|
PREUZETO IZ LISTA: "DNEVNIK" OD 10. 11. 2003. |
||
NA FRUŠKOJ GORI ZGRADE SE RUŠE SAME OD SEBEUbijanje Evrope u Vrdniku
Ubijanje industrijskog Vrdnika otpočelo je s gašenjem rudnika još 1968. Rudnička postrojenja su demontirana sedamdesetih godina, neki objekti su planski uklonjeni u tom prvom naletu, tehnika koja nije bila od koristi novoosnovanom preduzeću RGP “Vrdnik” završila je po rudnicima širom Srbije, deo je isečen u staro gvožđe, a deo je ostavljen tu gde je, i s godinama je propadao, uništavan, kraden. Sve do pre neku godinu, poviše hotela “Termal” (izgrađen na prostoru bivšeg rudnika), a ispod naselja Stara kolonija, još su se u pazuhu fruškogorskih padina mogli videti bedni ostaci rudničkih zgrada. Godinama su propadale u korovu, materijal je raznešen, i danas od tih zgrada nije ostalo ništa. Na rudnik podsećaju samo ždrela zarušenih tunela ispunjenih vodom, krljetci gvozdenih konstrukcija i betonske ploče na Zora i Južnom oknu, tridesetih godina najdubljem rudarskom oknu u Kraljevini Jugoslaviji. I, kako biva, gašenjem ugljenokopa (koga od katanca nije spasilo ni to što je bio jedini na ovim panonskim prostorima, a ni to što uglja ima za još najmanje sto godina eksploatacije), deo stanovništva egzistencijalno oslonjen na rudnik sunovratio se u socijalnu bedu. Stara kolonija, jedinstveno i nekada sređeno rudarsko naselje podignuto oko 1890. na fruškogorskoj padini iznad samog ugljenokopa i pupčanom vrpcom vezano za rudnik, ubrzano je počela da propada i danas je ovo skrajnuto ostrvce pod šumom devastirano do zastrašujućih razmera. Nova kolonija je tipsko srednjoevropsko rudarsko naselje s početka prošlog veka, a njegova vrdnička “verzija” podignuta je na zapadnoj strani mesta (put prema selu Jasku). Naselje staro oko sto godina, koje ne liči ni na jedno drugo u Sremu i Vojvodini, i među neupućenim posetiocima Vrdnika izaziva zbunjenost svojim “alpskim” izgledom, sastoji se od više desetina kuća robusnih dimenzija i debelih zidova, svrstanih u šest redova na padini pod šumom, svaka kuća sa po dva stana i dvorištem, i sve s krovovima od nekada veoma upotrebljavanog i cenjenog “eternita” (sačuvao se na još ponekoj staroj zgradi u Novom Sadu). Krovovi su valjda i jedini ostali netaknuti, pošteđeni “renoviranja” na svoju ruku, ali s obzirom da i pouzdani “eternit” ima vek trajanja, pitanje je još koliko dugo će kuće na Novoj koloniji, bar iz daljine, odavati utisak arhitektonski kompaktne celine. Kuće, odnosno stanovi, bili su do pre neku deceniju vlasništvo rudnika, i taj status ih je na neki način zaštitio, ali otkako su privatni, vlasnici ih po prirodi stvari sređuju kako znaju i umeju: menjaju autentične krstate prozore, izbijaju vrata, dograđuju, pregrađuju… “Naši stručnjaci se grčevito bore da u Vrdniku spasu sve što se spasiti može”, uverava me direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Sremskoj Mitrovici LJubiša Šulaja i naglašava da je Vrdnik i danas bogat objektima tehničke kulture. “Mnogo očekujemo od novog Prostornog plana Fruške gore, koji će svakako uzeti u zaštitu i sačuvati mnoge zanimljive objekte u Vrdniku.” Na železničkoj stanici, nasuprot i danas postojeće glavne stanične zgrade, srušena je arhitektonski jednostavna, lepa i skladna, vizuelno upečatljiva zgrada ložione s masivnim tornjem, objekat u odličnom stanju u čijoj je prostranoj hali jedno vreme čuvano desetak muzejskih primeraka predratnih lokomotiva i vagona. Palata “Kasina” u veoma lošem je stanju, a svojevremeno je brutalno oskrnavljeno njeno prizemlje za potrebe prodavnice nameštaja. V.D. direktora RGP-a “Vrdnik”, koje je vlasnik zgrade, Sofija Bogojević, uverava me “kao građevinac” da nema opasnosti da se zgrada sruši. Poznati slikar iz Vrdnika, Miroslav Ivanišević, izražava realan skepticizam: “Strepim da neko iz zida ’Kasine’ ne odvali prvu ciglu, a i da onda vandali krenu u rušilački pir…” Razmere devastacije materijalnih ostataka industrijske prošlosti Vrdnika nikada neće biti precizno utvrđene. Mnogo toga je (što legalno što ilegalno) zbrisano sa lica zemlje. Šteta je