POSLANICA NJEGOVE SVETOSTI PATRIJARHA SRPSKOG GOSPODINA PAVLA

Nije dovoljno da budemo čestiti, plemeniti i uzorni građani

Evo dana koji su očekivali starozavetni proroci; evo dana za kojim su čeznuli starozavetni pravednici; evo dana koji je obećan svima koji su Gospoda tražili, „jer budući po prirodi Savršeni Bog, postao je po prirodi Savršeni čovek - On Isti, ne promenivši prirodu, niti prividnim čineći ovaploćenje” po rečima Sv. Jovana Damaskina.
Danas nam se, hristoljubiva braćo i sestre, draga naša deco duhovna, rodi Sin Božiji koji postade Sin čovečiji, ostajući čudesno i Bogom i čovekom. Danas se silom i dejstvom Duha Svetoga, od Djeve, Presvete Bogorodice, rodi Spasitelj sveta, Car Izrailjev, sin Davidov. Zato i pevamo sa Svetim Grigorijem Bogoslovom: „O novoga li mešanja! O čudnoga li sjedinjenja! Onaj koji jeste postaje, i Nestvoreni stvara se.”
Nekoliko puta ponovismo da se Gospod danas rodi i zaista je tako. Veličina naših praznika i jeste u tome što oni na čudesan način taj događaj čine ponovo prisutnim i stvarnim. To biva jasnije ako imamo na umu biblijsko poimanje pamćenja, sećanja, što uvek podrazumeva oprisutnjavanje toga događaja. Naš svet i vek u kome živimo gotovo da i ne poznaje ovu istinu. Otuda ovaj, kao i svaki drugi praznik, ljudi često doživljavaju kao uspomenu na nešto što se nekada davno negde dogodilo, nečega što je lepo da se sećamo, jer kako se to obično kaže, to su naši lepi stari običaji. Međutim, praznici su ponajmanje običaji. Na prvom mestu oni ispunjavaju naš život smislom, i to smislom postojanja, osvećujući vreme u kome živimo. Hrišćani koji znaju da je Hristos došao, koji su svesni NJegovog prisustva i u domu i na Svetoj Liturgiji, i koji iščekuju NJegov drugi dolazak, oni imaju sasvim drugačiji odnos prema životu, njegovom smislu i vrednostima, za razliku od onih koji ne razmišljaju na ovakav način a traže nekakav smisao u svetu koji ih okružuje.
Današnji Praznik nam otkriva da nismo pozvani samo da budemo dobri, čestiti, plemeniti i uzorni građani, već daleko više od toga: da postanemo deca Božija. Da se staramo o svetu koji nas okružuje i da taj svet prinosimo Bogu kako bi večno postojao. Nije li to i rešenje ekološke krize. Nije li rešenje ovog problema, kao i svakog drugog, u vraćanju na biblijski, hrišćanski pogled na svet. Sigurno jeste za one koji imaju uši da čuju i oči da vide.
Sveto pismo, ta knjiga života, jasno nam govori o svemu tome. Svet i čovek stvoreni su od Boga, iz nebića. U sebi samom oni nemaju ništa što bi ih držalo u postojanju bez Boga. Samo u zajednici sa Bogom, moguće je naše postojanje, naš život. Taj život nama Bog nudi, ali nas ne primorava da poziv prihvatimo. Budući da nas je stvorio po liku svome, darovao nam je dakle, slobodu i od nas očekuje da slobodu projavimo kao ljubav, kao potvrdan odgovor na Božiji poziv. Adam i Eva su, nažalost, svoju slobodu projavili na negativan način, nisu prihvatili Božiji poziv, ali Gospod ni njih, kao ni nas, nije ostavio, već je nastavio da promišlja o čoveku i da ga priprema za dolazak Mesije koji će spasiti i svet i čoveka.
