REPORTERI „DNEVNIKA” UZDUŽ I POPREKO PO BANOVINI

Bela kuća vojvođanske vlasti

Kako se može pročitati u knjizi “Banovina”, autora Donke Stančić i Miška Lazovića, malo je gradova u svetu kojima je jedno arhitektonsko delo Moderne trajni simbol. “Bela Banovina”, podignuta na prostoru u to vreme poznatom kao “Mali Liman”, kao zgrada do sada je neprevaziđeni arhitektonski simbol Novog Sada, kojom je tada mladi beogradski arhitekta Dragiša Brašovan udario čvrste temelje modernizma u našoj zemlji... A priča u vezi sa “Belom kućom” vojvođanskom počinje davne 1930. godine, kada je tadašnja Kraljevina Jugoslavija raspisala tri velika konkursa, među kojima je i onaj koji se odnosi na izradu idejnih skica za Bansku palatu. Novosadski konkurs bio je jugoslovenskog karaktera, uz određenu specifičnost– pored arhitekti i inženjera jugoslovenskih državljana, ravnopravni status su imali i ruski stvaraoci, koji su živeli u granicama tadašnje Kraljevine. U ocenjivačkom žiriju našla su se sva sama najpoznatija imena tadašnjeg graditeljstva i arhitekture, a za učesnike su bile predviđene vredne nagrade. Do 15. juna iste godine prijavljeno je ukupno 19 projekata, a osam dana kasnije žiri je nakon tri radna dana većanja proglasio najbolje radove. Prvu nagradu nisu tom prilikom nikome dodelili... Na ovom konkursu je učestvovao i Dragiša Brašovan, ali se njegovo ime ne spominje među nagrađenima, a do dana današnjeg ostale su nerazjašnjene okolnosti pod kojima je baš njemu pripala ogromna čast da potpiše jedan ovako značajan i veliki projekat.
Posao mu je, baš kao i dozvoljeni budžet od nekih četrdesetak miliona dinara, bio poveren te 1930. godine, ali je cela priča oko izgradnje, zbog čestih smena banova, kao i velike ekonomske krize, bila stalno odlagana. Odluka o gradnji “Lađe na Dunavu” doneta je 8. februara 1934. godine, da bi se jula meseca naredne godine pristupilo intenzivnim pripremnim poslovima. Tadašnji ban Milojklo Vasović je obećao da će radovi, kako su sredstva najzad bila obezbeđena, početi već tokom leta. U međuvremenu se pak, zbog teške ekonomske situacije u zemlji, odustalo od planova da se palata gradi sa “luksuznim uređajima”, predviđenim u prvoj verziji Brašovanovih nacrta. Ipak, srećne okolnosti po kojima su poslovi u građevinarstvu tih godina drastično pojeftinili, više su nego pogodovali ambiciozno planiranu gradnju... Nakon završenih administrativnih poslova, pristupilo se pripremi terena, čiji je značaj, ako se ima u vidu da je celokupni “Mali Liman” nastao na podvodnom terenu, bio zaista veliki. Prvi ašov udaren je 1. avgusta 1936. godine, a deset dana kasnije započeto je kopanje temelja. Radilo se užurbano na sve strane, dovlačene su grede, pobijani šipovi, a sve to bilo je praćeno i nezapamćenom bukom... Ceo teren je ličio na mravinjak; jedni su kopali, drugi su kolicima iznosili zemlju, dok su treći zatrpavali delove terena. Nije zgoreg pomenuti da je iskopano na desetine hiljada kubika zemlje. Najveće probleme je zadavala voda, koja se pojavljivala na iskopanim delovima. Da bi se taj problem rešio bila je postavljena ogromna “ Zigmund pumpa” od 3,5 konjske snage, koja je radila danonoćno. Naravno, sve vreme je bilo vrlo živo i u inženjerskoj kancelariji, gde su za nekoliko dugačkih stolova inženjeri pravili izvođačke crteže, studirajući svaki detalj Brašovanovog projekta, a sam autor je svakodnevno sa preduzimačem Milanom Sekulićem obilazio teren. Naravno, sasvim je logično da interesovanje građana za gradnju “najveće palate na Balkanu” nije jenjavalo, tako da su radnici svakodnevno mogli da uživaju u vernoj publici... A građevinare je te godine sjajno poslužilo i vreme; zima je bila neverovatno blaga i kratka, tako da se već u februaru moglo nastaviti sa radom. Već maja naredne godine građani su mogli da nazru konture buduće palate, a sredinom septembra bila je završena gradnja osnovnog korpusa i jedino je još toranj ostao neizgrađen. Početkom novembra završavaju se poslovi oko izgradnje kule, završeni su svi pregradni zidovi, a intenzivno se radilo i na pokrivanju krova i to najnovijim pronalaskom američke tehnike– durabitom, preparatom koji ima apsolutnu neprobojnost za vodu. Završavani su i limarski radovi, a tokom novembra uveliko se radilo i na postavljanju infrastrukture. Ubrzano se radilo i na stolarskim i bravarskim poslovima, a nakon toga radnici su prešli na malterisanje zidova. Već tada je Banska palata dobila svoj konačni oblik... Šlag na torti je bilo postavljanje bračkog mermera, kojim je obloženo osam hiljada metara kvadratnih fasade.

