AKADEMIK ALEKSANDAR FIRA, PROFESOR USTAVNOG PRAVA

Ostvarivanje autonomije ne teče kao dobro izrežiran film

Izvesno je da je u samoj Vojvodini ideja o stvarnoj autonomiji još prisutna u globalnom obliku koji nije dovoljan da većinu ubedi u to da će se time ostvariti ozbiljan socijalni napredak. - Ima nejasnoća i u Vojvodini, ali i kontrapritisaka i ignorisanja jasnih zahteva

Vrlo je teško u takvoj multinacionalnoj, multikonfesionalnoj i multikulturnoj sredini kakva je Vojvodina postići jedan socijalni konsenzus, odnosno “društveni ugovor”, a koji bi se napravio za kratko vreme i koji bi onda dugo vremena nepromenjen važio. Zbog toga je, u stvari, Vojvodina uvek na neki način pred istorijskim iskušenjem pravljenja i popravljanja socijalnog konsenzusa. Vojvodina, međutim, nije u položaju “samog među zvezdama”, jer ona je integralni deo Republike Srbije, ali i SRJ, sve dok ona traje. Suštinski, demokratija je stalno sporazumevanje, što nikako ne znači “veštinu odlaganja spornih tačaka za posle”. To, po iskustvu celog sveta a naročito našeg, ne doprinosi nalaženju konsenzusa, nego njegovog pretvaranja u konfrontaciju i sukob. Zbog toga, kad naglašavam procesnost, onda je to zapravo upozorenje na činjenicu da ne treba očekivati spektakularne rezultate preko noći, ali isto tako i na neophodnost da se stvari ne ostavljaju za “posle”, jer ih vreme neće učiniti boljim, nego gorim. Uostalom, sudbina druge Jugoslavije gotovo da je antologijski primer za to - rekao je u razgovoru za “Dnevnik” akademik Aleksandar Fira, stručnjak za Ustavno pravo i član radne grupe Odbora za Statut Skupštine Vojvodine.

Kako komentarišete najavu vojvođanskih autonomističkih stranaka o ubrzavanju procesa izrade vojvođanskog ustava, s obzirom da se u javnosti najčešće Vaše ime pominje kada je reč o ekspertskim timovima koji na takvom aktu “rade” ili “su ga već sačinili”?
- Koliko znam o sebi, sem što ponekad pročitam u novinama a na šta ne bih obraćao pažnju, učestvujem u radnoj grupi Odbora za Statut Skupštine Vojvodine. Naime, 25. septembra ove godine od Odbora za Statut dobio sam zvaničan akt u kojem se navodi da je ovaj Odbor obrazovao radnu grupu za izradu Informacije o aktivnostima koje su započete na pripremi ustavnih promena u Republici, a u kojoj se nalazi i moja malenkost. Prema tome, mogu da kažem da je ta radna grupa praktično privela kraju pripremne radnje sagledavanja situacije u kojoj se nalazimo i da će dosta brzo nastaviti dalji rad. Izgleda da su se u međuvremenu neke stvari izmešale, pa sam bio u prilici da u nekim novinama pročitam i da učestvujem u aktivnostima pokrajinske i republičke vlade na pravljenju dogovora o privremenom prenosu određenih nadležnosti na odgovarajuće organe Pokrajine, što naravno nije istina.

Koliko su političke snage u Vojvodini blizu konsenzusa kada je reč o statusnom pitanju Vojvodine, odnosno o osnovnim elementima budućeg konstitutivnog akta Vojvodine?
- Ja znam o tome koliko znaju i građani Vojvodine, mada smatram da bi trebalo da znaju mnogo više. Ali, nema sumnje da su tri do četiri osnovne odredbe već date i nisam naišao na njihovo osporavanje ni u sukobu u pokrajinskoj Skupštini. Te osnovne odredbe podrazumevaju autonomiju u zakonodavstvu, izvršnoj i sudskoj vlasti, kao i daleko veći stepen ekonomske samostalnosti te mogućnost da se utiče i na tokove razvoja Republike Srbije, odnosno Jugoslavije kao celine. Imam utisak da ova određenja, koja nisu jedina, predstavljaju polaznu tačku koja zahteva ozbiljnu razradu.