Kako će ga spasiti, podsmešljivo nas pitaju ljudi ovoga veka. A mi odgovaramo - spasiće nas tako što će Bog postati čovek, a da pri tom ostane Bog. I to se upravo dešava na današnji dan. Bog postaje čovek. Danas se spasenje objavilo svetu.
A od čega nas to Gospod spasava? pitaju oni dalje. To je zaista teško objasniti. Onaj ko ne vidi potrebu da bude spasen teško mu je o toj potrebi da govori. Samo se čovek okamenjena srca ne užasava nad svim nevoljama, patnjama i stradanjima koje ispunjavaju ovaj svet. Koliko je suza samo na ovim prostorima proliveno u istoriji? Zar nismo u ovoj godini slavili dva veka od Prvog srpskog ustanka i oslobođenje od vekovnog ropstva, setivši se naših svetih i slavnih predaka, koji su pokazali ljubav od koje nema veće, da život svoj polože za bližnje svoje. Sećajući se njih i tih velikih dana, nama kao potomcima ovih divnih Hristoljubaca i bratoljubaca, srca su bila ispunjena radošću. Nažalost, toliko je ratova, ubistava, zločina, svakovrsnih nepravdi i poniženja bilo i u ovih dvesta godina. Koliko je dece ostalo bez roditelja, koliko roditelja bez dece, koliko suza proliveno za rodnim pragom, za vodom koja nas je prvo zapojila, za vazduhom koji smo prvo udahnuli? I treba li još nabrajati sve nevolje u dolini plača, kako ovaj naš svet naziva otac Justin Popović. Mir Božiji, koji ovaj dan donosi, nedostajao je našem narodu više od hleba.
Radujmo se zato danas darovanom spasenju, ali radujmo se tome daru na mestu gde se on daruje, a to je Crkva. Čudesna i tajanstvena realnost Praznika ne ostvaruje se na svakom mestu, mada je spasonosna za svako mesto. Ta realnost Praznika ostvaruje se samo u Crkvi, na svetom Sabranju, u Svetoj Liturgiji. Tu se Božić slavi, tu se primaju njegovi darovi u Svetoj evharistiji, gde se mi sjedinjujemo sa Bogom koji je postao čovek. „Zato praznujmo, ne teatralno, nego božanski; ne svetski, nego nadsvetski; praznujmo ne naš praznik, nego bolje reći Gospodnji praznik, ne bolesti, nego ozdravljenje, ne sazdanje, nego presazdanje” (Sv. Grigorije Bogoslov).
Ali, naše spasenje se ne završava danas. Ono je danas počelo svoje ostvarenje. Po rečima Svetog Grigorija Bogoslova: „Pošto smo usled zla otpali od dobrobića, bilo je potrebno da nas Gospod sebi ponovo vrati kroz ovaploćenje.” Ali ni ovaploćenje samo po sebi nije dovoljno - bilo je potrebno i krsno stradanje i slavno vaskrsenje i sve to Gospod čini radi našeg spasenja. Zato Sveti Jovan Zlatousti kliče: „O novoga čuda! O neiskazane blagodati! Hristos se bori, a ja venac primam! On vojuje protiv đavola, a ja odnosim pobedu nad đavolom.”
Iako te Darove primamo u Svetoj Liturgiji, nažalost, i danas je mnogo onih koji ne dolaze u svete hramove. Ipak naše nije da ih osuđujemo, već molimo Gospoda da i njih privede spasenju. Moramo imati na umu da nikome ne smemo osporiti slobodu. Svako ima pravo da izvor i smisao svoga života ne vidi u zajednici sa Bogom. Gospod ni njih ne napušta već im daje pravo na život, vreme za pokajanje i promenu njihove pogubne odluke. I za njih se molimo da se nauče od mudraca koji su se klanjali zvezdama, ali kada videše Gospoda - NJemu se pokloniše, jer je On došao da ih oslobodi od robovanja zvezdama i verovanja u sudbinu (Vladika Nikolaj).
