije spojen ni Novi Sad s Beogradom, a kamoli pravac do Horgoša. A o mostovima da i ne govorimo. Još se ne zna ni kako će izgledati budući beščanski, oko kojeg se već dve godine koplja lome, a novi železnički u Novom Sadu nije ni u planovima, osim pred izbore.
Teško je reći ko je kriv za stanje saobraćajne (ne)izgrađenosti naše zemlje, jer osim naših beskonačnih rasprava i svađa, i Evropa je za mnogo toga "zaslužna". Dovoljno je spomenuti samo rušenje drumsko-železničkog mosta 1999. kod Novog Sada, preko koga se odvijao kompletan železnički transport sa severa na jug. Činjenica je da bivša Jugoslavija zbog političke izolacije nije bila prisutna kada su se iscrtavali budući evropski i svetski koridori i da današnja Srbija mora da iskoristi jedinu priliku koja joj je pružena – kompletiranje Koridora 10, iako se paralelno radi na ucrtavanju drugih koridora, kao što je veza s južnim Jadranom. Zbog svega toga neophodno je ubrzati donošenje novog zakona o putevima i privlačenju investitora.

STEVAN I SVETOZAR BUDIŠIN, MAJSTORI ORUŽARI IZ ZRENJANINSKOG CRNOG ŠORA

Šta je Srbin bez dobre puške?

Nijedan zanat nije težak bavi li se čovek njime sa ljubavlju i željom da svakog dana nauči nešto novo, dok god je aktivan u svojoj radionici. Ovo je osnovni moto Zrenjaninaca Stevana i Svetozara Budišina, oca i sina koji se bave puškarskim zanatom. Za više od decenije postali su cenjene zanatlije u Vojvodini. Najbolji lovci, zemljoradnici, lekari, profesori, vojni generali, policajci, njihove su mušterije. Prodali su stan u najelitnijem delu Zrenjanina i kupili kuću u Čarnojevićevoj ulici, u naselju Dolja - Crni šor, da bi se bavili puškarstvom. U dvorištu porodične kuće danas je radionica, čiji je vlasnik Svetozar. Početak priče o njihovom bavljenju ovim nadasve interesantnim zanatom, koji iziskuje dosta strpljenja i preciznosti, datira iz devedesetih godina.
- Kao kolekcionar oružja, poželeo sam da iz hobija opravljam lovačke puške i pištolje - priča Stevan, radnik Fabrike lekova „Jugoremedija”. - Tada sam shvatio da veoma malo znam o puškarskom zanatu. To me nije obeshrabrilo, pa sam odlučio da naučim kako se najkvalitetnije bronira oružje, izrađuje kundak puške i sve ostalo.
Steva je čuo za Đorđa Jezdića, vrsnog puškara iz Bečeja, sa kojim je ubrzo uspostavio kontakt. Nije mu bilo teško da se svakog drugog ili trećeg dana zaputi u Bečej, gde je sticao znanje, što mu se isplatilo u tužnim devedesetim. Upravo mu je to pomoglo da prehrani petočlanu porodicu - trojicu sinova, suprugu i sebe. Posavetovao ga je stari majstor da se više posveti lovačkim puškama; one se, rekao mu je, pri čestom lovu kvare i lome. Pištolji su, žalosna je činjenica, tada bili mnogo popularniji, no Steva je poslušao iskusnijeg kolegu.
- Nikada mi se oružje nije sviđalo kao sredstvo za ubijanje, ali me je oduševljavala njegova tehnika - veli Steva. Iako je član lovačkog društva, češće ide u ribolov.
Kad su stasali, Stevini potomci krenuli su svaki svojim putem. Najstariji sin LJuba postao je rudarski inženjer, Ivan se obreo u SAD, gde je doktorirao, a Svetozar, ili Cveta, kako ga u familiji od milošte zovu, poželeo je da nastavi očevim stopama. Premda mu je tek 26 godina, stekao je ugled i brojna priznanja, među kojima i zrenjaninskog Udruženja zanatlija, dodeljeno 2002. Ivan, iako je daleko od Banata, pomaže ocu i bratu - iz Amerike im šalje najkvalitetniji materijal za popravku i izradu oružja.
Svetozar je skroman, pa kaže da nijedan puškar neće reći za sebe da je najbolji. Svi oni međusobno sarađuju, jer svaki je bolji u nečemu od onog drugog. Tvrdi da niko nije sveznalica, da uči dok god radi, a rezultati će biti vidljivi u zavisnosti od toga koliko čovek voli svoj zanat i koliko je spreman da mu se posveti.
- Kada sam boravio kod majstora Jezdića, bio sam ubeđen da je kratak ljudski vek da bih naučio sve što on zna i ume - priseća se Steva. Svetozar ga dopunjuje da nema posla koji ne može da se privede kraju. Najveći problem je, kaže, što se lov danas svrstava u luksuzne delatnosti. LJudi nemaju novca da bi se kao nekada posvetili ovom hobiju. Cveta je, pomalo sa zebnjom prepričava Steva, odmalena voleo da se nađe kraj radnog stola. Kao osnovac, pošlo mu je za rukom da opravi očev pištolj.
- Kad sam se vratio s posla, rekao mi je da je iz pištolja izvadio metak koji se zaglavio u cevi - veli Stevan. - Kosa mi se digla, a on mi je mirno objasnio da je postupio onako kako sam ja do tada radio. Kasnije se zainatio i posle završene osnovne škole nije hteo više da uči. Nisam mu to dozvolio. Savetovao sam mu da završi zanat i da se onda posveti puškarstvu. Tako je i učinio.
Budišini su dodatnu satisfakciju za rad dobili kada su postali zastupnici kragujevačke „Zastave”. Uz to, preparirani orao, okačen na zidu radionice, i pištolj „smit - veson” iz 1878. uvek će podsećati ove puškare na mušterije koje su im, u znak zahvalnosti za opravljeno oružje, darovale ove predmete. Od vrednijih antikviteta Steva izdvaja i italijansku beretu, korišćenu u borbi protiv ustaških križara posle Drugog svetskog rata, vlasništvo izvesnog operativca Joze, za koga se verovalo da je izmišljena ličnost.
- On je živ! Doneo je kod nas pištolj da se bronira, ali još nije došao po njega - otkrivaju naši sagovornici i napominju da su opravljali i puške stare vek i po.
Koliko vremena iziskuje opravka jednog vatrenog oružja? Svetozar objašnjava da se najlakši poslovi završe za petnaestak minuta, dok najzahtevniji, u koje spada hladno broniranje, iziskuju i nekoliko dana. Od obične daske kundak se izradi za dan, dan i po, pri čemu je najprijatniji deo posla rezbarenje specijalno izrađenim noževima. Najteže je, tvrde Budišini, upasovati kundak i glavu cevi.