Na osnovu čega građani mogu da se opredeljuju ako vojvođanski zahtevi ipak još nisu definisani?
- Ne bih rekao da zahtevi Vojvodine nisu uopšte definisani, već da su definisani samo u osnovnim odrednicama. Međutim, ako se osnovne odrednice ignorišu onda nije ni moguće dalje ih razvijati, ali i ako se ne ignorišu i ne razvijaju - onda će ostati prazna floskula. Dakle, valja se zalagati i za punu afirmaciju tih osnovnih prihvaćenih odrednica, ali istovremeno i raditi na njihovom osmišljavanju i realizaciji. U tom pogledu, u Srbiji je bila napravljena pristojna inicijativa u obliku teza jedne nezavisne ekspertske grupe za ustav Srbije. Bez obzira na primedbe koje i sam imam na određena rešenja ovog predloga, ono što je predloženo u izvesnom smislu je dokaz da treba ići široko bez olakog političkog etiketiranja, jer najlakše je pojednostaviti to u formulama “crno-belo”, ali život nije takav.

Da li u realizaciji autonomije Vojvodine veći problem predstavlja eventualno nepostojanje konsenzusa u samoj Vojvodini, ili ignorisanje zahteva iz Vojvodine?
- Izvesno je da je u samoj Vojvodini ideja o stvarnoj autonomiji još uvek prisutna u dosta globalnom obliku, koji nije dovoljan da većinu ubedi u to da će se time ostvariti ozbiljan socijalni napredak. U krajnjoj liniji, društvena većina će se uvek opredeljivati prema svom interesu, po principu: “Ako mi to ne donosi promenu definitivno lošeg socijalnog položaja u kojem se danas nalazim, onda me ta promena ne interesuje”. Dakle, verujem da problem postoji na obe strane, odnosno da ima i nejasnoća u Vojvodini, kao što ima i kontrapritisaka, takozvanog neopravdanog ignorisanja jasnih zahteva koji se zasnivaju na svesno izrečenim političkim, naročito predizbornim obećanjima.

Koliko je moguće da se pitanje autonomije ustavno reši u okviru postojećeg odnosa političkih snaga, s obzirom da su i posle godinu dana od demokratskih promena odnosi na relaciji Pokrajina - Republika obeleženi čestim sukobima?
- U postojećim okolnostima nije jednostavno očekivati da se istorijskom političkom promenom odjedanput promeni i socijalna svest. Međutim, po mom uverenju, za dosta kratko vreme i pored svih teškoća ozbiljna većina shvata nužnost da se postigne veći stepen stabilnosti i da se odlučnije i sa više odgovornosti priđe rešavanju problema koji nas sa pozicije srednje razvijene zemlje pre desetak godina gurnuše u red nerazvijenih zemalja. Zato smatram pogrešnim pristupanje onih koji smatraju da se kod nas posle oktobra prošle godine ništa ozbiljno nije desilo. To nije tačno. Međutim, isto tako u pravu su i oni koji su ozbiljno nezadovoljni odnosom između ostvarenog i obećanog. U tom pogledu, Vojvodina ima puno pravo da bude nezadovoljna. Oscilacija će sigurno biti. Uostalom, nikada se na radi samo o pitanju sukoba ideologija i apstraktnih interesa nego i o sukobu ljudskih potreba i interesa. Verujem da je stvarna autonomija Vojvodine i moguća i potrebna i Vojvodini i Srbiji i Jugoslaviji. Optimista sam i jer smatram da smo suviše skupo platili sve pokušaje da prilagodimo svet sebi, te da polako postajemo svesniji da se mi moramo prilagoditi svetu čak i onda kad bi želeli da ga menjamo. U tom smislu ohrabren sam i događanjima od druge polovine prošle godine. Međutim, nisam sasvim siguran da li je to dovoljno, zbog toga što nam opšte svetsko okruženje ne dopušta previše vremena i čekanja, dok je dubina ponora u koji smo pali tolika da smo na samom pragu socijalne izdržljivosti.