nemerljiva, i to je jasno i letimičnim uvidom u statistiku uništenja rudničke infrastrukture i drugih objekata po Vrdniku. Da je bilo pameti da se od demontaže i uništenja sačuvaju bar delovi rudničkog kompleksa, poneki objekat ili postrojenje, Vrdnik bi danas bio jedinstveni vojvođanski muzej “pod otvorenim nebom”. Na mestu stare termocentrale pasu koze kraj table s upozorenjem: “Zabranjeno bacanje smeća”. Komšija preko puta, penzioner oslonjen na kapiju, i dalje je nepoverljiv prema strancu... I ko poruši termocentralu? Ovde živite, videli ste? “Ništa ja nisam video, brado!” kaže starac i s lukavom osmehnutošću dodaje: “Pojele je koze. Koze su naša sudbina... Napiši za to smeće što bacaju, veslo im njihovo...” |
||
| vrh strane | ||
Dve snežno bele koze-šiparice ljubopitljivih očiju i jarac u zrelim godinama samosvesnog pogleda i neskrivenih zadnjih namera, brste grm gloga u obali zakorovljene zaravni kraj table sa upozorenjem: “Zabranjeno bacanje smeća”. Među čestitim ljudima koji tu žive ili upućenima koji tuda prolaze, tabla pobodena na tom mestu izaziva gorčinu i stid. Stid zbog drugih. Zabrana se odnosi na zapušteni prostor pomenute zaravni, na “ničju zemlju” poviše Vrdnika (ili, sasvim precizno, poviše dela mesta zvanog Vrdnik-selo), gde je do pre nekoliko godina još davalo znake života teško ranjeno zdanje stogodišnje vrdničke termocentrale, pre nego što se građevina složila kao kula od karata. Još jedna stara zgrada u Vrdniku koja se srušila “sama od sebe”. Komšija preko puta, penzioner udovac oslonjen laktovima na kapiju svoje neizlečivo bolesne kuće s dva razroka prozora i konzervama s osušenim muškatlama, premerio me je s lukavim oprezom i nestao u dvorištu, ali na kapiji je ostao njegov izbegnuti odgovor: Ništa ja nisam video. Niko ništa nije video, niko ništa ne zna, a od 1968, kada je zbog “nerentabilnosti” zatvoren rudnik mrkog uglja u Vrdniku (koji je hranio termocentralu), jedini u AP Vojvodini i jedan od najstarijih ugljenokopa u ovom delu Evrope (1804), i vitalne funkcije starog industrijskog naselja na Fruškoj gori počele da otkazuju jedna za drugom, nestali su u Vrdniku mnogi vredni objekti tehničke kulture, ali i arhitektonskog nasleđa kakvo nema pandana u Vojvodini, i tipično je za rudarska naselja s početka prošlog veka u centralnoj Evropi.
Ali šta se to u Vrdniku tako strašno desilo pre tri-četiri godine? Dve gotovo istovetne spojene zgrade, jedna iza druge, vrdničke “sijamske bliznakinje” sazidane od 1908. do 1911. za specifičnu industrijsku namenu u jednostavnom akademskom arhitektonskom konceptu, usečene u padinu povrh poslednjih prizemnih kuća i vidljive iz mnogih delova urbanistički razuđenog Vrdnika, upadale su u oko i pobuđivale znatiželju orijaškim dimenzijama, neobičnim prednjim delom s visokim, rešetkastim i lučno izvedenim prozorima i vratima, i izmaknute po strani delovale su nadrealno, naročito u očima zabrinjavajuće neupućenih vrdničkih gostiju, kojima se od ove austrougarske građevine, zarasle u šiblje i korov, pričinjavao i kompleks nekakvog dvorca.
Moćan i upečatljiv, robustan izgled neobezbeđene termocentrale “pod zaštitom države”, rušiteljima kao da je bio dodatni izazov. Zidovi su načeti i probijani (iz njih je vađena cigla) najpre sa stražnjih i bočnih delova zgrada, građevinski materijal je raznošen i ugrađivan u razne objekte po Vrdniku, a mašinama se izgubio svaki trag. Stručnjaci su mišljenja da su i te mašine, srce vrdničke termocentrale, dragoceno materijalno svedočanstvo tehničke kulture na ovim prostorima, i da su sačuvane u svom “prirodnom okruženju”, mogle su da posluže kao muzejska celina u evropskim razmerama. Međutim, počev od 1955, kada je termocentrala prestala sa radom, stara građevina je još kratko čuvana pod stražom i katancem, a onda se na zdanje ostrvila kandža destrukcije. Izgleda da su se na tom poslu smenjivale generacije vandala, i 2001. stavljena je tačka na “spomenik tehničke kulture od velikog značaja”. Termocentrala se pretvorila u gomilu šuta i prašine. I, takva se prašina digla, da opet niko ništa nije video…