MUSTAFA: DAVINIĆ JEDNO PRIČA, A DRUGO RADI
Predsednik SO Preševo Ragmi Mustafa rekao je da je na sastanku u Bujanovcu sa saveznim ministrom za odbranu Prvoslavom Davinićem zajednički zaključeno da će se Davinić i generali Krga i Paskaš zalagati da se Vojska SCG povuče sa celog područja koje se graniči sa Makedonijom i Kosovom. Prema njegovim rečima, zaključeno je da se otvore i novi medjugranični prelazi prema Makedoniji i Kosovu, čime bi se izbegli tragični slučajevi poput ubistva albanskog dečaka u petak popodne na srpsko-makedonskoj granici. "Ovo su zaključci za koje je Davinić dao reč da će se zalagati u Vladi Srbije", rekao je Mustafa. (FoNet)

ZEMLJOTRES OPET U INDONEZIJI
Dva zemljotresa danas su ponovo pogodila Indoneziju. Prvi jačine 6,2 stepena Rihterove skale pogodio je grad Banda Aceh, a drugi nešto slabiji desio se nekoliko sati kasnije. Epicentar zemljotresa je Indijski okean. Izveštaja o nastradalima i šteti za sada nema. U prethodnom zemljotresu i naletima cunamija koji su 26. decembra pogodili 11 zemalja Azije i Afrike na Sumatri je poginulo dve trećine od preko 160.000 stradalih. (RTS)