|
PREUZETO IZ LISTA: "DNEVNIK" OD 29. 09. 2004. |
|||
KO CE FORMIRATI VECINU U POKRAJINSKOM PARLAMENTU POSLE 3. OKTOBRA?Demokratski blok najbliži Banovini
|
|||
NOVI SAD DEVEDESETIH GODINA PROŠLOG VEKA U VREME VLADAVINE RADIKALA I SOCIJALISTASumoran grad bespomocnih ljudi
U išcekivanju drugog kruga izbora za gradonacelnika Novog Sada, a pošto mnogi tvrde kako stanovnici ove države imaju kratko pamcenje, ispravno je da se podsetimo kroz šta smo prošli od zacetaka demokratije krajem osamdesetih i pocetka devedesetih godina prošlog veka. Dobro došli, drugovi Japaneri!
Onima preostalim Novosadanima, vernim (sub)kulutri koje je Novi Sad bio luconoša u tadašnjoj Jugoslaviji, preostali su „getoi” u centru grada, kao što su obe crkvene porte i cuvena radnja „Deni”, dok su se jedva nekako držale „Rokoteka” i „Žuta kuca”: ova prva je postala uskoro striptiz bar, a druga je srušena. Ipak, postoje i oni koji se secaju i koji su uzroci takvog stanja i onih koji su tada vladali gradom: koalicije Socijaisticke partije Srbije i Srpske radikalne stranke. I kao pred pocetak pozorišne predstave, predstavljamo vreme i mesto: pocetak devedesetih, Novi Sad, a pripovedac je novosadski novinar i književnik Mihal Ramac.Da podsetimo: nakon „antibirokratske revolucije” kad su gradsku i pokrajinsku vlast rušili radnici iz cele Srbije, došli po partijskoj direktivi Slobodana Miloševica, predsednik Skupštine grada postao je Vlada Popovic, poznat po tome što je japansku delegaciju primio uz drugarski pozdrav: „Dobro došli, drugovi Japaneri!”. Nakon njega, prvi covek grada je Vladimir Divjakovic, a 1993. godine radikali, uz pomoc socijalista postavljaju svog coveka - Milorada Mircica. Gradski premijer postao je socijalista Obrad Miloševic, poznat po tome što je Novom Sadu u amanet želeo da ostavi zoološki vrt na Štrandu i da se za to toliko grcevito borio da su od toga ostali tragovi njegovih prstiju i na vratu jedne novinarke. Do 1996. godine i preuzimanja vlasti od strane koalicije „Zajedno”, tadašnje opozicije u Srbiji, na celu grada su bili i Milorad Đurdevic i Đuro Bajic, clanovi SPS-a.
- Veštacka je bila i nestašica životnih namirnica, stvorena da bi mali deo naroda mogao da se bavi švercom i preprodaje vanlegalnih tokova novca ono što je do tada bilo uobicajeno kupovati u prodavnicama - nastavlja Ramac, i podseca na redove ispred praznih radnji u kojima se moglo naci samo hleb, šecer, mleko i sirce. Ako je bilo i ulja, smatralo se da je to uspeh „državnih organa”. Ramac napominje da su mogli da švercuju svi, a da se krupnim švercom (cigarete, nafta) bavila nekolicina povlašcenih paradržavnih firmi i pojedinaca, kojima je vlast to omogucila - Ramac naglašava da je u pitanju vlast, jer država, po njemu, tada nije ni postojala. Vlastodršci podelili tržišteTadašnji vlastodršci su medu sobom podelili tržište, držeci monopol na odredene proizvode, pa cak i privredne grane, objašnjava Ramac i navodi primer da je privatna firma tadašnjeg predsednika Vlade Mirka Marjanovica uvozila i prodavala gas državi, te proizilazi da je Marjanovic trgovao sam sa sobom. Ramac napominje da su se i u Novom Sadu pojedinci takode strahovito obogatili, jer su imali monopol na odredene poslove.Grad je posledice takve politike osecao, grcajuci: - Listajuci novinske clanke iz tog vremena, stvarno mi nije jasno kako smo uspevali da živimo uz stalne restrikcije struje, gradske autobuse koji više nisu, nego što su išli, neredovne polaske, gužve, stanove bez grejanja, tople vode i vode za pice. Tada se najbrže putovalo peške - podseca