LJubav Hristova, koja nas je danas obasjala, poziva nas da takvu ljubav darujemo svima. Govorimo o ljubavi koja je način Božijeg postojanja a mi, budući bogoliki, pozvani smo da takvu ljubav imamo.
U ime te ljubavi, pozivamo našu braću u Republici Makedoniji, koji su u raskolu, da se okrenu novorođenom Bogomladencu, da se u zajednici radujemo, jer je On došao da bismo svi bili jedno, kako kaže Gospod: ,,Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu, da svijet vjeruje da si me ti poslao” .
Posebno se obraćamo našoj duhovnoj deci u rasejanju, ali i u Otadžbini, koja žive u verski mešovitim sredinama, da prema svima pokažu ne samo razumevanje, jer je to za hrišćanina malo, već ljubav. Mi nismo pozvani ne samo da drugoga trpimo već da drugoga volimo, po rečima Hristovim: ,,I ako pozdravljate samo braću svoju, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci?” . Neka se niko zbog našeg imena ili naših dela, ne nađe uvređen, a kamoli povređen. To je ono što od srca želimo, za to se Bogu molimo i na to Vas, deco naša duhovna, pozivamo.
Pozivamo na ljubav i mudrost najodgovornije ljude u našoj zemlji, sve one koji utiču na očuvanje vrednosti i stvaranju zakona na kojima počiva država, jedan narod i mnogi narodi, da ne zaborave da je ovo hrišćanska zemlja, da se ne postide svoga imena i porekla, da nas se ne postide preci naši kad pred njih izađemo. Pozivajući ih na svest da je zemlja u kojoj živimo hrišćanska, mi ne tražimo „prava carska”, već tražimo da se istina ne proglašava za laž, niti laž za istinu, nemoral za moral.
Od onih koji su najodgovorniji za vaspitavanje naše dece i za stvaranje uslova u kojima naša deca stasavaju, tražimo da ne zanemare biblijsku istinu i cilj koji je pred čoveka postavljen, a to je da čovek postane Bog po blagodati. Sveti apostol Pavle jasno poručuje: ,,Sve mi je dozvoljeno, ali sve ne koristi; sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da išta ovlada mnome” .
Pozivamo naše duhovne kćeri, da rađaju decu, a ne da ih nerođene u utrobi ubijaju izgovarajući se planiranjem porodice. Neka se niko ne pravda siromaštvom. Deci jeste potrebno mnogo toga, ali najviše im je potrebno ljubavi i mira u porodici. LJubav ne zavisi od novca, često biva, što je više novca, ljubavi je manje. LJubav i mir su danas najpotrebniji našem društvu i našoj porodici. Reforme, o kojima se pričalo i priča, imaju i dobre strane. Ali, ako naš život ne doživi preobražaj, ako ljubav Hristoliku ne postavimo za osnovu našeg življenja, uzaludan je svaki trud i rad, kao što reče apostol Pavle: ,,Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kao kimval koji zveči”.
Praznujući Hristovo rođenje, koje je čoveka proslavilo, radosno uskliknimo sa pastirima, zapevajmo sa anđelima, poklonimo se sa Mudracima Rođenome Bogu i blagodarnost odajmo Bogomladencu koji je sišao s neba da nas uvede u Carstvo nebesko.
Molimo se novorođenom Bogomladencu da u godini koja dolazi bude manje nemira a više mira, manje mržnje a više ljubavi, manje nesloge a više sloge i svakog blagoslova Božijeg.

