Đorđe Balašević, jedini naslednik Vase Ladačkog

U dubini duše sam feminista

Najviše bih voleo da mogu u svom dvorištu da izgradim jednu salu i da svi dolaze kod mene kući na koncerte, da šaljem autobuse po publiku

Žuta švapska kuća u ulici Jovana Cvijića. Nije "kućerda na lakat", ali ova adresa dobro je znana svim poklonicima Đorđa Balaševića. Panonski mornar se odmara posle 120. beogradskog koncerta, kako je najavio publici, možda i poslednjeg u Centru "Sava". "Bog mi je, izgleda, na rođenju rekao: 'Balaševiću, daću ti malo talenta. Imaćeš dobar brak i puno sreće. Ali, para nećeš imati nikad. A ako ih budeš imao, nećeš nikada pevati.' I stvarno, kao da me prati ovo 'prokletstvo'. Uvek kad sam zaradio puno para nešto je iskrslo. Ili smo morali da renoviramo kuću, ili je neki menadžer ukrao zaradu, ili se raspala Jugoslavija, pa su sva moja autorska prava ostala u "Jugotonu" i " Diskotonu". Ja, opet, nisam nikad pravio pesme da bih zaradio već da ne bih na svim koncertima, celog života pevao samo " Vasu Ladačkog"."

Reporter: Visoki komesarijat za izbeglice Ujedinjenih nacija imenovao vas je za ambasadora dobre volje 1998. godine. Koje su Vaše ambasadorske obaveze?

Velika mi je čast što sam u timu sa šezdesetčetvoro ljudi iz celog sveta. Nosioci te titule su Ronaldo, Majkl Daglas, Suzan Sarandon, zatim sada već pokojni Deni Kej i Odri Hepbern. Nemam nikakve dužnosti, ali ni privilegije, ni pasoš UN, ni dnevnice. Mislim da ta organizacija ne može puno da doprinese miru, u šta smo se i sami uverili za vreme bombardovanja. Ja sam ambasador na crno godinama i ono što sam uradio sam, i na svoju ruku, daleko je značajnije od svega što sam uradio pod pokroviteljstvom UNHCR-a. Pamtim te dane po jednoj izvanrednoj osobi, gospođi Sadako Ogata, tadašnjem visokom komesaru UN. Ona je bila toliko impresionirana koncertom u Sarajevu da je van svih protokola doputovala u Novi Sad, da mi uruči to priznanje i da se upozna s mojom porodicom. Pokretanje slobodnog kretanja po Bosni i bivšoj Jugoslaviji smatrali su bitnim, a po njima sam ja bio zaslužan za to, što mi je drago.

Naziv sarajevskog koncerta "Sloboda kretanja i pomirenja" sada odgovara našoj južnoj pokrajni. Da li ste razmišljali o koncertu na Kosovu?

Na Kosovu nikada nisam bio. Čudnim rasporedom koncerata na mapi bivše Jugoslavije nisam svirao u nekim gradovima. Pošto sam iz multinacionalne sredine, gde smo vaspitani da nije bitno ko odakle dolazi, nisam znao zašto iz nekih gradova nemam pozive. Sada shvatam da me nikada nisu zvali u kritična područja, u Mostar, na primer, u gradove na granicama, gde su uvek pazili jedni na druge.
Sada, u ovoj situaciji, ne bih ni išao da sviram jer, da je tamo bilo onih pravih ljudi, koji vole moje pesme i koji žele da me čuju, zvali bi me davne 1978. godine. Uopšte, o toj priči na Kosovu imam neko svoje mišljenje, koje se verovatno ne bi poklopilo s "velikosrpskim planovima". Ja sam za normalnija rešenja i veoma mi je žao tih ljudi koji žive kao taoci naše želje da sačuvamo neku svoju "svetu zemlju", koja fizički više nije naša. Mislim da u Vojvodini i u drugim delovima zemlje ima dovoljno mesta da sve te ljude zbrinemo, kako bi mirno spavali i mirno živeli. Treba da se dogovorima i da na Kosovu napravimo sebi neke koridore, a ne da od toga napravimo večiti Belfast.

Vaša brojna publika živi na potezu od Vankuvera do Sidneja i mnogo je među njima onih koji reči Vaših pesama izgovaraju kao molitvu. Koliko često ih posećujete?