Rekapitulacija U ova monumentalna zdanja, kako se pored ostalog navodi u knjizi “Banovina”, ugrađene su impozantne količine najrazličitijih materijala. Kako su već 1937. godine (izuzev kule) bili privedeni kraju glavni radovi na Palati, sačinjena je precizna rekapitulacija dotadašnjeg učinka graditelja. Da bi se po Brašovanovom rešenju uspostavili stabilni temelji na slojevima zdravice, iskopano je oko 30 hiljada kubika zemlje, a nosivost tla je dovedena u normalu nasipanjem terena sa 20 hiljada kubika šljunka i 4000 kubika peska. U samu Bansku palatu uzidano je četiri miliona opeka, 5000 tona cementa, 600 tona gvozdene armature, kao i 12000 metara kvadratnih kamene obloge...

INTERVJU NENAD ČANAK, PREDSEDNIK LIGE SOCIJALDEMOKRATA VOJVODINE

Ovaj Voja to radi sa prigušivačem

“Ukoliko se izbori za parlament državne zajednice ne budu shvatili dovoljno ozbiljno i ako se prepusti Vojislavu Koštunici da kroji kapu, onako kako je to nekad činio Vojislav Šešelj, ali sa prigušivačem, doći ćemo u poziciju da jedan martovski dan osvane sa Tomislavom Nikolićem kao predsednikom državne zajednice SCG, ili bar ministrom vojske. I s te pozicije, rat na Kosovu će služiti kao zauzimanje pregovaračke pozicije, s jedne strane, za pregovore o podeli Kosova po ćosićevskom modelu, a, s druge strane, poslužiće i tome da se ratom prikrije nemoć aktuelne Vlade u Beogradu da reši bilo koji problem u društvu. Takav već viđeni koncept proizvodnje konflikata da bi se rešilo odsustvo odgovora na socijalna i razvojna pitanja je stara prevara koju će i Vojislav Koštunica sa svojom kamarilom ponovo pokušati da izvede. A sve najave tog rata zapravo su psihološka priprema za ono što se jednostavno može izbeći ukoliko se aktuelno rukovodstvo Srbije prizove pameti. Nažalost, izgleda da je to najmanje moguće i najmanje verovatno rešenje”, ocenio je u razgovoru za “Dnevnik” lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, komentarišući sve učestalije najave o mogućem novom talasu sukoba na Kosovu narednog proleća.
Čanak, koji je u oktobru napustio fotelju prvog čoveka vojvođanske Skupštine, ali je zadržao pozicije svoje stranke u Banovini i u novom mandatu, tvrdi da mu je oporo saznanje kako je “jedini među liderima DOS-a koji je ostao u političkom životu”, navodeći da za to odgovornost snosi aktuelna vlast u Beogradu koja je “u Srbiju vratila miloševićevski sistem vrednosti”.
“Tragično je što se aktuelna elita u Srbiji jako potrudila da u roku od godinu dana počisti apsolutno sve tragove pokušaja da se Srbija promeni. Bez obzira kakav je DOS bio, danas gledano, ta koalicija je bila jedina svetla tačka u višedecenijskom mraku u Srbiji”, kazao je Čanak. On je izrazio nadu da 2005. godina označiti početak otvaranja vojvođanskog pitanja, koje smatra suštinskim pitanjem odnosa Srbije prema sebi samoj. Ipak ne veruje da će novim ustavom, ukoliko bude usvajan naredne godine Srbija u tom kontekstu smoći snage “da se pogleda u ogledalo” i sama sebi odgovori “da li su četnici i partizani bili jedno te isto i da li Radovan Karadžić i Nikola Pašić treba da stoje rame uz rame jedan uz drugog”. “Uveren sam da ustav, koji bi donela aktuelna politička elita u Srbiji neće dugo trajati, jer bi se njegov legitimitet gradio na sticaju nesrećenih istorijskih okonosti u kojima se donosi, a ne na strateškoj viziji o tome kako jedna država treba da izgleda, pošto ne bi mogao da utvrdi čak ni koje su granice Srbije, ni kakav je status njenih regija”, smatra Čanak.
Ako se koncept podele primeni u otvaranju pitanja statusa Kosova, kako bi se to moglo odraziti na Vojvodinu?