SRPSKI BOŽIĆNI PRAZNICI OD SVETOGA MRATE DO SVETOG JOVANA

Hrast mora da padne od tri udarca

Po narodnom običaju u nekim krajevima badnjake i slamu je dozvoljeno seći i donositi iz seoskih šuma ili sa komšijskih njiva, ali se vlasnici nisu smeli ljutiti zbog ovih „krađa”.
Po srpskoj narodnoj tradiciji u božićne praznične dane spadaju: Tucindan, Badnji dan, Božić, drugi i treći dan Božića, a obavezni elementi su: pečenica, slama, badnjak, česnica i položajnik.
Badnjem danu prethodi Tucindan, kad se sprema kuća i privode kraju svi poslovi koji se moraju završiti do Božića. U prošlosti, na Tucindan je deci strogo zabranjivano da se svađaju i tuku, jer se verovalo da će im izrasti onoliko čireva koliko puta udare jedno drugo. Roditelji su na taj dan decu, da bi bila poslušna, "udarali" simbolično.
Badnjim danom počinje proslava Božića. Kao što se za nešto što je nedeljivo kaže "ujedno su kao Badnji dan i Božić", tako ova dva narodna praznika treba posmatrati kao celinu. Među svim praznicima koji se u srpskom narodu svetkuju, pa i onim najopštijim, poput Vaskrsa, Spasovdana i Ivanjdana, jedino Badnji dan i Božić nemaju drugih blagdanskih primesa. Zato ova dva praznika nisu ničije krsno ime, zavetni dan ili esnafska slava, već najopštija svetkovina svakoga i svih u celom srskom narodu.
Na Badnji dan, "pre sunčeva izgreva", domaćin je odlazio u šumu da odabere badnjak, hrastovo ili cerovo drvo, koje je, prema običaju, sa tri udarca morao da odseče. Kada odabere drvo, okrene se prema istoku, tri puta prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, baci šaku žita u pravcu drveta i odseče stablo ili veću granu. Običaj nalaže da se drvo seče ukoso i s istočne strane, a ako se stablo iz tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem. Badnjak se seče ceo, pri čemu se vodi računa da nijedna grana tokom sečenja ne otpadne. Smatra se da badnjaku ne bi trebalo seći grane, da se time ne bi "skresala sreća u kući". Nekad je badnjak bio čitavo stablo mladog cera ili hrasta, ali je gradski način života uslovio da se u novije vreme u stanove unose samo hrastove grančice.
Slama se u kuću unosi zajedno s badnjakom, rasprostire se po glavnoj prostoriji i ne iznosi sve vreme božićnih praznika. Ona simbolizuje slamu na kojoj je Hristos rođen u vitlejemskoj pećini. Smatra se da se unošenjem slame u kuću unosi i božji blagoslov, odnosno da je u kuću došao Božić, čime su i otpočinjale obredne radnje tokom Badnje večeri. Kad bi se rasprostrla slama, domaćica bi po njoj bacala orahe, suve šljive ili bombone uvijene u šareni papir, a deca bi ih uz smeh i vrisku tražila.
Po narodnom verovanju, badnjake je dozvoljeno seći u tuđoj šumi. U nekim krajevim postoji običaj da se "badnjaci kradu", ali se to ne smatra krađom. U pojedinim selima badnjake seku najradije u seoskoj ili tuđoj šumi, a božićna slama treba da se donese sa tuđe njive. Običaj nalaže da se sopstvenici šume i slame ne ljute zbog uzimanja.