Jednom sam bio u Vankuveru i jednom u Sidneju, a ako bude sve u redu više nikada neću tamo držati koncerte. To je bilo u ekstremno vreme, kada je veliki broj mladih, pametnih i bistrookih otišao u svet. Znam da se veliki broj njih vratio jer su se proredili pozivi iz inostranstva. Nije mi bio veliki problem da počnem koncert u Melburnu jer je to bio samo nastavak onog u Kragujevcu pre pet godina. Za nas je bilo bolno da gledamo njihovu nostalgiju. Rekao sam im da ne očekuju od mene da im kažem da je kod kuće bolje. Savetovao sam im da to seme pameti i lepote, koje su poneli, poseju po celom svetu, jer ona zemlja iz koje su otišli i za kojom pate više ne postoji. Srbi iz Sarajeva i Muslimani iz Bijeljine još uvek ne mogu normalno da se vrate u svoje gradove, jer zarastanju tih ožiljaka treba više vremena od jedne generacije.
Sada opet gostujem po svojoj zemlji. Posle 5. oktobra prvi put sam gostovao u Leskovcu. Pitao sam se šta ću u Slobinom biračkom mestu, SPS uporištu, narodnjačkom centru. Međutim 3.000 klinaca u publici me je postidelo.
U godinama sam kada mi prija da se posle koncerta vratim kući i kada mi je drago da na put povedem nekog iz porodice. Najviše bih voleo da mogu u svom dvorištu da izgradim jednu salu i da svi dolaze kod mene kući na koncerte, da šaljem autobuse po publiku.

Kad se osvrnete godinu dana unazad da li ste zadovoljni momcima i devojkama iz Otpora?

Rekao sam im da imaju jedan veliki problem, a to je što će odrasti. Kad ljudi postanu odrasli postanu proračunati i može se njima kalkulisati. To će se verovatno dogoditi i s nekima od njih, nalaziće svoje životne puteve ili stranputice. Ohrabrujuće je što postoji podmladak, neki novi klinci koji su dovoljno duhoviti da napišu novi grafit ili da svojom inventivnošću pomere učmalost.

Šta mislite o grafitu "Sve je isto samo njega nema"?

Na nedavno održanim koncertima u Sava centru sam obećao da neću spominjati "njegovo" ime i da se neću baviti politikom. Hteo sam da dokažem da nam on uopšte nije bio važan, da je njegova uloga preuveličana i da može i bez njega da nam bude jadno i nikako. Ali nije baš tako. Promene su spore, a mi smo očekivali da će se bitne stvari dogoditi već 6. oktobra ujutru. Nestrpljivi smo i puni neostvarenih želja. Doživeo sam skoro pedesetu i još uvek se radujem što smo ovu zimu prošli bez mnogo isključenja struje. Radujemo se najnormalniim stvarima.
Brine me što još uvek srećem zatupljene likove koji kažu da nam je stvarno bilo bolje za vreme Slobe. Ko zna šta bi nam on još uradio za godinu dana. Verovatno bismo sada skrivali Bina Ladena. Ta bezumna garnitura ljudi nije dovela zemlju na rub propasti već u propast, i sada je vrlo teško pomeriti se. Poznavaoci sporta znaju šta znači uraditi dribling iz mesta, a šta u trku. Pomeranje iz mesta biće najteži period, ali verujem u mlade, u one koji su išli oko kontejnera sa sprejevima i pisali najduhovitije stvari koje su nam bile spas.
U razgovoru s pomenutim likovima iz UN-a saznao sam da je, na osnovu iskustva iz Poljske, za tranziciju potrebno 10 godina. Veruju da je nama potrebno samo pet godina, što je kompliment za nas. Sposobniji smo i snalažljiviji. Primer naše snalažljivosti je što smo jesenas, dok su se drugi avioni rušili, opredeljivali za JAT. Mislili smo da naš avion sigurno neće pasti jer je naš pilot u stanju da, ukoloko je potrebno, izađe na krilo i zavrne neki tamo šraf okastom trinaesticom.

Da li su Vas razočarali Vaši saborci koji su sada vlast?

Uglavnom jesu. Svako ko je bio u vojsci zna za desetarski sindrom. Kada od deset vojnika izabereš jednog da komanduje nad drugima on postaje druga osoba, u njemu se odjednom probudi monstrum. Nisam se razočarao u one s kojima sam sarađivao pre promena i koje poznajem privatno. Pre izbora sam mnogo sarađivao sa Mlađanom Dinkićem. On je rokenrol igrač i dogovore smo pravili zastrašujuće brzo. On me nije razočarao. Iako njegova borba trenutno unesrećuje hiljade otpuštenih ljudi, podržavam ga. Zakoni ekonomije moraju da zavladaju. Ko vredi ostaje na tržišu. Kada se meni ne bi prodavali loši albumi da li bih ja trebalo da izađem pred Skupštinu i tražim da ih ljudi kupuju?
Đinđić je uvek dolazio na moje koncerte. Žao mi je što nikad nije bio na mom koncertu kao gradonačelnik Beograda, jer je na toj funkciji bio između dva koncerta. Na mom koncertu u Sava centru nikada nije bio gradonačelnik Beograda, a ni ministar kulture. To znači da koncerti nisu važni ni za Beograd ni za kulturu, što me rastužuje.