- To bi, najpre na Kosovu značilo etničko čišćenje, jer Srba više ne bilo ispod Ibra, a iznad Ibra bi se desio ozbiljan teror. U Vojvodini bismo opet imali divljanje takozvanih kvazipatriotskih snaga koje bi razbijale vojvođanske gradove, u mržnji prema svemu što nije pod direktnom čizmom centralističkog režima u Beogradu. U martu prošle godine smo bili svedoci da se razbija Novi Sad i pali zastava Vojvodine zato što Srbe proganjaju na Kosovu, kao da su te dve stvari vezane. A ta zamena teza koju je primenio Milošević kad je 1988. godine dolazio na vlast, s porukama da situacija na Kosovu ne može da se reši zato što Vojvodina ima autonomiju je po slamanju vojvođanske autonomije omogućila njegovom režimu da sa vojvođanskim resursima nesmetano krene u rat protiv Slovenije, pa Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a potom protiv celog sveta.
Ako je građanska opcija u Srbiji trenutno na marginama političkog života, zašto je tako apatična?
- Ne treba zaboraviti da je građanska opcija devedesetih godina imala daleko jednostavniji položaj nego danas, zato što u zločinaštvo Slobodana Miloševića niko nije sumnjao. Međutim, suštinski građanska opcija nikad nije imala neku ozbiljnu podršku u Srbiji ni u tom periodu, pa tako GSS ili SDU nikad nisu bile vodeće opozicione stranke, već su to uvek bili ili SPO ili neka druga partija sa jakim nacionalnim predznakom. Danas, kad su na vlasti manje više različite frakcije Demokratske stranke - koja se u određenim periodima zaklinjala u građansku opciju, ali je imala i ozbiljne izlete s one strane Drine - pokazuje se da je neophodna ozbiljna redefinicija odnosa građanske opcije u Srbiji, najpre prema samoj sebi, pa onda i prema društvu u celini. To još nije urađeno, ali ne treba zaboraviti da politička teorija tvrdi kako jedan politički ciklus traje 16 godina. Dakle, 2004. godine završen je jedan ciklus započet 1988. godine.
Da li je izvesno skorije okupljanje stranaka građanske opcije, koje ste i vi najavljivali tokom prethodne godine?
- Moraće biti nekakvog grupisanja. Problem je, međutim, u tome što je objedinjavanje desnice mnogo lakše od objedinjavanja nadnacionalnih stranaka. Nacionalne stranke nemaju program, već im je dovoljno da uz zvuke “Bože pravde” podižu tri prsta i uzvikuju kako je najvažnije da se Srbi slože, umnože i obože. O čemu se tu radi, to niko ne mora da objašnjava. Građanska opcija, ipak mora da uverava ljude i da se više bavi ljudima, a uz sve to, mora da postoji i adekvatan vrednosni sitem na koji sve to treba da primi. A u Srbiji je, nažalost, trenutno situacija takva da ako neko ne mrzi Albance, ili muslimane, ili već nekog, ili ako nema u sebi mržnju prema susedu, kao da nema nacionalni identitet. I u tome je najveći zločin režima Slobodana Miloševića. Dok se taj problem ne reši, dotle se u ovoj zemlji sa dna teško može pomaći.
Da li će novi ambijent uticati i na promenu vašeg daljeg političkog angažmana i ima li istine u spekulacijama da se povlačite iz političkog života?
- Za mene, koji sam dugi niz godina bio opozicionar, i to ulični, politika je svaki oblik iskazivanja odnosa prema društvenim tokovima. I zato nemam nikavu nameru da se povučem iz politike i, ko god se ponadao nečem drugom, grdno se prevario! Nemam nikavu nameru da onima koje nije videla nijedna aktivnost koja je nosila nekakav nivo rizika, prepustim da sad budu mudri jer nema svedoka njihovog kukavičluka i pokvarenjaštva. Način političkog delovanja diktira vreme u kojem živimo. Niti sam umoran, niti rezigniran, niti je moja vera u ispravnost ciljeva za kojima smo pošli manja nego pre petnaest godina.