Ramac i dodaje - Vlast se neprestano pravdala spoljnim faktorima i „medunarodnom situacijom”, a nijedan podatak o proizvedenoj struji nije iznet u javnost. Vlast je tvrdila da ništa ne zavisi od države, što nije bilo tacno, tvrdi Ramac. Novosadani su, kao i svi ostali, devizama kupovali potrepštine na pijacama (ili crnim berzama - kako ko više voli da ih zove), a dinari su služili samo za placanje racuna. Stala je stanogradnja, gradska privreda, infrastruktura nije gradena niti obnavljana, a u prvoj polovini devedesetih podignuto je oko 30.000 nelegalnih objekata, napominje Ramac. Prema njegovim recima, grad je dozvoljavao „divlju” gradnju, koja je rezultirala „Dolinom lopova” na Kamenjaru, vilama izmedu Novog naselja i Veternika i Futoga, Tatarsko brdo i drugim „divljim naseljima” koja su preopterecivala ionako dotrajalu infrastrukturu. Od ovakve izgradnje, grad nije video ni dinara, a urbanisticki planovi nisu poštovani, te je Novi Sad pocinjao da gubi svoj urbani identitet. S jedne strane javni i kulturno-istorijski objekti su propadali, objašnjava Ramac, a s druge strane se grad nekontrolisano širio graden kapitalom nepoznatog (citaj: ratnog) porekla.
- Za kratko vreme, Novi Sad je postao sumoran grad, grad uplašenih i bespomocnih ljudi, koji su mislili samo na to kako da prežive - seca se Ramac, koji je, kao i hiljade drugih, u to vreme proveo tri godine na prinudnom odmoru. - Drugi krug izbora je prilika da se gradani podsete ko je upropašcivao grad, a ko je uradio nešto u njegovu korist. Treba da izaberu one koji nas nece vratiti u užasne devedesete, vec one koji otvaraju evropsku perspektivu, ma koliko ona bila daleka - zakljucio je Ramac. |
|||
SVI NOVOSADSKI GRADONACELNICIPosleratna era prosperiteta
Svestrani Raša RadujkovRadomir Raša Radujkov na celu grada bio je 1951. i 1952. godine i predvidao da ce Novi Sad postati ne samo privredni centar Vojvodine, vec i jedno od najvecih kulturnih središta u Jugoslaviji, cemu je i doprinosio svojim radom. Iz Gradske kuce prešao je 1952. u novinsko – izdavacku i štamparsku kucu „Slobodna Vojvodina”, jacao je kadrovski i osvežavao u sadržinskom i tehnickom smislu pod novim imenom „Dnevnik”. Radujkov je promenio ime „Slobodna Vojvodina” u „Dnevnik”, jer je u to vreme „Slobodna Vojvodina” bila pod jakim pritiskom Komunisticke partije koja nije dozvoljavala slobodnije pisanje i izveštavanje o vedrijim temama. U „Slobodnoj Vojvodini” najviše se pisalo o poljoprivredi, usevima, kukuruzu, setvi i žetvi. To je bio razlog drasticnog opadanja tiraža, zbog cega je Radujkov naziv lista promenio i dao mu ime koje je bilo neutralno. Sadržaj „Dnevnika” bitno je promenjen, a tiraž je skocio.Oktobra 1954. postao je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Pod njegovim rukovodstvom, 1956. nastalo je znamenito Sterijino pozorje koje je vodio skoro do smrti. Jedan je od najzaslužnijih što je podignuto novo zdanje pozorišta, bio je na celu odbora za izgradnju i uporno je radio na otklanjanju teškoca koje su tokom radova javljale. Na funkciji predsednika Matice srpske bio je od 1956. do 1969. godine, a za vreme njegovog mandata pojavio se maticin Pravopis srpsko – hrvatskog jezika i prve tri knjige šestotomnog Recnika. Melkus prednjacio u gradnji stanova