Kada počije ovogodišnja turneja?

Koncertom u Novom Sadu 1. marta počinje naša ovogodišnja turneja. Moj bend Unfuckables i ja uživamo u koncertima. Nastupaćemo od Dragaša do Horgoša, gde god nas budu zvali. Ne pravimo razliku između velikih i malih mesta.

Da li su Vas zvali da gostujete u Republici Srpskoj?

Nikada nisam pozvan u Republiku Srpsku. Bilo je puno nesporazuma posle koncerta u Sarajevu. Strašno su mi zamerili što nisam prvo pevao u Banjaluci. Traje jedan iracionalni inat tipičan za nas, a Banjaluka mi je sada najudaljeniji grad na svetu. Kao Rt dobre nade. To mi teško pada, jer sam rado odlazio u Banjaluku, koja mi je bila omiljeni grad.
Moj odlazak u Sarajevo je bilo pitanje časti svih nas. To je bio poziv za mir. Do tada sam odbijao pozive za rat, a kad mi je prvi put stigao poziv za mir, zar je trebalo da ga odbijem?
Većina mojih kolega je smatrala da ne treba da se mešamo. Naše nemešanje je dovelo do toga da se naša zemlja rasturi na najkrvaviji mogući način. Da smo u tom momentu stali jedan do drugog, svi mi koji smo se nazivali kolegama, da smo stali Oliver, Čola i ja, bilo bi bolje. Ne bismo zaustavili krvoproliće ali bismo skrenuli pažnju i ukazali da sukob može da se reši na drugi način. Nažalost, bilo je onih koji su se odmah priklonili svojima ili se sklonili na neko vreme. Sada se pojavljuju bez griže savesti i pune sale. Ljudi su me napadali na ulici što sam pevao u Sarajevu "onim" Muslimanima, da bi posle par meseci išli frenetično da gledaju "one" Muslimane u Sava centru. To što Haris Džinović peva u Beogradu smatram normalnim, ali ne smatram normalnim da mi od tih 10.000 ljudi njih 9.000 zamera što sam bio u Sarajevu. Zbog tih naopakih rezona se bojim da je Banjaluka mesto gde mi preti fizička opasnost. S obzirom na to da postoji hiljade mesta na planeti gde mi se raduju, još uvek mogu da žrtvujem neke gradove. Tu mislim i na Hrvatsku, gde ima puno njih koji me vole i posvećeno putuju hiljadama kilometara da bi bili na koncertu. Nažalost, ima i drugih koji bi moj koncert iskoristili kao pozornicu za svoj fašizam i ludilo. Više mi se sviđa da napravim lep koncert u Bačkom Petrovcu nego da me čuva dvadeset gorila, da me neko ne bi probušio snajperom sa solitera.

Već 25 godina nastupate. Da li razmišljate o odlasku u penziju?

Jednom sam u životu pomislio da je trenutak za odlazak sa scene, podvukao sam crvenu crtu i shvatio da nisam uradio ništa u životu, a mogao sam toliko toga. Od tada su Stonsi moj uzor. Pevaću do poslednjeg daha.

Da li imate neostvarene profesionalne želje?

Kada bi mi se Bog negde pojavio i pitao me koju želju da mi ispuni, pošto sam bio dobar dečko, poželeo bih samo da znam da sviram violinu. Bila bi prava stvar kada bih mogao da zapevam, a između strofa da zasviram violinu. Često razmišljam o tome. U Dunavskoj ulici u Novom Sadu u izlogu jedne radnje godinama stoji violina s kojom koketiram. Rekli su mi da je učenje violine naporno, ali ne za učenika već za njegove ukućane. Setim se Šerloka Holmsa i zvukova koje on izvodi.

Ko je gazda u kući Balaševića?

Pošto sam godinama bio usamljen među njih tri mogao bih reći da sam žrtva matrijarhata. U dubini duše sam feminista i mislim da bi svet bolje izgledao da su žene glavnije nego što jesu. Okružen sam lepotom. Možda je bilo suviše roze boja u mojim ormarima ali, sa Aleksom smo uneli u kuću neophodne elemente: fudbal i kompjuterske igre. Nas dvojica smo se sada izborili za svoje mesto.

Supruga Vam je lepa, plava i zgodna. Ne uklapa se baš u sliku o tipičnim domaćicama, a po Vama bi se moglo reći da ste ljubitelj domaće kuhinje.

Trudim se da je poštedim kućnih poslova pa moja Olja samo u specijalnim prilikama stavlja kecelju. Kao što su generali govorili: 'Nemoj da ja obuvam čizme, neće valjati', tako i ona kad veže kecelju bude to neki vanredni kuglov, londonske štangle ili carske mrvice. Nema vremenskih ograničenja, ako neko od nas zakuka u ponoć za onim crnim kolačem, kome ne znamo ime, kuća odjednom zamiriše na vanilu.