Sama reč badnjak u vezi je sa glagolom bdeti (u značenju hrišćanskog bdenija), jer na Badnje veče, molitveno bdi celo domaćinstvo. Iako se za tada sa badnjakom i slamom u kuću unosi i božićna pečenica, ona se jede tek na Božić. Na Badnje veče služi se posna večera (riba, pasulj, med, žito, vino, suve šljive, orasi). Domaćica sprema neparan broj jela (tri, pet ili sedam) i mesi pogaču (bez kvasca), koja se ne seče nožem, niti se nož upotrebljava za vreme večere. Običaj je da se posle ove večere od sveg jela i pića ostavlja ponešto, i da se kuća ne čisti do trećeg dana Božića.
Na dan rođenja Isusa Hrista, rano ujutro, svi ukućani su obučeni u prazničnu odeću sa nekim novim detaljem (košulja, marama), jer kako se od davnina govorilo, "valja se za Božić nečim ponoviti". Ujutru se najpre obavi mirobožanje ukućana i domaćina, tako što domaćin uzme čašu sa rakijom ili vinom, prekrsti se i kaže: "Mir božji", na šta ukućani, držeći čaše s pićem, odgovaraju: "Da Bog blagoslovi". Kad otpiju gutljaj ritual se ponavlja, s tim što na domaćinove reči "Mir božji", ukućani odgovaraju: "Da zdravi budemo", "Da nam kuća napreduje", "Da nas sreća prati".
Posle mirobožanja postavlja se svečana božićna trpeza. U to vreme u kuću stiže položajnik, prva osoba koja uđe u porodični dom na sam Božić. Obično se domaćin dogovori sa nekim "ko je srećne ruke" da prepodne poseti njegovu kuću. Položajnik pozdravlja dom i sve ukućane, poželi im puno zdravlja, radosti, sreće, mira, ljubavi, nabrajajući sve čega se seti, sa željom da se to u domaćinovoj kući u što većoj meri umnoži.
Na trpezi su pečenica, česnica i sve druge mrsne đakonije koje je domaćica pripremila ukućanima kako bi se dobro počastili posle višenedeljnog posta. Pečenica se pripremala za Tucindan, a pekla Badnje večeri na kućnom ražnju. Nije obavezno peći celo prase, može i jedno parče prasećeg mesa, ali se, prema običaju, smatra da posle božićnog posta "jaka i mrsna hrana dobro dođu" na prazničnoj trpezi.
Česnica je obično pogača umešana od pšeničnog brašna bez kvasca. U gradu se zamesi osveštanom vodicom, a na selu tzv. nenačetom vodom, prvom koja se tokom dana uzme sa bunara ili izvora. U česnicu se stavlja zlatan ili srebrni novčić - smatra se da će onaj ko prilikom lomljenja pogače u svom parčetu nađe novčić imati svakojakog berićeta u narednoj godini. Česnica se, kao i slavski kolač, ubraja u hlebne ili beskrvne žrtve i vuče korene iz prethrišćanskih verovanja, a crkva je običaj pravljenja pogače prihvatila kao obavezni deo božićne i slavske trpeze.
Na dan Božića se organizuje tzv. Vertep, kada deca u hramovima, u vidu predstave oslikavaju događaje iz vremena Hristovog rođenja. Tada su u vertepskoj povorci obično predstavljeni Irod, Tri kralja i dva pastira.
Božić je u srpskoj tradiciji porodični praznik, tako da se u posete ide tek na drugi dan praznika. Tada se Božić čestita svim ukućanima pojedinačno, pozdravom "Hristos se rodi", na koji se odgovara "Vaistinu se rodi". Ovako se pozdravlja sve do Bogojavljenja, kad je Hristos kršten.
Treći i poslednji dan u božićnom ciklusu posvećen je prvomučeniku i arhiđakonu Stefanu. Tad se iznose slama i ostaci badnjaka iz kuće. Slama se u voćnjaku vezuje za mlado rodno drvo, a jedan deo se zapali na plodnoj njivi. Prema narodnom verovanju, ugarci od badnjaka se čuvaju jer imaju lekovito dejstvo i koriste se u toku godine za lečenje stoke.

