|
vojvodina.com
arhiva
|
|
PREUZETO IZ LISTA: "DNEVNIK" OD 14. 06. 2004.
|
|
|
IZLOG KNJIGA
Neznano i znano
Šta i kako citamo/gledamo dela oko kojih se vije poznata autorska aura, esteteticari još objašnjavaju. Kako prolaze artefakti (ne)poznatih nije potrebno posebno naglašavati. Estetski predmet, bez njegove celokupne istorije, najcešce biva bacen u zapecak i prima se na najnižem, prvom nivou recepcije…
Ali, hteli smo o necem drugom, svakako podrazumavajuci ovaj teorijski kroki.
MARIJA BJELKINA, MUR, KOV, VRŠAC, 2004. PREVELA SA RUSKOG VERA ZOGOVIC, STR.103
Sudbina sina jedinca znamenite i tragicne ruske pesnikinje Marine Cvetajeve dovoljno je potresna i romaneskna i bez konopca kojim je njegova majka 1941. okoncala svoj hudi vek. Cvetajeva ga je rodila 1925. u selu nadomak Praga, uz gomilu knjiga naslaganih na tavanice i uz smece koje se tu nakupilo tokom nekoliko prethodnih dana. Otac Sergej Efron i cerka Arijadna, zvana Alja, su negde na putu. Sledecih cetrnaest godina živi sa Georgijem, koga je zvala Mur, u Parizu, a onda se 1939. vraca u zavicaj da proživi svoje dve paklene godine u Jalabugi.
Ukrštanje tragicnih sudbina i ruski užas tako je pokazao svoje najtamnije lice. Cerka Alja se ubrzo našla u logoru, u progonstvu, u strašnom Turuhanskom kraju odakle ce biti oslobodena tek 1955. godine. Mur svoju nesrecu i zlokobnu mladost poverava dnevniku i retkim pismima, sve do pogibije sa nepunih dvadeset godina. Prisilno mobilisan, sa (ne)jasnom, ideološkom pozadinom, gine kao vojnik Crvene armije, kod sela Dujka, na zapadnom frontu.
Po svemu je podsecao na talentovanu majku i o tome svedoci Marija Josifovna Bjelkina, moskovska spisateljica koja je Mura poznavala od prvih ruskih dana i sve do konacnog kraja, u borbi sa Nemcima, razmenjivala sa njim pisma. Ostalo je govor, takode tragicnih licnih i kolektivnih dokumenata. Ruski pakao, slika epohe, bez retuša i iz prve ruke…
I CONGĐUN, OSTRVO IO, PROMETEJ, NOVI SAD, 2003. PREVOD SA KOREJSKOG KIM ĐIHJANG, STR.256
Da nešto više saznamo o korejskoj književnosti pobrinuo se njen Institut za prevodenje. Ne samo da je platio troškove štampanja knjige nego i obezbedio prevodioca Kim Đihjang, koja je rodena u Seulu 1970. godine, a doktorat književnih nauka stekla na Filološkom fakultetu u Beogradu tezom “«Istocne i zapadne kulture, karakteristike i medusobni odnosi, u delu Ive Andrica»”. Za korejske citaoce prevodila je Kiša, Simovica, Andrica, Svetlanu Velmar Jankovic.
“Ostrvo Io” je jedna od legendi oko koje kruže mitovi, ali I Congduna više zanima realnost, umesto nevidljivog vidljivo. I po tome je Congdun reprezentativni predstavnik literature o kojoj znamo vrlo malo ili skoro ništa. A istorija i tradicija, ratovi i diktature, bogatstvo i siromaštvo, san i java, obicaji i životne neprilike, sukob mladih i starih, isti je na svim meridijanima.
U to nas na majstorski nacin i uverava i pisac novela: Bogalj i idiot, Sokolar, Izlazak iz bolnice, Okrutan grad, Trag stopala u snegu, Mali slobodnjak, i kao vrhunac, Ostrvo Io, po kome cela knjiga i nosi naslov. Bez egzotike, sa cvrstim pripovedackom strategijom, ovaj autor, sasvim sigurno, ulazi u korpus svetske književnosti i uvek otvorene, bezgranicne Vavilonske biblioteke i buke jezika.