BiH scenario u Vojvodini Upozoravali ste da iza priča o međunacionalnim incidentima u Pokrajini stoje pokušaji da se rešavanje statusa Vojvodine svede na manjinsko pitanje. Zbog čega i kakve bi to posledice moglo imati? - Podizanje međunacionalnih tenzija u Vojvodini tokom protekle godine instruisali su oni kojima je odgovarala što jača polarizacija po nacionalnom osnovu, a da bi nadnacionalne i autonomističke stranke izgubile podršku građana. Slična stvar se događala u Bosni i Hercegovini pre rata, gde su na prvim višestranačkim izborima nacionalne stranke SDA, SDS i HDZ nastupale zajedno pod zajedničkim sloganom “da Drinom nikad više ne poteče krv”. Mi smo sad u vrlo sličnoj situaciji, jer su nacionalisti svih nacija saveznici protiv nadnacionalnih i građanski orijentisanih grupacija. Tako se pre nekoliko nedelja, odlukom Skupštine Srbije o poistovećivanju partizana i četnika, praktično anulirala antifašistička tradicija u Srbiji i relativizirala uloga bilo kakve političke opcije. Po tom konceptu, pokušaj svođenja Vojvodine na manjinsko pitanje završilo bi stvaranjem oblasti sedam opština na severu Bačke gde građani Vojvodine mađarske nacionalnosti predstavljaju statističku većinu, i dve opštine u kojima građani Slovačke nacionalnosti čine većinu. Podsetiću i da je u prostornom planu Srbije, sačinjenom za vreme Miloševića, već planirano i da se Pančevo pripoji Beogradu. Zašto? Pripajanjem južnih delova Vojvodine, odnosno Banata i Srema, Beogradu, te konstituisanjem nekakve varljive autonomije na severu Bačke zasnovane na programima nacionalnih stranaka - Vojvodina bi suštinski prestala da postoji, a Srbija bi izgubila šansu da postane moderna decentralizovana država. To bi značilo i gušenje ne samo autohtonog vojvođanskog autonomistički pokreta, nego i svih ostalih koji misle drugačije od SANU, SPC i još nekoliko centara moći u Beogradu.

