|
vojvodina.com
arhiva
|
|
PREUZETO IZ LISTA: "DNEVNIK" OD 25. 11. 2003.
|
|
|
VRŠAČKA „PLAVA KRV” PROTERANA NA TAVAN
Nije vredelo ni Đinđićevo obećanje
Na uglu vršačkih ulica Miloša Obilića (put ka Rumuniji) i Bregalničke, u stanu od stotinak kvadrata, živi Milica Stojićević (85) i već 50 godina čeka. Čeka da joj se vrati oduzeta imovina, gazdačka kuća na rogalj, u kojoj je nekada bila pecara za rakiju i fabrika sirćeta. Sa magacinima i lokalom više od hiljadu kvadrata.
- Kuću sam nasledila od tetka Lepe. Ona je radila u drvari Koste Georgijevića kod Železničke stanice, gde je stekla i penziju. Nije se udavala, ali se saživela sa vlasnikom ove zgrade, trgovcem Perom Jovanovićem, koji je u kovinskoj bolnici imao umobolnu ženu, pa nije mogao da se razvede. Međutim, iako poznat gazda, Jovanović je pao pod stečaj i imanje mu se 1938. prodavalo na doboš. Na licitaciji ispred kuće, moja tetka, već žena u godinama, da se ne bi razdvajala od Pere, uložila je svoju životnu ušteđevinu i otkupila kuću za 37.000 dinara. Nije odmah imala celu sumu, nego su dodali njena majka i brat Miladin, koji je novac tokom rata slao iz zarobljeništva, priča istoriju svoje porodice baka Milica. Ali, 6. avgusta 1945. Lepa je dobila poziv od opštine da prijavi ratnu dobit. Nije se odazvala, jer se nije smatrala profiterom, ali joj je celokupna imovina ipak nacionalizovana kao ratna dobit.
I „Hemofarm” u tuđoj kući
Bračni par Margita, devojačko Ivkov i dr Svetislav Petrović možda u Vršcu i najviše očekuju od zakona o denacionalizaciji. Margitin otac bio je gradonačelnik Vršca za vreme okupacije i svojski branio svoj narod. Porodici Ivkov oduzeta je fabrika čokolade, danas deo fabrike “Banat” i četiri stambene zgrade, tri u ulici Stevana Nemanje i jedna koja je danas deo Narodnog pozorišta “Sterija”. Porodici njenog supruga oduzeti su lokali u strogom centru Vršca. U njima je danas Gradska kafana i Internet kafe “Hemofarma”. Zgrada je jedna od najlepših u gradu, a bogati detalji njene fasade naj češće se koriste u prezentacijama arhitekture i istorije Vršca.
|
Žalila se i dokazivala nemoguće, jer je, kako kaže baka Milica, tadašnja vlast u Vršcu jednostavno pljačkala sve što joj je došlo pod ruku. Na spratu kuće ostvaljen im je stan u kome danas živi baka Milica. Ostatak kuće naseljavali su različiti stanari. Neki i preko noći. Bivša vlast je pre par godina prodala nacionalizovani lokal, iako je bila obaveštena o živim zakonskim naslednicima. Prekrajanje zidova prouzrokovalo je pucanje zidova i tavanice u baka Miličinom stanu. O duhu nekadašnjih vremena samo svedoči očuvan starinski nameštaj. Baka Milica ima dve ćerke, tri unuke i sedmoro praunučadi.
Na putu između Malog Žama i Vatina, sela na granici sa Rumunijom, u svom letnjikovcu, jedinom domu, živi devedesetogodišnja Ksenija Genčin sa sinom Endreom (60). Nekada su bili imućni vlastelini, a danas su samo siromasi “plave” krvi. Dedovina, sadašnje Jagodićevo, nekadašenje Kapetanovo kod Starog Leca, kaštel u Konaku i oko 1.000 hektara zemlje u Malom Žamu, konfiskovano im je 1945. Od kaštela je ostala ruina. U biblioteci samo gomila đubreta i umesto prozora otvori u zidu.
- Nikada više tamo neću ići! – kategorična je Ksenija Genčin.
Nakon oduzimanja imovine, njen suprug nije mogao da preboli gubitak i pucao je sebi u glavu. Prethodna vlast im je odobrila vraćanje 30 hektara, ali nikad ih nisu dobili. Spor se godinama vodi pred Opštinskim sudom u Vršcu, ali većina ključnih dokumenata je nestala iz gruntovnice. Genčin veruju da njihov slučaj nije jedini, pa će ono što nedostaje potražiti u Istorijskom arhivu Bele Crkve. Za duži razgovor nisu imali snage.
