RODE OPET SLECU U PANONIJU, ALI NATALITET I DALJE PADA

Klepetanje nad visokim naponom

U svoja gnezda na banderama, odžacima i drugim visokim mestima, u Vojvodini ponovo slecu rode. Tu ce boraviti do pocetka septembra, kada im predstoji uobicajena selidba u Afriku. Zimovališta im se prostiru od izvora reke Nil do juga Crnog kontinenta. Krajem marta ili pocetkom aprila u gnezda prvo slecu mužjaci. Nekoliko dana kasnije, zajedno sa njima, gnezda doteruju i ženke. Parovi belih roda decenijama koriste ista gnezda, ali ih svake godine prilikom zaposedanja dograduju. Generacije roda su isto gnezdo koristile gotovo citavo stolece. Da bi svio novo gnezdo, paru roda je potrebno oko osam dana intenzivnog graditeljstva.
Vecina belih roda se gnezdi u naseljima, pa ih nije teško prebrojati. Pre cetiri godine, u okviru medunarodnog projekta „Zaštita bele rode u Karpatskom basenu”, zahvaljujuci angažovanju pedesetak entuzijasta Društva za zaštitu i proucavanje ptica Vojvodine, u mestima Srema, Banata i Backe izbrojano je oko 1.100 rodinih gnezda.
- U vojvodanskim mestima rode još najcešce prave gnezda na odžacima kuca, mada su poslednjih decenija gnezda videna i na visokim dimnjacima kotlarnica za centralno grejanje škola, zabavišta, domova kulture i preduzeca, pa i na elektricnim stubovima, kaže predsednik Društva za zaštitu i proucavanje ptica Vojvodine Jožef Gergelj iz Sente. Pre dve decenije u našoj zemlji samo jedan odsto gnezda bilo je smešteno na elektricnim stubovima, a sada ih je oko 30 odsto. U to doba je Pokrajinski zavod za zaštitu prirode organizovao akciju “Tražimo rodina gnezda” popisano ih je 1.558. Više od polovine (853) bilo ih je gradeno na slami, a prilikom poslednjeg popisa, 2000. godine, samo 30. U banatskim mestima Jazovu, Botošu i Orlovatu i backom selu Svilojevu vecina gnezda nalazi se na drvetu, mahom na bagremu, dok su u podunavskom mestu Kovilju gotovo sva na banderama. Kada biraju mesto za svijanje gnezda, rodama ocito ne smeta visok elektricni napon, mada nekad i stradaju od strujnog udara. U susednim zemljama Rumuniji i Madarskoj rode su se mnogo ranije pocele nastanjivati na elektricnim stubovima. NJihovih gnezda je na tim mestima sada 70, odnosno 80 posto više. Na to je uticala i promena u poljoprivrednim gazdinstvima.

Od Španije do ledene Rusije Ove godine u Evropi pocinje redovan popis belih roda. Sprovodi se svake decenije, a u Vojvodini je prvi put organizovan 1974. Svetska populacija bele rode procenjuje se na oko 170.000 parova. Rasprostranjene su u severnoj Africi, zapadnim delovima Azije, Maloj Aziji i nekim krajevima Bliskog istoka. U Evropi ne žive u Velikoj Britaniji, Skandinaviji i Italiji, a vrlo je mali broj njihovih gnezda u zapadnoj Evropi, najviše na Iberijskom poluostrvu. Na severu se gnezde sve do Sankt Peterburga, a na istoku do Moskve. Najrasprostranjenije su u Poljskoj, gde je na stotinu kvadratnih kilometara izbrojano 65-70 parova. U Karpatskom basenu pobrojano je oko 9.500 parova belih roda, pri cemu se trecina gnezdi na granicnom podrucju naše zemlje, Madarske i Rumunije. Najviše ih je u niziji, uz otvorena vlažna staništa i u dolinama velikih reka. Poslednjih decenija, nakon izgradnje više ribnjaka u Potisju, Potamišju i Podunavlju stvoreni su povoljni uslovi za gneždenje belih roda. Od tada znatno ih je više u okolini ribnjaka kod Svilojeva, Kanjiže, Beceja, Novog Kneževca, Jazova, Sajana, Uzdina i drugih mesta. U Banatu, osim ribnjaka uz vodotokove, još postoje vece nizijske mocvarne livade, gde rode imaju obilje hrane.

Maratonci tankih nogu Bele rode su dugonoge ptice dugog vrata i dugog crvenog kljuna. Perje im je belo, a na rubovima krila crno. Dostižu visinu do 115 centimetara, a raspon krila im je dva metra. Žive 15-20 godina. Polno su zrele u trecoj ili cetvrtoj godini života, kada zasnivaju porodicu. Obicno u precniku od 50 do 100 kilometara od mesta gde su se izlegle, vracaju se i svijaju dom. Retko se razmnožavaju daleko od rodnog mesta. Dok su mlade, lutaju drugim staništima, ali kada postaju polno zrele i formiraju parove, na prva gneždenja dolaze tamo gde su se izlegle. Ova krupna ptica selica prevaljuje do zimovališta u jednom pravcu i preko 10.000 kilometara. Roda prstenovana u Senti sedamdesetih godina minulog veka, nadena je u Južnoafrickoj Republici, mestu udaljenom oko 11.000 kilometara. No, rode prilikom seobe ne lete pravolinijski, pa samo u jednom pravcu prevale i nekoliko puta dužu razdaljinu. Roda koja odleti do Juga Afrike i vrati se na mesto gneždenja cini neverovatan podvig jer preleti u oba pravca i do 70.000 kilometara. Prilikom seoba rode i stradaju, ne samo zbog prirodnih nedaca. U nekim arapskim zemljama cak im postavljaju zamke i love ih za ljudsku ishranu.