Preminuo slikar Edo Murtić

U Zagrebu je, posle duge i teške bolesti, u bolnici "Rebro" umro akademik Edo Murtić, slavni slikar i grafičar, istaknuti predstavnik apstraktnog slikarstva. Rođen je 1921. u Velikoj Pisanici kraj Bjelovara. Tokom školovanja, 1940. i 1941. pohađa slikarski kurs Petra Dobrovića u Beogradu, posle čega nastavlja studije u Zagrebu u klasi LJube Babića do 1943. kada odlazi u partizane.
Posle Drugoga svetskog rata živi i radi u Zagrebu. Na početku karijere slika portrete i mrtvu prirodu, a 1940. ilustruje zbirku pesama Jure Kaštelana "Crveni konj". Sa Zlatkom Pricom 1944. u Topuskom štampa litografije za poemu "Jama" Ivana Gorana Kovačića. Tokom 1951. odlazi u SAD i Kanadu gde se susreće s tendencijama apstraktnog ekspresionizma.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka realizuje i nekoliko umetničkih dela na javnim objektima - od Spomen kosturnice u Čazmi, tapiserije u Koncertnoj dvorani "Vatroslav Lisinski" u Zagrebu i mozaik u zgradi najvišeg zagrebačkog solitera "Zagrepčanka". Krajem sedamdesetih godina minulog veka, Murtić se vraća tematici mediteranskog pejsaža, dok u prvoj polovini devedesetih slika istarske krajolike, prvenstveno kamenolom Montraker i prizore iz Vrsara gde je imao atelje. Bavio se i zidnim dekoracijama, osmišljavao plakate i bavio se pozorišnom scenografijom. Slikarski klasik 20. veka, kako su Murtića nazvali ugledni likovni kritičari, od prve izložbe 1935. u Zagrebu ostvario je 150 samostalnih i oko 300 zajedničkih izložbi. NJegova dela nalaze se u većini privatnih i javnih kolekcija u svetu, a dobitnik je mnogobrojnih domaćih i inostranih nagrada. Mesto i vreme sahrane biće naknadno objavljeni. (Tanjug)