Sinagoga u dvorištu
Kuću oduzetu porodici Milice Stojićević, 1858. sagradio je izvesni Balašević, a zatim je prodao jevrejskoj porodici Vidl. Pretpostavlja se da su oni, kao imućni domaćini, u dvorištu sagradili sinagogu, danas jedinu u Vršcu. Bregalnička se inače ranije nazivala Čivutski sokak. Velika sinagoga nekad je postojala u dvorištu stambenog kompleksa u Dvorskoj ulici, ali je srušena nakon rata, kao i mnogi drugi hramovi.
|
Preci Gertrude Morgenštajn Lelea došli su na u južni Banat iz Švarcvalda u Nemačkoj, davne 1791. Bili su Jevreji. Tri brata naselila su se u kod Pančeva, u Francveldu, sadašnjem Kačarevu. Generacijama su stupali u mešovite brakove, pa gospođa Gertruda, koja prezime Morgenštajn nosi po baki, ne može da definiše svoju “ukrštenu” krv. Vremenom, kako se porodica širila, zajednička kuća postala je tesna, pa je njen čukundeda kupio kaštel između Margite i Laudanovca. Majka njenog oca tad je imala sedam godina. Put ih je ipak vodio dalje, pa su, prodavši imanje, kupili kuću i mlin u Kuštilju, koji je neko iz sela zapalio, i opet su se našli na drumu. Naselili su se u Nikolincima i kupili još veći mlin. Ubrzo, 1922. kupili su i kuću u centru Vršca, poznatu kao “Kod dva pištolja”, a kasnije su novim bračnim vezama došli i u posed još jedne kapitalne kuće u komšiluku, gde su nekad bile poznate kafane i dućani. Deda gospođa Gertrud, inače mlinar u Nikolincima je pomagao partizane i niko iz njene porodice nije bio mobilisan u okupacionu vojsku. Međutim, 1944, kada su Rusi ušli u selo, zauzeli su mlin, za dvadesetak minuta spakovali im stvari i odvezli ih u logor. U Austriji, u okolini Salzburga, bili su zatočeni do 1957. Kao narodnim neprijateljima oduzeta im je imovina.
- Bili su krivi jer su bili nemačke nacionalnosti. Ostala je samo moja baka, jer je bila udata za Rumuna. Tetka se odselila za Nemačku i još uvek tamo živi - priča gospođa Morgenštajn, podsećajući da je aktuelna vlast lane privatizovala mlin i 30 hektara zemlje u Nikolincima. Iako je kasno saznala za tender, intervenisala je primedbom komisiji, međutim, odgovora nije bilo. Inače, 1987. uspela je da vrati jedan od lokala u kući u kojoj danas živi, a kasnije i nešto oranica u Kuštilju.
Radmila Tendler zastupa svog muža, čijem je ocu, advokatu Joži Ravniku poreklom iz Bohinjske Bistrice, oduzeta zemlja. Gospodin Ravnik se pre rata uspešno se bavio advokaturom u Beogradu i kapital ulagao u zemlju. Nagoveštaj rata i želja za neutralnošću, naveli su ga da u prestonici proda svu imovinu i preseli se na posed između sela Vatin i Margita. Nosio je u sebi ožiljke Prvog svetskog rata. Život je podredio poljoprivredi i bio je među tehnološki naprednim gazdama. Imao je i veliki ribnjak. Međutim, imanje mu je oduzeto Prvom agrarnom reformom. U zamenu za 60 od 260 oduzetih lanaca dobio je kuću u gradu. Ribnjak se zagubio u “papirologiji”. Takođe, oduzet mu je i plac na obali Bohinjskog jezera. Prinuđen, vratio se advokaturi i umro 1965.
Mnogo je ovakvih primera u Vršcu. Porodica dr Prvanova, poznatog vršačkog ginekologa, traži kuću u Beogradu, na Slaviji, u kojoj je danas “Mek Donalds”. Liga za zaštitu prava na privatnu svojinu i ljudska prava u ovom gradu ima više od 50 članova, a mnogo je i onih koji, rasuti po svetu, očekuju da ostvare svoje pravo. Naslednici stare vršačke porodice Friš, danas austrijski državljani, potražuju zgradu u centru, gde je danas “Vojvođanska banka”, a velika je verovatnoća da će naslednica porodice Cofman tražiti “Vršačku pivaru”. Neki smatraju da joj je dovoljno to što najbolji Pivarin proizvod nosi ime njene porodice. Sin bivšeg vlasnika Sanatorijuma “Sanitas”, na čijim temeljima je iznikao Zdravstveni centar, živi u Americi i slikar je. Vršac je posetio prošle godine, takođe i bolnicu, ali nije se izjasnio očekuje li vraćanje imovine. Zgrada “Štamparije” pripadala je Rumunima. U njenoj izgradnji učestvovali su rumunski akcionari, čak i vlada Rumunije. U njoj je bila Prva rumunska banka - “Lućafarul”. Pokojni premijer Đinđić i premijer Rumunije Adrijan Nastase prilikom susreta u Vršcu u septembru 2002. dogovorili su se da će zgrada biti vraćena. Ipak, više je onih koji su se pomirili sa sudbinom.
