|
PREUZETO IZ LISTA: "DNEVNIK" OD 31. 05. 2004. |
|
49. STERIJINO POZORJEPROGRAM KRUGOVIDo gole kože
|
|
RAZGOVOR O PREDSTAVILicna korist od njujorške katastrofe
Pisca „Dana milosti” Nila Labjuta, komada koji je izvelo Bavarsko državno pozorište iz Minhena, reditelj Peter Vitenberg je u jucerašnjem razgovoru o ovoj predstavi opisao kao veoma pažljivog posmatraca. Labjut je u ovom komadu pokušao da prikaže zatvoren moralni sistem i odnose u okviru njega, odnosno u kojoj meri ljudi mogu da ispune ocekivanja koja im postavlja takav sistem. On je nastojao da poveže veoma licne motive, ali baveci se katastrofom 11. septembra u NJujorku, koju, istakao je Vitenberg, svi doživljavamo na jedan nacin, shvatajuci tu tragediju, dok par u predstavi pokušava da iz toga izvuce korist za sebe. |
|
SUSRETI ANJA SUŠA, REDITELJ PREDSTAVE „TRGOVCI”Presek današnje civilizacije
Bez didaskalija i sugestijaO cemu reditelj, kada komad ima poetsku strukturu, mora da vodi racuna da bi osmislio predstavu?- O svemu, zapravo, a to je, u slucaju ove predstave, baš posebno naglašen, ne problem, nego izazov, zato što nam pisac, osim samog teksta, više ne nudi nikakve informacije. Ništa nam ne sugeriše, ne nudi didaskalije, tako da je to tekst veoma otvorene strukture, što je dobro u pozorištu. To je vrsta pozorišta koje ja volim. Mislim da je režija predstave po ovom, ili bilo kojem drugom tekstu, tek jedna od mogucnosti koje nudi neki tekst. Svaka predstava je prica za sebe i zavisi od milion stvari, od licnih afiniteta, ukusa i sistema vrednosti. Ovo je moje citanje tog teksta i, u tom smislu, meni se otvorena struktura ovog teksta dopala baš zbog toga što mi je ostavila mnogo prostora da ga procitam onako kako ja mislim da treba da se procita. Da li je Ostermajer predvideo drugi lik u ovom komadu? - Nije. Ostermajer je ovaj komad napisao kao monolog, solo za jednog glumca koji sam ja podelila na dva dela. U stvari, od jednog sam napravila dva lika i mislim da je iz moje predstave jasno zašto. Gde i kada, po vašem mišljenju, nastaje ta pukotina u ljudima kada krenu da ostvaruju svoj životni san, a sve pocinje da se ruši oko njih i oni shvataju da to nije onako kako su zamišljali? Tomas Man je u “Carobnom bregu” takode pisao o bolesti, s cime se suocava i lik u ovom komadu, a u takvoj životnoj situaciji ceo sistem vrednosti kao da pocinje da se preispituje? - U onoj meri u kojoj je “Carobni breg” storija o tadašnjem nemackom, pa i evropskom društvu u osvit Prvog svetskog rata, ovo jeste neki presek naše današnje civilizacije u kojoj mi živimo. Tomas Man je neka vrsta nemackog literarnog nasleda i sasvim sigurno ima direktnog ili indirektnog traga na stvaralaštvo mnogih savremenih nemackih autora medu kojima je i Albert Ostermajer. Dosta igran tekstSvakako je zanimljivo što je ovaj autor odlucio da o jednoj takvoj temi govori u poetskoj formi, što je vrlo teško postaviti na scenu?- Jeste, ali meni, u stvari, nije bilo teško. Ovo je sto posto moja predstava i to je vrsta pozorišta koju ja apsolutno volim i da gledam i da pravim kad god se ukaže mogucnost za to. Naravno, ne može se svaki tekst raditi na ovaj nacin. To vam je kao apstraktno slikarstvo u odnosu na figuralno. Neki ljudi mogu da “svare” Pikasa ili Braka ili su mogli u vreme kad su se oni pojavili i bili njima oduševljeni, a neki ne. Ovaj tekst je u odnosu na klasicnu dramsku literaturu, kao moderni pravci u likovnoj umetnosti u odnosu na renesansu ili realizam. Kako ste birali glumca za ovu predstavu? - Ivan Tomic je jedini glumac koji može da odigra ovu ulogu u Beogradu, po mom mišljenju. On je jedini glumac sa kojim sam u kontaktu. Ja sam do teksta došla relativno slucajno, citajuci neke druge tekstove Alberta Ostermajera. Procitala sam da postoji ovaj tekst, zazvucao mi je zanimljivo, pa sam ga nabavila i procitala. Inace, u pitanju je autor koji je zanimljiv iz mnogo razloga. Razmišljajuci da radim ovu predstavu, prvo i jedino ime koje mi se pojavilo u glavi za ovu ulogu bilo je Ivan Tomic. To, naravno, nije slucajno. Nas dvoje smo mnogo puta do sada saradivali, narocito dok smo imali trupu “Torpedo”, tako da se poznajemo od ranije i ja sam znala koje su njegove mogucnosti. Tako ste mogli da pravite predstavu onako kako ste zamišljali? - Apsolutno, a onda se pojavila ideja igraca, kao drugog lika. Ovaj tekst se u ovom trenutku igra dosta po Evropi i, koliko mi je poznato, svuda je raden baš kao solo, s odredenim prilagodavanjima, tako da mislim da smo mi, u tom smislu, originalni. |
|
| vrh strane |
Selekcija «”Krugovi”» (Slike Amerike u savremenom pozorištu) u okviru ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, nastavljena je preksinoc predstavom “«Dan milosti»” po tekstu savremenog americkog dramaticara Nila Labjuta, u režiji Petera Vitenberga i u izvodenju Bavarskog državnog pozorišta iz Minhena, intimnom psihološkom dramom o odnosu/borbi polova, pisanom na tragu Ibsena i smeštenom u vrlo konkretne prostorne (NJujork, Menhetn) i vremenske (11. septembar 2001) koordinate. Pri tom, i vreme i prostor, odnosno konkretna katastroficna situacija, služe piscu poput «ortopedskog pomagala», poput okidaca koji, kako sam Labjut napominje, pokrece i definiše dramaturgiju njegovog komada.
U prateci program “Krugovi” ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, uvrštena je i predstava “Trgovina” Alberta Ostermajera, u režiji Anje Suše, koju je izvelo Beogradsko dramsko pozorište. To je jedina domaca predstava po stranom tekstu, zastupljenom u ovom propratnom programu, dok ostale dolaze iz inostranstva.