KAD ZABRUJE UDRUŽENA ZVONA SVIH SOMBORSKIH HRAMOVA

Pomaže Bog uz hvaljenog Isusa i Mariju

Ne tako davno na somborskim sokacima su se komšije pozdravljale zazivajući ime Božije, bez obzira da li su se krstili sa tri prsta ili celom šakom, pa nije bila retkost da na “Pomaže Bog” usledi odgovor “Faljen” ili obrnuto da na “Faljen Isus i Marija” usledi otpozdrav “Bog ti pomogao”. Kako je u tami istorije ostao zapreten pouzdan podatak da li su se u Somboru prvi naselili Sloveni pravoslavne ili rimokatoličke vere, pored zajedničkog života i rada bilo je normalno da i crkve podižu jako blizu jedne drugih.
Prvi podaci koji govore o hramovima somborskim (tako lepo opisanim u knjizi Milana Stepanovića “Stara zdanja Somborska”), govore o pravoslavnoj crkvi posvećenoj Svetom Jovanu Preteči, nastaloj još u 16. veku, dakle pre dolaska Turaka u ove krajeve. Predanje kaže da su somborski pravoslavci iskoristili bežaniju mađarskog življa nakon Mohačke bitke 1526. i podigli ovaj hram , koji je “ljuti Agarjanin” po svom dolasku pretvorio u yamiju Sulejman–hana, o čemu svedoči i Evlija Čelebija. Svetopretečina, a već gotovo vek i po među Somborcima nazivana i Mala pravoslavna crkva pružila je utočište moštima cara Uroša Nejakog, koje su u ovaj grad bežeći od Turaka i plamena “Varadinskog rata” 1716. doneli kaluđeri Jazačkog manastira. Dve godine kasnije, nakon potpisivanja Požarevačkog mira, kaluđeri su se vratili u Srem ponevši i mošti čeda Dušana Silnog, a u znak zahvalnosti ostaviše pravoslavnim Somborcima starostavnu ikonu Majke Božije. Somborski Srbi 1786. porušiše ovaj hram i za četiri godine podigoše novi, pravi biser baroka sa elementima rokokoa. Dve decenije kasnije Pavel Đurković ikonopisa ikonostas, koji je izrezbario Aleksa Teodorović iz Baje. Ponovo su Somborci restaurisali Malu crkvu krajem 19. veka, a bogami i 1978. da im služi na ponos i diku.
Iz turskog zemana datira i najimpresivnija gradska crkva, posvećena Svetom velikomučeniku Georgiju, hram koji dominira glavnim gradskim sokakom. Obnovljena je 1717. a na zgražavanje tadašnjeg vladike Bačkog, Visariona Pavlovića 1744. kraj relativno neugledne crkve nikao je visoki i impresivni toranj sa tri kubeta i satom. Kad su već suvim zlatom izborili status slobodnog i kraljevskog grada, iako im je na svakom koraku ove namere, nogu podmetao grof Redl od Rathauzena i ostalo austro–ugarsko plemstvo, rešiše pravoslavni Somborci da “vozdignu” hram kakav i zaslužuju, pa započeše gradnju novog i lepšeg, 1756. Samo dve godine kasnije završiše građevinski deo posla, pa poslaše “sitno pismo” tadašnjim najboljim i najčuvenijim zoografima srpskim, Teodoru Kračunu i Jovanu Isailoviću koji za 2.000 forinti uz pomoć somborskog majstora Lazara Serdanovića, “učiniše ikonopis”. Da bi se ipak malo kerili pred komšijama katolicima, pravoslavni živalj somborski sačini nekoliko godina kasnije i novi, 57 metara visoki toranj, čime nadvisi susednu rimokatoličku crkvu Presvetog trojstva.
“Najmlađi” pravoslavni hram u Somboru je svakako najseverniji manastir u današnjoj Srbiji, onaj posvećen Svetom Arhiđakonu Stefanu. Podignut 1928. uz pomoć zadužbinarske ostavštine Stevana Konjovića Ekema, ali i starostavne somborske porodice Bugarski predstavlja malu kopiju crkve Svetog Spasa u Skoplju ili hrama na Oplencu. Bogat ornamentikom, sa ikonostasom koji je oslikao čuveni “beli” ruski ikonopisac Saljenko, nakon Drugog velikog rata ovaj hram je doživeo tužnu sudbinu i gotovo se urušio do temelja, pošto su Somborci pronašli novog Boga oličenog u čudu humane hortikulture, “ljubičici beloj” od “metera”. Na sreću uzevši se u pamet pravoslavni Srbi somborski za svega dve godine obnoviše manastirsku crkvu i osvetiše je 2000.
Da bi držali korak u svemu, pa i u slavljenju Boga, rimokatolici somborski, većinom Bunjevci, koje je tadašnja vlast nazivala isključivo “Rascijanima katoličke vere”, još 1717. počeše da grade svoju crkvu na temeljima stare “pleterke”. Crkva sazidana u iduće dve godine bila je oko 23 metra dugačka i tek oko sedam metara široka, pa je sasvim normalno da je ni pola veka kasnije, 1752. počela gradnja novog hrama posvećenog Presvetom trojstvu. U to vreme u Somborskoj varoši za duhovne potrebe rimokatolika nisu brinuli župnici, već fratri reda Svetog Franje Asiškog iz provincije “Bosne srebrne”, koji su ukazom sina Marije Terezije, Josifa Drugog morali da napuste ovu varoš 1786, pa je još pored starog hrama nikao i franjevački samostan u kome je zvanično i predstavljen ukaz “svetle i mudre carice Marije Terezije” o elibertaciji Sombora 1749. Gradnja ovog baroknog zdanja otegla se na celu deceniju, da bi spoljni radovi bili završeni tek 1769. a unutrašnji 1771. Bi sazidan i toranj sa dva zvona, visok - 56 metara. Iako je posvećena Presvetom Trojstvu, od sredine 19. veka među Somborcima je poznatija kao “Stara katolička crkva”.
Valjda pomalo iznervirani činjenicom da je Svetođurđevski hram mnogo impresivniji, somborski Bunjevci su još 1826. predložili vlastima da se sagradi nova i veća rimokatolička crkva u ovom gradu, do čega je i došlo nekoliko decenija kasnije. Hram posvećen Svetom Stjepanu kralju, ili “Velika katolička crkva” završena je tek 1904. i to državnim parama, kad su neoromaničkom crkvenom brodu dograđena dva tornja. Kraj crkve posvećene prvom krunisanom hrišćanskom vladaru Mađara i utemeljitelju srednjevekovne mađarske države (Stefanu– Stjepanu– Ištvanu) iste godine sazidan je i samostan za monaški red palestinskih pustinjaka sa brda Karmel, karmelićana, koji su svoje molitve od 1926. uzdizali Bogu uz zvuke jednih od najvećih orgulja na prostoru bivše, velike Jugoslavije.