ĐURA PAPHARHAJI, I SENKOM I PRAHOM, IZABRANE PESME, DRUŠTVO KNJIŽEVNIKA VOJVODINE, NOVI SAD, 2003. S RUSINSKOG PREVEO AUTOR, STR.112
I stihovi Đure Papharhaja (Ruski Krstur, 1936) su otkrovanje za srpskog citaoca, u najvecoj meri. Od prvih pesama iz 1956. on gotovo pola stoleca pronosi domete i trajanje rusinske književnosti i jedan je od njenih klasika. NJegov doprinos razvoju kulturnog života Rusina u Vojvodini ne zaustavlja se samo na književnosti, tako da je ta antejska vezanost za podneblje vidljiva u celokupnoj delatnosti.
Oslonjen na Kostelnika, Jesenjina, ali i Antica i citavu plejadu panonskih rapsoda, Papharhaji oseca ravnicu, zavicaj, sve njegove mene i vidike i o tome peva postojano i bez zadrške. U osam ciklusa moguce je pratiti i licni razvoj ovog pesnika koji zna šta je lokalno ali i univerzalno. Citav niz pesama on ce posvetiti znanim ulicama, gradovima, ali i našim i svetskim piscima, pokazujuci težnju za biografijom bez stega i poezijom bez ograda. Zato ce širina i elegicnost ostati glavne odlike ovih stihova ciji slap još nije utihnuo.
|
|
|
POZORIŠTE
LJubav u Veneciji
Novosadsko pozorište/Ujvideki sinhaz završilo je sezonu pravom poslasticom za publiku (posebno ovog podneblja), premijerom operete Zagona-Šomodija-Ajsmana «”Crni Petar”», u režiji gosta iz Budimpešte Zoltana Šereša. Ovom prilikom, ljubiteljima takozvanog «lakog žanra» svesrdno se pridružuje i ona zahtevnija, sofisticiranijeg pozorišnog ukusa, što je nesporna zasluga kako reditelja, koji je, poštujuci zakonitosti žanra, u svom prosedeu uspostavio i pravu – dakle ni nasilnu, ni prejaku - meru ironijske distance, tako i glumackog ansambla koji je i ovom prilikom potvrdio ne samo svoje glumacke, pevacke i igracke kvalitete, vec i sposobnost disciplinovanog, inteligentnog tumacenja rediteljskih zamisli.
Delikatnost rediteljskog postupka Zoltana Šereša pociva, pre svega, na dobrom ukusu: on ne travestira, ne persiflira, ne «”siluje”», odnosno ne dovodi u pitanje trivijalnost žanra (na nivou fabule, u pitanju je ljubavna melodrama) vec ga, u sadejstvu s sjajnim glumcima Novosadskog pozorišta, senci tek blagim – reklo bi se šniclerovskim – otklonom, ciji je krajnji rezultat dobra zabava uz dobro pozorište.
Scenskim jezikom u kojem dominira izvanredan osecaj za stil i žanr, ispricana je – u tri cina i s dve pauze, što takode pripada gorepomenutim atributima režije - prica o Crnom Petru, baksuzu cija incidentalna pojava, nakon mnogo peripetija, donosi razrešenje niza pocetnih nesporazuma medu junacima konkretnog miljea i hepiend (ljubavne price u stilu: vencali-su-se-na-kraju). Ah, ta Venecija!
Izuzetan šarm, osecaj za odmerenu komiku, uz vec pomenute ostale kvalitete koji se odnose na citav ansambl, a kojima se takode pridružuju i komplimenti dati reditelju (dobar ukus, kao i osecaj za stil i žanr), ispoljio je Atila Madar u naslovnoj ulozi.
Buduci da sam, pišuci o prethodnim ulogama Kriste Sorcik i Arona Balaža, iscrpla citav sopstveni verbalni fundus komplimenata, atributa, argumenata i deskriptivnog arsenala, o njihovoj igri u ovoj predstavi, u kojoj tumace protagonisticki ljubavni par, reci cu samo da mi se cini kako nema žanra, stila, uloge koju ovo dvoje glumaca ne nadilaze svestranim talentom, superiornom glumackom inteligencijom i izuzetnom posvecenošcu.