Za vreme cetvorogodišnjeg mandata, od 1952. do 1956, Todor Toza Jovanovic pokazivao je sposobnost da postavi osnovu i strategiju prostornog razvoja grada koristeci se, uz pomoc strucnjaka, onim što su sadržavali generalni urbanisticki planovi iz predratnog vremena i neposredno posle rata. Pokrenuo je osnivanje Urbanisticko – projektnog biroa 1953. iz kojeg je kasnije nastao Urbanisticki zavod.Najveci urbanisticki zahvat bili su rekonstrukcija i izgradnja železnickog cvora i izmeštanje pruge s juže na severnu stranu. Znatno je pomogao završetku projekata drumsko - železnickog mosta na Dunavu, ubrzanju njegove izgradnje, kao i ubrzanju izgradnje nove železnicke stanice i preseljenju pruge na novu trasu, cime je omogucena priprema zemljiša za izgradnju Univerzitetskog centra i stambenih naselja na Limanu. Na njegovu inicijativu, uraden je radikalan urbanisticki zahvat probijanja bulevara da bi se regulisao gradski saobracaj, a od JNA je preuzeta Petrovardinska tvrdava i pocelo njeno uredenje za druge namene. Godine 1956. gradonacelnik je bio Miloslav Gonja, po obrazovanju socilog za cijeg mandata je grad podeljen na cetiri opštine. U to vreme osnovano je Sterijino pozorje, a Gonja je bio clan Glavnog odbora ove institucije. U gradnji stanova, Novi Sad je prednjacio u Jugoslaviji u vreme mandata Borivoja Bože Melkusa koji je na njegovom celu bio od 1957. do 1962. Podignuto je oko 6.000 društvenih stanova, dovršen veliki vodovod sa reni bunarima i proširena vodovodna mreža. Na novom mestu podignuto je Gradsko saobracajno preduzece, gradene su trafo-stanice, putevi, širena PTT mreža, nasipan Liman za dalju izgradnju. Obavljene su i pripreme za izgradnju novog drumsko - železnickog mosta i železnicke stanice, veci deo industrije preseljen je van grada, podignuta je zgrada neuropsihijatrije, pet zdarvstvenih stanica, osnovne škole, vrtici, a poceo se oblikovati i glavni bulevar od stanice do potonjeg Mosta slobode, a otvorena je i prva samousluga u Ulici Maksima Gorkog 14. Izgradnja bulevara nastavljena je za vreme gradonacelnikovanja Time Vrbaškog, koji je na ovoj funkciji bio od 1962 do. 1967. Nastavljena je i izgradnja železnickog cvora, pristaništa i Industrijske zone, a podizane su i nova stambena naselja, kao i moderne osnovne škole. Zlatno doba Jovana DejanovicaNakon Vrbaškog, za gradonacelnika je postavljen Dušan Ilijevic koji je na ovoj funkciji zadržao do 1973. godine. Ilijevic je bio jedan od najobrazovanijih gradonacelnika koje je Novi Sad imao. Završio je dva fakulteta - poljoprivredni i pravni, a kasnije je bio i savezni ministar. Bio je preduzimljiv i sposoban. U njegovo vreme, potpredsednik je bio Milan Canak.Kada je Ilijevic postao savezni ministar, na mestu gradonacelnika zamenio ga je Milan Canak, koji je u gradsku Skupštinu ušao kao covek iz nauke i veliki strucnjak. Canak je bio profesor na Poljoprivrednom fakultetu. Veoma kratko je bio gradonacelnik, 1973. i 1974. godine. Umro je rano, u 48. godini. Jovan Dejanovic bio je gradonacelnik Novog Sada osam godina, od 1974. do 1982. Dok je bio na funkciji podignuto je Srpsko narodno pozorište, izgradeni Sportsko – poslovni centar „Vojvodina” i Most slobode. Bio je na celu Odbora za izgradnju pozorišne zgrade i Organizacionog komiteta Spensa (Svetskog prvenstva u stonom tenisu), do tada najvece sporstke priredbe u Novom Sadu. Za tu priliku, preureden je i ulepšan centar grada, prvenstveno Zmaj – Jovina ulica, a dogradeni su i uredeni hoteli. Nakon Dejanovica, na mesto gradonacelnika došao je arhitekta Branislav Mindic koji je na ovoj funkciji bio i 1983. Nastojao je da unapredi komunalnu i urbanisticku delatnost držeci se devize „Grad po meri coveka”. Zalagao se za ocuvanje starog dela grada i doprineo je osnivanju gradskog zavoda za obnovu graditeljskog nasleda i zaštitu spomenika kulture. Bio je