Vaša najstarija ćerka Jovana (21) stupila je na scenu. Da li ste bili na njenoj premijeri?

Mama i ja smo kao dva matora mapetovca sedeli u prvom redu, držali se za ruke i nismo gunđali. Strepeo sam da će imati malu ulogu sa tekstom: "Izvolite. Hvala." Da će uneti samo neku tacnu ili čašu. Na sreću imala je finu ulogicu, koja je za nju važna, jer je igrala sa pravim velikim glumcima i osetila čaroliju scene i publike. Zadovoljan sam njenim rezonovanjem stvari i drago mi je što zna gde treba da se pojavljuje i šta treba da kaže. Želja mi je da Jovaninoj klasi napravim jedan muzički komad. Pozornica je moja davna ljubav. Davno sam pokušao da se upišem na glumu na Novosadskoj akademiji. Nisam uspeo, ali sam mnogo godina kasnije na snimanju serije "Pop Ćira i pop Spira" radio sa tadašnjim predsednikom komisije. Pitao me je kako to da se ranije nisam setio da se bavim tim poslom kada sam po njemu rođeni glumac! Delimično sam ostvario svoju želju jer sam držao koncerte na scenama svih velikih pozorišta u zemlji. Imao sam ulogu sa mikrofonom.

Za šta su talentovani Jelena i Aleksa?

Jelena (17) je čudo od deteta. Do povrede je perfektno svirala klavir i gitaru. Sad piše pesme. Uradila je jednu izvanrednu za našeg prijatelja Mumina iz Love huntersa. Pesma će sigurno postati jugoslovenski evergrin, a žao mi je što je nisam ja napisao. Hrvatski pevač Sandi je na festivalu u Budvi pevao njenu pesmu "Doris je vozila Mini Moris". Drago mi je da je od mene nasledila taj talenat za pisanje i muziku.
Aleksa (6) je suviše mali i još uvek osluškujemo njegove talente. Nadam se da će konačno neko od nas zaigrati za Barselonu ili Real Madrid. Međutim i on mnogo pevuši. Ima savršen sluh i bojim se da mu je Riki Martin bliži od Ronalda. Kada sam sreo njegovu mamu, tada vrhunsku gimnastičarku, poželeo sam da konačno dobijemo jednog Balaševića koji može preko tarabe da viri bez šamlice, da pređemo granicu snova od 180 cm u našoj porodici. Mislim da će svi troje dobaciti mnogo više, što me raduje.

Ne govorim o Čanku Da li ste autonomaš i da li ste pisali himnu Vojvodine? Ako do sada nisam napisao dvadeset himni Vojvodini ne vredi sada ni da pokušavam. Želja mi je da Vojvodinu spojim sa svetom. To je moj zavičaj i smatram to svojim delom sveta, ali ne u smislu granica i zatvaranja. I ove postojeće granice su mi suvišne. U pravljenju novih ne želim da učestvujem. I da sam najveći autonomaš posle koncerata u Kruševcu, Nišu i Boru, gde su pevali klinci koji me smatraju za nekog svoga, uradio bih sledeće. Otišao bih na kraj sela, iskopao rupu i u nju rekao da sam autonomaš, da to ostane zakopano zauvek. Kao u priči "U cara Trojana kozje uši". Šta mislite o predsedniku Skupštine Vojvodine Nenadu Čanku? Moj basista Aleksandar Kravić-Caki je jedan od osnivača Lige i iz respekta prema njemu ne govorim svoje mišljenje o Čanku. Ni pozitivno ni negativno. Dva venčanja Dva puta ste se venčali. Jednom u četvrtak, a drugi put kao Šaca u seriji "Pop Ćira i pop Spira". Naše prvo venčanje je bilo ostvarenje proročanstva. Dok sam bio momak govorio sam da ću se oženiti jednog četvrtka. Tako je i bilo. Izašao sam iz vojske, majka je nedavno umrla i bilo je puno razloga da ne budu onakvi svatovi kakve je želeo moj otac, s hiljadu uviksanih violina. Ja sam vozio mladu. Mojim tadašnjim saradnicima, sada kumovima Bilji Krstić i Josipu Bočeku zakazao sam snimanje u zgradi Radija Novi Sad da bi poneli lične karte. Prava svadba je bila u "Pop Ćiri i pop Spiri "gde se cičalo i vrištalo. I još jedno proročanstvo (iz mojih pesama) je ostvareno. Oženio sam lepu protinu kći. Jula i Šaca su do kraja imali petoro dece, a mi za sada imamo samo troje. Ali, ko zna? Da li su vam svirali "Jesen stiže, dunjo moja"? Da, u seriji. Ali onu drugu, staru mađarsku romansu koju na našim koncertima svira majstor Šen.