- Nekoliko puta sam bila u kontaktu sa Nemcima kojima je oduzeta imovina. Oni dolaze iz nostalgije, da još jednom vide gde su živeli njihovi preci, fotografisali su svoje bivše kuće, ali niko od njih nije izrazio želju da dobije svoju imovinu ili se vrati u Vršac. To su uglavnom ljudi srednjeg staleža, uglavnom materijalno obezbeđeni i nema bojazni da će južni Banat preplaviti Nemci, zaključuje gospođa Morgenštajn.
|
|
|
TIHA PROPAST NAJVEĆE PLANTAŽE ORAHA NA BALKANU
Gužva u prašumi „voćke čudnovate”
Na šumu grandioznih razmera, ali istina nekako čudno niskog drveća, pred ulaz u Lipar, selo desetak kilometara od Kule, liči zasad stabala oraha, dostojan da uđe i u NJegošev ep. Pre 22 godine na oko 50 hektara, plodne ravnice u podnožju Telečke visoravni, zasađeno je 5.000 sadnica oraha i gotovo dvostruko više kajsija. Kad je vreme kajsijama prošlo, ostali su samo orasi, na najvećoj balkanskoj plantaži.
- Bila je ranih osamdesetih to odlična ideja, jer u ovom regionu postoji više fabrika kojima su orasi neophodni za proizvodnju slatkiša, kaže direktor Zemljoradničke zadruge “Sokolac” u Liparu Miloš Aćimović. Međutim, kad je počelo stvaranje najvećeg zasada oraha u ovom delu Evrope, videlo se da to, ipak nije lako. Već na početku, teško je bilo obezbediti sadnice dobrog kvaliteta. Projektom je bilo predviđeno samo šest sorti, a kad su stabla porasla videlo se da smo dobili čak dvadesetak. Ipak, u zadruzi se nije odustajalo od oraha, pa je 1992. i 1993. posađeno još 26 hektara oraha i kajsija.
Kako su stabla oraha rasla, zapažali su se i novi propusti iz vremena sadnje. Naime, sadnice su posađene gušće no što je predviđeno, pa se sad stabla praktično “guraju” i više rastu u vis nego u širinu, što je jedan od razloga niskih prinosa. Očekivalo se oko 200 tona u ljusci, a prinos poslednjih godina jedva prelazi 50 tona. Ova godina je bila posebno teška, jer su prolećni mrazevi i suša tokom vegetacije umanjili rod za trećinu.
- Greške napravljene u vreme sadnje sad je nemoguće ispraviti, pa smo se pomirili sa sudbinom da neki značajniji rod nikada nećemo imati, objašnjava Aćimović. Istina, orasi ne pravi gubitke, ali nema ni bogzna kakve zarade. Ulaganja u održavanje za sad su minimalna, pa i rod od oko deset kilograma oraha po stablu pokriva troškove sakupljanja i prodaje. Ostaje nam da čekamo i kad dođe vreme stabla prodamo za preradno drvo. Ali i tu neće biti neke vajde, jer su sadnice orezivane nisko, pa su i stabla niža, što im obara cenu. Kad se sadi orah, a misli na prodaju drveta, sadnica se ostavlja na visini od najmanje dva metra, što kod nas nije urađeno.
Da bi smanjili troškove održavanja zasada u Zadruzi je odlučeno da se kupi 200 ovaca, koje će pašom uništavati korov, a ujedno i đubriti zasad. Ideja nije bila loša, ali sem ovaca, malo ko je šta preduzimao. Ovce su pasle i đubrile orahe, ali u Zadruzi nisu imali mogućnosti da organizuju mužu i isporuku ovčijeg mleka, pa tako ovce sada služe samo jagnjadima koji sisaju dok ovce imaju mleka. Pokušaj sa ovcama, do pola realizovan, bolje je prošao nego navodnjavanje. Kada se počelo razmišljati o izgradnji sistema za navodnjavanje kap po kap, zaključeno je da nema novaca i da za takvu investiciju valja čekati neka bolja vremena. I dok je vreme prolazilo, pokušaji oživljavanja proizvodnje propadali, ZZ “Sokolac” je siromašio, sve dok u ovoj godini nije došao u situaciju da kolektivu ozbiljno preti stečaj. Tako je najveći zasad oraha na Balkanu to ostao samo po hektarima i broju stabala, ali bez perspektive u budućnosti.
- Uz sve greške koje su načinjene u vreme sadnje, a i posle u održavanju i korišćenju voćnjaka, nikada nismo imali značajniju podršku preradnih kapaciteta, kojima je orah bio namenjen, niti države, naglasio je direktor Aćimović. Fabrike su redovno plaćale isporučene orahe, ali nikada nisu vodile brigu o našoj proizvodnji, dok je država učinila gotovo sve da nam proizvodnja propadne. Naime, godinama se dozvoljava uvoz oraha iz Rumunije i Ukrajine. Pre dve godine orasi su se na pijaci prodavali za oko 400 dinara za kilogram, a danas ne možete da ih prodate ni za 250 dinara. Na našu nesreću preradni kapaciteti takođe nisu zainteresovani za naš orah, pa ga sada prodajemo pijačarima, koji rod u ljusci neće da plate više od 120 dinara za kilo. Kad radnike platimo sa 20 odsto onoga što su obrali, od oraha nema značajnijeg prihoda, ali srećom za sad nismo u minusu.
|
|
vrh strane
|
|