DOAJEN BECKERECKOG ZANATSTVA EDUARD BOBEK

Majstor jaci od svih državnih ukaza

Za ime doživotnog pocasnog predsednika Opšteg udruženja preduzetnika srednjeg Banata gospodina Eduarda Bobeka (85) vezani su mnogi svetli trenuci zrenjaninskog zanatstva, a iskustvo i secanje kazuju o iskušenjima kroz koje je prolazio privatni sektor ovog dela Vojvodine.
Roden je daleke 1919. u Matranovaku, u podnožju planine Matre, na samoj madarsko-slovackoj granici, gde mu je za vreme nemira u Becu, izbegla majka Marija, rodena Guncar, kod roditelja. Otac Karlo, tad vec priznati livacki strucnjak iz Štora kod Celja, sklopio je 1922. s vlasnicima Torontalske industrije poljoprivrednih mašina, livnice gvožda i metala u Velikom Beckereku ugovor o izgradnji moderne livnice, kojom je kasnije i rukovodio. (Nalazila se na mestu današnjeg “Metalprogresa”.)
Od svoje trece godine Bobek je rastao u krugu fabrike, sa još nekoliko porodica raznih nacionalnosti. Bio je izuzetno ponosan na svog oca, ubeden da je on vlasnik firme. Kada je saznao da je to Geza Gros, generalni direktor Prve hrvatske štedionice, u glavi mu se sve zbrkalo.
- Bilo je to leta 1925, kad je kroz fabricku kapiju u punom kasu uleteo dvopreg sa kocijama, u kojem je bio jedan izuzetno elegantan gospodin, seca se Bobek. Pritrcao sam majci i upitao je ko je to. “Geza Gros, generalni direktor Prve hrvatske štedionice i vlasnik ove fabrike”, odgovorila mi je, a njen glas kao da i danas cujem. Zar je moguce da fabrika nije naša, zapitao sam se i u uglu dvorišta poceo da gradim “svoju fabriku”, koja je imala cak i dimnjak.
NJegovi vršnjaci bi je rušili, a on bi je iznova uporno gradio, baš kao i kasnije, kad je odrastao. Kad je mladi Eduard vec bio ucenik gimnazije, Gros je zatvorio fabriku i život Bobekovih našao se na velikoj prekretnici. Zahvaljujuci majcinoj uštedevini, kupili su postrojenje livnice gvožda i metala od grofa Cekonjica na Julija majuru u Klariji, današnjem Radojevu.
- Tako moja porodica postaje vlasnik livnice, koja je za nekoliko godina prerasla u industriju. Moj san postaje java i 1936, pored nastave u srednjoj školi, polažem ispit za kvalifikovanog livca, a dve godine kasnije postižem svoj prvi poslovni uspeh: zakljucujem posao za izgradnju celokupnog uredaja za mlin Riste Koljivratica u Zemunu, seca se Bobek.
Za vreme okupacije preduzece radi za Glavni savez zemljoradnickih zadruga u Beogradu. Zbog toga je Bobek, kao prokurista, osuden na dva meseca prinudnog rada i konfiskovana mu je celokupna proizvodnja namenjena Srbiji. Posle ove presude firma tavori do oslobodenja, kad je Bobek stavlja na raspolaganje Narodnom oslobodilackom odboru grada. Do kraja 1944. preduzece rekonstruiše Fabriku obuce “Trajkovic” i obnavlja Fabriku za preradu kudelje u Aleksandrovu. Pocetkom 1945. Bobek odlazi pešice u Beograd da bi od Zemaljske uprave metalne industrije Srbije preuzeo zadatak predviden petogodišnjim planom razvoja zemlje - izradu 350 sejalica za brdske krajeve u Niškom, Pirotskom, Toplickom i Vranjskom okrugu. Bobekova livnica radi danonocno pa je Ministarstvo industrije uvrštava u red preduzeca od republickog znacaja, ali je vec decembra 1946. nacionalizovana.
- To sam doživeo kao decju igru, kad su mi vršnjaci rušili ono što sam s ljubavlju gradio. Ali, ni porodica, ni ja se ne predajemo. Kao tehnicki direktor nacionalizovanog preduzeca, predložio sam integraciju moje, vec bivše firme, sa novosadskim “27. martom”. Iz principijelnih razloga sam odbio mesto tehnickog rukovodioca zrenjaninskog “Radijatora” i krajem 1948. otvorio sopstvenu livnicu i zanatsku radionicu za obradu metala.
U novoj firmi Eduard Bobek proizvodi poljoprivredne mašine i rezervne delove, pumpe za navodnjavanje, gradevinarstvo i za kucne vodove. I danas se pamte cuvene “Bobekove pumpe”.
Naucio je poslu nekoliko generacija vrsnih metalaca. Vecina njih je ostala u zemlji, ali ih ima i u Australiji, Americi, Južnoafrickoj Republici, Nemackoj i drugim evropskim zemljama. Za vaspitno-strucni rad primio je brojna priznanja na sajmovima, a zrenjaninsko udruženje ga je još 1995. imenovalo za doajena samostalnih privrednika i postavilo za predsednika svog Suda casti. Dobitnik je i Nagrade grada Zrenjanina.
Penzionerske dane Bobek provodi u sakupljanju arhivskih podataka o privredi grada, još od bitke kod Sente i proterivanja Turaka. U tom poslu od velike pomoci mu je poznavanje cetiri jezika: srpskog, slovenackog, madarskog i nemackog. Godinama radi i na hronici porodice Bobek, koja je, zahvaljujuci upravo njemu, ostavila duboke tragove u banatskom zanatstvu. Stoga nije ni cudo što ga je Udruženje “Zavicajac” svrstalo medu 100 zaslužnih gradana, koji su obeležili društveni život Zrenjanina.