Ono što posebno ohrabruje kad je u pitanju ansambl Novosadskog pozorišta, jeste cinjenica da glumacka generacija koja dolazi, i koja se vec na najbolji nacin iskazala u nekoliko prethodnih projekata, ima potencijal koji ce uspeti da – u velikoj meri – nadomesti prazninu nakon odlaska nekoliko vrhunskih glumaca ovog pozorišta u Budimpeštu. U prvom redu, a kad je rec o ovoj konkretnoj predstavi, to su Emina Elor, Andor Kovac Nemeš i Agota Ferenc. Upravo u ovoj predstavi, u kojoj su nastupili i veterani poput Eugena Ferencija, Irene Abraham, Atile Girica, mladi poput Zoltana Puškaša i Atile Nemeta i sasvim mladi, još studenti, videli smo kontinuitet dobre glume na sceni Novosadskog pozorišta.
|
|
|
PREDLOG NEMACKIH EKSPERATA
Price brace Grim svetsko kulturno naslede?
Bon: Nemacka je predložila organizaciji Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) da u svetsko kulturno naslede uvrsti cuvene price i bajke brace Grim, saopštila je nemacka komisija pri toj organizaciji.
Nemacki ekspertski komitet predložio je da price, prevedene na 160 jezika i dijalekata, budu uvrštene u program UNESKO-a pod nazivom “Secanje sveta”. Ta organizacija ce se o predlogu izjasniti na jesen 2005.
Price brace Grim, posebno “Crvenkapa” i “Trnova ružica”, medu najprevodenijim su nemackim delima u svetu.
Muzej brace Grim u Kaselu, gradu u Hesenu u kojem su braca Grim živela 30 godina, navodi da je odabrano 14 prica i dva toma komentara Jakoba (1785-1863) i Vilhelma Grima (1786-1859), objavljenih 1812. i 1857. (Beta)
|
|
|
VELIKICEV NOVI ROMAN PREDSTAVLJEN U NEMACKOJ
Uspeh „Dosijea Domaševski”
Berlin: Beogradski pisac Dragan Velikic okoncao je, predstavljanjem u Berlinu, seriju književnih veceri po nemackim gradovima, na kojima je predstavljen nemacki prevod njegovog najnovijeg romana “Dosije Domaševski”. Graficki izvanredno opremljenu knjigu objavila je izdavacka kuca “Mare” iz Hamburga. Knjiga je na srpskom jeziku izašla prošle godine u izdanju “Stubova kulture”.
Urednici izdavacke kuce “Mare” su, najavljujuci nedavno Velikicev roman, ocenili da je rec o “piscu-nasledniku Roberta Muzila, DŽejmsa DŽojsa i Danila Kiša”.
U prikazu knjige koji je danas objavljen u švajcarskom dnevniku na nemackom “Noje kirher cajtung” Velikic se karakteriše kao “angažovani intelektualac u vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji” i navodi da “kao pisac, on konstruiše moguce forme egzistencije, piše i misli dalje i od onoga što leži izvan granica naših ogranicenih odlomaka stvarnosti”.
Preporucujuci knjigu svojoj publici, Severnonemacki radio (NDR) je u recenziji “Dosijea Domaševski” ocenio da je rec o “piscu koji je opran svim vodama novog romana” i o “neverovatnoj knjizi” i “nezamislivo gusto satkanom tekstu”.
“Ova knjiga je još jedan dokaz da danas najuzbudljiviju literaturu pišu u istocnoj Evropi - Andžej Stazjuk iz Poljske, Laslo Darvaši iz Madarske, Jahim Topol iz Ceške i - upravo Dragan Velikic iz Beograda”, navodi se u ovoj recenziji.
Velikic je “Dosije Domaševski” ove sedmice predstavio u Bremenu, Lineburgu, Kilu i Berlinu.
Pre dve godine je na nemackom jeziku objavljen Velikicev roman “Slucaj Bremen”, a 1999. godine i “Danteov trg”.
U proteklih nekoliko godina, Velikic je jedan od najcenjenijih pisaca sa srpskog govornog podrucja u Nemackoj, i to ne samo zbog, za nemacko literarno tržište neuobicajenog uspeha njegovih romana, vec i zbog toga što u više uticajnih nemackih novina objavljuje eseje, delom i na osetljive politicke teme.
(Beta)
|
|
vrh strane
|
|