GALA KONCERT VOJVOĐANSKIH SIMFONIČARA

Polet, energija, virtuoznost

Novogodišnjim gala koncertom, Vojvođanski simfoničari uspešno su zaokružili 2004. godinu i, kako su najavili u lepo koncipiranoj programskoj knjižici u kojoj su pobrojali sve programe, ugledne instrumentalne i vokalne soliste i gostujuće dirigente pozvane za tekuću, četvrtu redovnu sezonu, potvrdili kontinuirani kvalitetni nastavak ambiciozno uspostavljene redovne koncertne delatnosti orkestra, kakvu zahteva svaka renomirana kulturna sredina. Konstatujući već više puta da je naš ansambl pošao putevima zapaženih uspeha - a u budućnosti očekujemo i ne samo domaće slave koja podrazumeva, osim predstavljanja u našim pa i inostranim sredinama, i stavljanje najboljih snimaka na diskografska izdanja - s ponosom možemo istaći da su Vojvođanski simfoničari, u prvom redu zahvaljujući stalnom radu s umetničkim direktorom i šefom dirigentom Berislavom Skenderovićem, stekli već dve vrlo važne osobine: smisao za stvaranje raskošnog orkestarskog kolorita i preciznost izvođenja. Ako tome dodamo bujan Skenderovićev temperament, elan, osećaj za tempa i bogatstvo melodija, što njegova tumačenja obogaćuje snažnom unutrašnjom tenzijom, onda je razumljivo da su energija i poletan zamah bili plodotvorni i kada je u pitanju popularni, šaroliko sastavljen program kakav se priprema za svečane novogodišnje prilike.
Raznolikosti, ali i većoj umetničkoj vrednosti predstavljenog repertoara, doprineli su, pored već tradicionalno prisutnih valcera i polki Johana Štrausa mlađeg, »kralja bečkog valcera« (i u dodatku uvek skandiranog Radeckog marša Johana Štrausa starijeg, «oca bečkog valcera«), dve orkestarske kompozicije Šostakoviča i Hačaturijana, te nekoliko zahtevnih operskih arija (uz jedan duet) u čijoj je interpretaciji učestvovalo troje odličnih vokalnih umetnika: u prvom redu sjajna sopranistkinja Katarina Jovanović koja je izvođenjima dostigla onu zamišljenu sliku sopstvenog iskazivanja čiji veliki napon spaja uživanje u virtuoznosti i izražavanje bujnog temperamenta, sposobnog da se isto tako, u suptilnom pijanisimu, najfinije suspregne i povuče u drugi plan, a zatim i kultivisani francuski mecosopran svetlijeg tembra Kristin Labadan. S čuvenom arijom toreadoara iz Bizeove opere “»Karmen«” i s dve popularne tačke (»”Granada«” i “»My Way”) pridružio im se bariton prijatne boje, premda ponešto stegnute emisije tona, takođe francuski umetnik, Kristijan Nadale.
Već »Festivalska uvertira« opus 96 Dmitirija Šostakoviča, pod sigurnim i angažovanim vođstvom, pokazala je da se Vojvođanski simfoničari prepoznaju i po odličnoj sekciji limenih duvačkih instrumenata, te pregnantnom ritmičkom nervu u fanfaroznoj, sugestivno i spretno vođenoj završnici. I sve ostale orkestarske, pretežno valcerske numere, odvijale su se poletno, jarko animirajući igračku žestinu, pri čemu dirigent nije zazirao ni od »gromova i munja«, elegancije i elastičnosti, ali ni od ozbiljnosti i dubine, koje su zahtevale pojedine tačke.
Rasprskan u plesnim ritmovima, u kontrastu lirskih epizoda i energičnosti, čak ekstatičnosti u ubrzavajućim tempima, s dinamikom u kojoj i pijanisimo ima moćnu pokretačku snagu, raspoloženi ansambl se odlično pokazao i kao saradnik inspirisanim solistima koje je uspešno sledio i podržavao, ne zamagljujući detalje vokalnih deonica. Trudeći se da sa pevačima uskladi i dah i fraziranje, Skenderović je tražio pevnost u svim orkestarskim grupama i solističkim instrumentalnim linijama, i u većini postizao onu toliko značajnu spontanost muziciranja. Pri tome je najveću saglasnost ostvario upravo s »instrumentalnim« glasom Katarine Jovanović, čiji koloraturni, ali i mladodramski sopran, može, poput savršenog instrumenta kojim se igra, sve: sočan je i milujući, tehnički besprekoran i čist, skokovit i furiozno pokretljiv, raskošno raspevan, fantastino dinamički nijansiran, oštar i kliktav, nežan i kapriciozan, zaobljen i grlen, neodoljiv. A što je najvažnije, njeno izvođenje predstavlja susret s muzikom samom, ideal kojem teže, verujemo, i Vojvođanski simfoničari i njihov šef dirigent, koji sve češće, snagu sopstvene ljubavi prema muzici uspevaju da podele i među sobom i prenesu je na razgaljenu publiku, koja ih sa zadovoljstvom sve radije sluša.