Kako u tom kontekstu gledate na pregovore o vraćanju ustavnih nadležnosti Vojvodini?
- Sa političkog aspekta, izuzetno je važno da se dogovara i sporazumeva, a ne konfrontira. Međutim, ovi dogovori su ograničeni sa dva elementa: sadašnjim ustavnim položajem autonomije i stvarnim odnosom društvenih i političkih snaga u Vojvodini i u Srbiji kao celini. Činjenica je, naime, da su sadašnja ustavna ograničenja takva da se u takvim okvirima stvarna autonomija ne može postići. Podsetio bih da je autohtono značenje reči autonomija - samostalna zakonodavna funkcija. O tome u aktuelnim ustavnim okvirima nema govora. Dakle, to nije optimalno rešenje, već se može prihvatiti isključivo kao prelazna faza ka stvarnoj ustavnoj rekonstrukciji Srbije, u kojem pravcu već postoje ozbiljne inicijative i razmišljanja. Prema tome, mesta za politički dogovor ima, ali pod uslovom da se ni jednog trenutka ne zaboravi da je pitanje autonomije Vojvodine jedno od krucijalnih pitanja državnog uređenja Republike Srbije i da se ono mora uređivati ustavom. Uostalom, u predizbornom obraćanju DOS-a biračima, to je i vrlo izričito obećano. Čak je jedna autoritativna grupa stručnjaka i intelektualaca, G-17, postavljala i određene rokove koji su odavno probijeni.

Šta mislite o terminološkim “nesporazumima” kada je u pitanju konstitutivni akt Vojvodine?
- Ja ne bih novi konstitutivni akt Vojvodine zvao ustavom, već Osnovnim zakonom iz kojeg bi proizilazili svi drugi zakoni koje bi donosila Pokrajina.

Struka i politika

Da li ova radna grupa ipak ima mandat da sačini predlog konstitutivnog akta Vojvodine i kakva je uopšte procedura za donošenje takvog akta?
- To je radna grupa za izradu informacije, a tu informaciju potom razmatra Odbor za Statut i dostavlja je Skupštini Vojvodine. Prema tome, ne mogu da govorim o mandatu u smislu određenja zakona, ali je priroda stvari ipak takva da ta rešenja moraju sazrevati. Zato nisam ni smatrao da je potrebno da odgovaram na to da li ja pišem ustav ili ne pišem. Ja 40 godina pišem Ustavno pravo. Ustav, međutim, ne pišu profesori Ustavnog prava iako se dva, tri slavna ustava u svetu “krste” po imenima nekih slavnih autora. Tako se ustav Austrije iz 1920. godine naziva ustavom Kelzena, a Vajmarski ustavom Huga Projsa. Razume se da je njihova uloga u pisanju ovih akata ozbiljna, ali stvarni ustavi ipak nastaju kao rezultat opredeljenja i participacije političkih snaga u društvu. Struka je tu da pomogne politici da se izrazi na odgovarajući način, da upozorava pa i da kritikuje.

Ograničena dejstva referenduma

Postoji li mogućnost da pitanje konstitutivnog akta Vojvodine bude referendumsko pitanje?
- Referendum je tek jedno od sredstava participativne demokratije, ali su stvarna dejstva referenduma ograničena. Podsetio bih na podatak da nijedan od velikih diktatora u 20. veku nije izgubio nijedan referendum koji je organizovao. Naime, referendumsko pitanje svodi se uvek na: uzmi ili ostavi. A najveći broj socijalnih i političkih situacija nije takav da se odgovara sa pitanjem da ili ne. Prema tome, o takvoj ideji prethodno treba vrlo ozbiljno razmisliti.

Fakti i predrasude

Pitanje konstituisanja nove autonomije u Vojvodini jedno je od krucijalnih pitanja državnog uređenja Srbije, pa je normalan put u zalaganju za globalnu ustavnu promenu, ali treba biti svestan da se ovaj proces ne odvija kao dobro izrežiran film, već se to obično započinje na temelju socijalnog i političkog sporazuma. Ako se želi da taj proces ima stvarni demokratski legitimitet, volja građana mora da bude odlučujuća. Prema tome, logično je zalaganje političkih stranaka koje su svoj program zasnovale na opredeljenju za restituciju autonomije da se što je moguće pre i potpunije osmisli sadržina i oblici te autonomije. To je neophodno i da bi oni koji se zalažu za autonomiju, ali i oni koji imaju primedbe - mogli da se opredeljuju prema faktima, a ne prema predrasudama. Mi se sada, između ostalog, i zbog određenog zakašnjenja u ovom osmišljavanju, u visokom stepenu opredeljujemo prema raširenim predrasudama koje ne obuhvataju celu istinu. Zbog toga bih se ja, imajući u vidu činjenicu da je demokratizacija našeg društva korak napred prema modernom civilnom društvu, zalagao za intenzivnije definisanje i određivanje prema konkretnim problemima i konkretnim pitanjima.