nosilac društvenog dogovora svih sedam opština u Gradskoj zajednici, vizionarski gledajuci na obnovu starog centra Novog Sada, Petrovaradinske tvrdave i Sremskih Karlovaca. Zaslužan je i za ucvršcivanje veza Novog Sada s bratskim gradovima u svetu. Listopadni gradonacelniciFunkciju gradonacelnika volonterski je obavljao Zdravko Mutin koji je na ovom mestu bio 1983. i 1984. Bio je i direktor Novosadske banke. Predsednik Olimpijskog komiteta bio je od 1983. do 1986. godine, a kao šef sportske ekspedicije predvodio ju je na Olimpijskim igrama u Los Andelesu 1984, a iste godine i našu reprezentaciju na Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu.Posle rata, prvi i za sada jedini gradonacelnik madarske nacionalnosti bio je Aleksandar Horvat, ciji je mandat trajao samo godinu dana zbog cega su njega i druge gradonacelnike koji su kratko bili na vlasti Novosadani u šali nazivali listopadnim gradonacelnicima. Za vreme mandata, najviše se zalagao za pokretanje privrede u gradu. Boško Petrov bio je gradonacelnik od 1985. do 1989. godine. NJegovom izboru prethodile su velike investicije, pozorište, sportski centar, most, tako da je bilo velikih dugova. Tim koji je okupio kao gradonacelnik preduzeo je mere za izmenu privredne strukture i razvoj konkretnih programa u proizvodnji, za uvodenje novih tehnologija i materijala i transfer nauke. Poboljšano je dotle nepovoljno stanje u komunalnoj infrastrukturi, zdravstvu, obrazovanju, a iz vojnih fondova umesto oružja kupljeno je 30 autobusa za gradski saobracaj i nova vozila za „Cistocu”. Zapoceta je izgradnja saobracajnice oko grada i povezivanje Novog naselja i Detelinare, dok je u centru izgraden Podzemni prolaz. Podignuta je nova zgrada Poliklinike, centar za transfuziju krvi, a tim privrednika prikupljao je novac za obnovu i modernizaciju Klinicke bolnice. Na Novom naselju izgraden je moderan objekat za smeštaj starih i teško pokretenih osoba. Obnovljena je Sinagoga, prepravljena Topovnjaca na Tvrdavi, a dovršen je i SPC „Vojvodina”. Petrov je bio na celu organizacionog komiteta 29. šahovske olimpijade. U ovo vreme, poboljšano je snabdevanje gradana namirnicima, a kupljeno je nekoliko hiljada priplodnih grla krava i krmaca i besplatno podeljeno seljacima. (Materijal preuzet iz Enciklopedije Novog Sada, urednika dr Dušana Popova) |
|||
|
PREUZETO IZ VESTI: "RADIO 021" OD 29. 09. 2004. |
|||
|
NOVAKOVIC-GOJKOVIC NA RTS-u VOJVOĐANSKI ALPINISTI SVE BLIŽE KROVU SVETA GENERALI SE NISU ODAZVALI POZIVU SUDA |
|||
Iako je za sada poznata samo polovina poslanika koji ce sedeti u novom sazivu Skupštine Vojvodine, sasvim je izvesno da drugi krug izbora na kojem ce se popuniti i preostalih 60 poslanickih klupa ni jednoj stranci pojedinacno nece omoguciti apsolutnu vlast u Banovini. Najdominantnije opcije na vojvodanskoj politickoj sceni u sledece cetiri godine, a sudeci po izbornim rezulatima prvog kruga, bice Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka.
Prvi gradonacelnik Novog Sada posle Drugog svetskog rata, od 1944. do 1949, bio je Alimpije Popovic, sveštenik u Uspenskoj i Almaškoj crkvi. Bio je i poslanik u Narodnoj skupštini Srbije, gde je 4. aprila 1947. predložio da se u prvi petogodišnji plan unese izgradnja kanala Dunav – Tisa, a u jesen iste godine na Skupštini AP Vojvodine založio se da se kapitalni kanal produži i na deonicu Tisa – Dunav. Popovic je bio i prvi predsednik Glavnog odbora udruženja srpskog pravoslavnog sveštenstva Narodne Republike Srbije i u svom referatu založio se za demokratizaciju crkvene organizacije.