BOLJE SA SUSEDIMA NEGO SA BELIM SVETOM
Pokrajinski ministar za regionalnu saradnju Predrag Grgić izjavio je za Dnevnik da će njegov prioritet biti tešnja saradnja s neposrednim okruženjem, jer mi moramo da znamo gde nam je mesto i šta zaista možemo da uradimo. On je izjavio da nema ništa protiv da delegacija vojvođanske vlade ode u Kinu, ali je ipak važnije da imamo odličnu saradnju s Rumunijom, Mađarskom, Hrvatskom i BiH, jer tu možemo da nađemo svoje mesto. Grgić dodaje da bi uskoro trebalo da bude otvoren i Generalni konzulat SCG u Segedinu, da već imamo u Temišvaru i Vukovaru. Uz to, napominje Grgić, Privredna komora Srbije planira da otvori svoja predstavništva i u svim bivšim republikama. (021)

KURJAČKI: PDV JE DOBAR, ALI
Pokrajinski ministar za poljoprivredu Igor Kurjački kaže za Dnevnik da uvođenje poreza na dodatu vrednost (PDV) može doneti dosta koristi poljoprivredi, ali da način na koji se uvodi u praksu nije korektan, jer se agrar i paori dovode pred svršen čin. “Nije jasno ni kako će se obračunavati, ni kako naplaćivati, a ni kako vraćati paorima i privredi koji eventualno preplate PDV”, ocenio je Kurjački. “Neki mali zemljoradnici čak mogu i da zarade na porezu na dodatu vrednost, dok će veliki proizvođači s godišnjim prometom preko dva miliona dinara uspeti da vrate izdatke koje će imati na ime poreza”, tvrdi Kurjački. (021)

MKG: PROVOKACIJE VLADE I MEDIJA
Kosovo je oblast u kojoj postoji "poseban rizik od daljeg konflikta u mesecu koji je pred nama", ocenila je Međunarodna krizna grupa u svom najnovijem izveštaju. U redovnom izveštaju se ocenjuje da bi optužnica protiv novog kosovskog premijera Ramuša Haradinaja "verovatno izazvala opasnu političku krizu i pobunu u Haradinajevom rodnom zapadnom Kosovu". Analitičari ove grupe ocenjuju da "beogradski zvaničnici i mediji pokazaju agendu provokacije: premestili su trupe prema Albancima naseljenim u oblastima južne Srbije koje se naslanjaju na Kosovo; netačno su predstavili isključenja struje Srbima koji ne plaćaju račune kao etničku diskriminaciju; podržali su pretnje da će se ponoviti blokade puteva koje su privukle albansko nasilje u martu". (Beta)

LAJIĆ: SRBIJA TALAC NEKOLICINE
Ako Srbija uskoro ne bude uhapsila optužene za ratne zločine i izručila ih Haškom tribunalu, može na duže da zaboravi na pregovore o prijemu u EU i Partnerstvo za mir, izjavio je ministar za ljudska i manjinska prava Rasim Ljajić. "Mi smo svi taoci nekolicine ljudi, kojima će pre ili kasnije biti suđeno za ratne zločine pred Haškim tribunalom", rekao je on i dodao da srpska Vlada pokušava optužene da nagovori da se dobrovoljno predaju. " Hapšenje optuženika bi, najverovatnije, dovelo do pada manjinske Vlade koja se oslanja na podršku socijalista. Izručenje ka prevremenim izborima i usvajanje novog Ustava i političke i ekonomske reforme bi bile obustavljene na par meseci", objasnio je Ljajić. (Beta)