|
PREUZETO IZ LISTA: "DNEVNIK" OD 22. 09. 2004. |
|
NA „KARLOVACKOJ BERBI GROŽĐA” TOCILO SE LANJSKO VINOFilijala šabackog vašara ispred Patrijaršijskog dvora
|
|
PROMENADA DOBRIH KONJA, CEZA, FIJAKERA I KOCIJAŠA NA “ZLATNOM KUPU BACKOG PETROVCA”Sve lepote carskih lipicanera
Mnoge pesme, slike i skulpture inspirisane su lepotom konja, ali tim životinjama se ne dive samo umetnici. To potvrduje i promenada vašarište u Backom Petrovcu, na kojoj je kindurenje paradaša (konja u cezama, ili, kako Sremci kažu, giku) i konjara - više od sporta.
|
|
| vrh strane |
Izostala tradicionalna parada fijakera, jer vlasnici rasnih konja nisu hteli da zamaraju svoje ljubimce * Šatre i tezge sa roštiljem, kozmetikom, džemperima iz Ivanjice, majicama oslikanim likovima nacionalnih lidera ... primerenije su vašaru u Gornjoj Mrduši * Degustacija za samo 20 dinara povecala „promet” i u Hitnoj pomoci.
„Karlovacka berba grožda” u obliku u kom danas postoji, puno znaci vinarima, priznaje Bajilo. U prvom redu zbog reklame, a potom zbog zarade. Uostalom, u Karlovcima je za vreme groždebala sve podredeno vinogradarima, njihovoj proizvodnji i promociji. Ovogodišnja, 13. izložba grožda i vina iz karlovackih vinograda, na kojoj je prvi put predstavljeno i nešto od pcelarskih proizvoda trojice pcelara, priredena je u muzeju, u rezidenciji baronske porodice Rajacic, što je, po mnogim mišljenjima, najbolje rešenje.
Nadmetanje jednoprega, dvoprega i cetvoroprega za “Zlatni kup Backog Petrovca” i prikazivanje (bez ocenjivanja troprega i višeprega) potvrduje tradiciju ravnice. Nema lepog bez konjickih trka i nema inspiracije bez upregnutih lipicanera u kocije, ali ni prave price bez nasmejanih vojvodanskih (lepih Slovakinja) “frajli”.
Veština, spretnost, elegancija i mnogo uzbudenja, ali i krajnja neizvesnost, bili su odlika ovog jedinstvenog konjickog spektakla. “Zlatni kup” okupio je uspešne odgajivace lipicanera iz niza vojvodanskih varoši. U kocijama su bili Steva Boškov iz Tovariševa, Ivan Krišan iz Kikinde, Miša Bunjak takode iz Tovariševa, Siniša Paunovic iz Surduka, Milan Cucic iz Starih Banovaca, Petar Mrdic iz Zrenjanina, Milenko Radakovic iz Surcina. Tu je bio i sudijski žiri na celu s Perom Šušnjarom, u padoku je vladao Branislav Jovanovic, a oko hipodroma mnogo prelepog mladog i gospodski odevenog sveta. Predsednik Skupštine opštine Backog Petrovca Pavel Zima bio je uz spomenutog Peru Šušnjara i više od domacina.
Propozicije su odavno jasne: za 90-120 sekundi, u zavisnosti od kategorija, kocije s veoma obucenim grlima i raspojasanim Lalošima u cezama prolazile su obeležene kapije, široke tek 180 centimetara. Radovalo se pobedi, ali i tugovalo ukoliko nije bilo po volji kocijaša. Na kraju svi raspoloženi i ipak zadovoljni, jer je trijumfovalo nadmetanje u kojem je nagrada bila, pre svega, aplauz! Novac i ukusno dizajnirani pehari ostaju samo deo uspomena na ovaj dogadaj.
Od najranijih vremena konj se, osim za ratne svrhe i razlicite radove, koristio i za hvalu. Postoje pouzdane indicije o trkama dvokolica još u vreme kada su konji prvi put upregnuti u ceze. Kasnije je ovo umece korišceno u lovu, ali organizovane su i trke. Najraniji podaci datiraju o konjickim prikazivanjima u Persiji, pominju se još u 6. veku pre Hrista. Slicna tradicija ustanovljena je i u našoj ravnici, u Vojvodini. Preponska i druga takmicenja bila su organizovana u Engleskoj, u Betfordu, tokom 1810, a u Panonskoj niziji konjari su se nadmetali u vožnji jednopregom, dvopregom, cetvoropregom i višepregom. Sve upregnuti vranci, cilaši, zelje i mrkovi kerili su se u kocijama na kojima su konjari likovali u svom umecu. Paradoši su proneli slavu Surduka, Crepaje, Novog Beceja, Novih Banovaca, i više od ostalih dostignuca, ne samo sportskih, sa pomenutih prostora. Biti pobednik u nadmetanju cetvoroprega bilo je vredno svake slave.
Površnom analizom odnosa coveka i konja brzopleto bi se moglo zakljuciti da je konj bio neprestano i bezosecajno eksploatisan. Medutim, bilo je to i ostalo drugovanje žitovinje i coveka, posebno partnerstvo.
Lipicaneri su tu nosili šnjur. Pamecu i osecajnošcu zaokupirali su coveka. Lipicaneri su rasa nazvana i “carski konj”, i to s pravom, jer su bili biser konjarstva. Izgled lipicanerskih grla povezivao je lepotu i inteligenciju ove pasmine, dok su neki drugi konji bili kasaci, galoperi ili jednostavno zaduženi za težacki rad na njivama i salašima. Lipicaneri, koje smo sa toliko emocija posmatrali i na “Zlatnom kupu” , dokazali su da su pravi paraderi i - lepotani. U cezama i pod dizginama uparadenih Laloša, bila je to slika za ram istorije.
Pesma, ona pevljiva vojvodanska, pratila je nadmetanja na vašarištu u vojvodanskoj pitomini varoši backopetrovacke. Jezdili su mrkovi i cilaši, kao: “Kada padne prvi sneg... A mnogo žena sretali smo, uz njihov blagi osmeh... i svaku ženu volem ja... bila plavuša ili garavuša...” Slušali smo pesmu Zvonka Bogdana i uživali u paradnom kasu lepotana upregnutih u ceze. Bio je to deo višegodišnje tradicije ovog naroda, razlicitih vera, nacija i govora, a nama toliko bliskog, baš kao i konji, ponos ravnice.
Da li je konj toliko pripitomljen, da li mu je covek nametnuo svoju volju i bez njegove saglasnosti, ili je to još jedan dokaz o prijateljstvu coveka i ove životinje? Vekovima je tako bilo i verujemo da se ništa nece promeniti. Bez obzira na nametnuti ritam svakodnevnice ovog veka.