PIVO I POUKE: DOBRA REKLAMA SVA VRATA OTVARA

Kolina svirao penal za „MB”

Srpska marketinška scena sve više podseća na evropsku. Ne samo što se polako izlazi iz reklamnog šablona koji nam je ostavilo Miloševićevo vreme (folk zvezde, žvakaće gume i higijenski ulošci), već se Vlada Srbije potrudila da skroji i Predlog zakona o oglašavanju koji bi, već ovog meseca, trebalo da se nađe pred poslanicima u Republičkoj skupštini.
Najava ovog značajnog propisa izazvala je, međutim, komešanje u stručnim krugovima i brojne primedbe marketinških poslenika. Po njihovom mišljenju, ovaj akt je opterećen preteranom regulacijom, čime se uvode ograničenja tamo gde i kada su najmanje potrebna.
U ovoj polemici i jedna i druga strana imaju u rukama jake argumente. Država polazi od toga da na tržištu reklamnih poruka vlada pravi haos i da je propisima nužno postaviti jasna pravila ponašanja. Procenjuje se da je tokom prošle godine u Srbiji u oglašavanje uloženo oko 70 miliona evra. Ako se na tu sumu primeni PDV od 18 procenata dolazi se do budžetskog zalogaja od bezmalo 13 miliona evra, pa ne treba da čudi što se država zainatila da stvari istera načistac.
Reklamerska struka ne spori da se stvari moraju dovesti u red, ali ističe da odgovarajuće norme na Zapadu počivaju na tzv. komparativnom pristupu (isticanje štetnih efekata duvana, a ne zabrana reklamiranja cigareta). Uz to, smatraju da će preterana regulacija neminovno dovesti do poskupljenja reklamnog prostora. Marketinški doajen Žozef Lončar smatra da će novi propisi posebno opteretiti oglašavanje na televiziji (70 procenata reklamnog kolača!). On tvrdi da će propisima, posredno, biti određena programska šema i ograničeni termini za oglašavanje. To, neminovno, vodi ka višim cenama (reklamna sekunda je tri puta jeftinija nego u Rumuniji!), koje će lakše moći da progutaju multinacionalne kompanije, iz čega izvlači zaključak da ovim propisom “globalizaciji širom otvaramo vrata”. Sve to u situaciji kada nam se spoljnotrgovinski deficit približio brojki od 7 milijardi dolara.
Polazeći od toga da je marketinška utakmica najlepši deo tržišne borbe, srpski oglašivači smatraju da je ne treba ograničavati. Glavni operativac bečejske Pivare Momčilo Drvendžija je svojevremeno rekao: “Možeš da imaš najbolje pivo, ali ako ne praviš cirkus u medijima, nema te nigde”! Tu konstataciju potkrepljuju prošlogodišnji podaci. U prvih osam meseci 2004. u odnosu na isti period prethodne godine, prodaja apatinskog “Jelena” (“vredi”) je porasla za 32 odsto, a pančevačkog “Vajferta” (“stara srpska reč za dobro...”) čak za 104 procenta. Ostali proizvođači su imali realizaciju nižu za 30-40 procenata (Vršac čak za 66 odsto), a Čelarevo se oporavilo tek kada se pojavio čuveni slogan “ili jesi ili nisi”! Marketinški efekat najlakše se može razumeti na primeru “MB piva”. Mada se iz kompanije “MB Rodić” teško mogu izvući bilo kakvi podaci, procenjuje se da je njihova novosadska pivara prošle godine isporučila tržištu 600 hiljada hektolitara penušavog napitka i dramatično uzdrmala tržište. U dobroj meri takav uspeh je rezultat osmišljene reklamne kampanje, a najavljeno proširenje kapaciteta prati još agresivniji reklamni nastup.
Marketinški znalci zameraju državi da je baš na primeru piva pokazala svoju nedoslednost. Naime, pivo je izuzeto iz proskribovane grupe (alkohol i duvan) i njemu otvorene stranice novina i televizijski programi. Načelno pitanje: “zašto je vino alkohol, a pivo nije”?, ostaje u senci utiska da je država imala dobru računicu. Industrija piva je pojedinačno jedan od najvećih oglašivača na srpskom tržištu. Ako je već tako, onda je država zainteresovana da se utakmica igra pod njenim nadzorom. Može neko da angažuje i “Adidasovog” manekena - italijanskog arbitra Pjerluiđija Kolinu - ali država mora da zna šta je u toj priči njeno. Drugim rečima, u poznatom spotu koji se završava sloganom “pivo za društvo”, bar podsvesno bi morala da odjekuje i dopuna: “pivo za državu”.

BOŽIĆNE ČESTITKE POLITIČARA
Rukovodstva Vojvodine i Novog Sada čestitla su crkvenim velikostojnicima i građanima pravoslavne vere Božić. Čestitke za najradosniji hrišćanski praznik uputili su predsednici Skupštine i vlade Vojvodine Bojan Kostreš i Bojan Pajtić, kao i gradonačelnica Novog Sada i predsednik gradske Skupštine Maja Gojković i Zoran Vučević. Praznik su čestitali i predsednik i premijer Srbije Boris Tadić i Vojislav Koštunica, kao i savezni predsednik Svetozar Marović i predsednik i premijer Crne Gore Filip Vujanović i Milo Đukanović. (021)

GOATI: VEOMA TEŠKO DO NOVOG USTAVA
Politički analitičar Vladimir Goati smatra da sadašnji saziv Narodne skupštine ne može da dođe do novog Ustava Srbije "po predviđenoj proceduri". Goati smatra da će izbora u Srbiji biti samo ako se o Ustavu postigne dogovor ili neko iznutra pokuša da ruši Vladu Srbije. Goati je ocenio da bi "najelegantnije rešenje i rešenje koje je najmanje protivustavno" bilo raspisivanje izbora za Ustavotvornu skupštinu. "Promena Ustava Srbije na propisan način je u domenu naučne fantastike. Morali biste da imate oko 75% izašlih od ukupnog broja upisanih birača da bi 50 odsto plus jedan birač glasalo za predlog Ustava Srbije", rekao je Goati. (Blic)