|
vojvodina.com
arhiva
|
|
PREUZETO IZ LISTA: "DNEVNIK" OD 10. 10. 2003.
|
|
|
BEOGRADSKE MUZIČKE SVEČANOSTI
Ovacije za Mehtu i Minhensku filharmoniju
Razumljivo je što se jedan od najvećih, najprivlačnijih i najzaposlenijih aktuelnih dirigenata u svetu, Zubin Mehta rado vraća, kada mu to enormni angažmani dozvoljavaju, u grad u kojem je pre četrdeset tri godine započeo jednu od najblistavijih umetničkih karijera. Mesec dana pre no što će se navršiti tri godine od njegovog četvrtog nastupa u Beogradu, kada je sa Beogradskom filharmonijom zatvorio 32. BEMUS, sadašnji muzički direktor Bavarske državne opere i Bavarskog državnog orkestra (od 1998) stigao je pete večeri festivala s legendarnom Minhenskom filharmonijom kojom su u njenoj 110. godišnjoj istoriji dirigovali čuveni Vajngartner, Maler, Valter, Kempe, Čelibidake i najzad kao šef- dirigent (do juna 2004) DŽejms Livajn.
Kao i svi veliki simfonijski orkestri, i ovaj se, u beogradskoj, dosta mladoj postavci, predstavio u prepunom Centru “Sava” kao savršeno uređen i disciplinovan ansambl svog, specifičnog zvuka, monumentalne, ali strogo kontrolisane sonornosti i snage, besprekorne intonacije i izvanredno izbalansiranog sklada između grupa. Za publiku je posebno zanimljivo bilo što je kao koncertmajstora mogla da vidi i našeg violinistu Sretena Krstića, koji je na mestu prvog violiniste prestižnog orkestra već 23 godine, često nastupajući s njim i kao solista, ali i kao inicijator i vođa nekoliko kamernih gudačkih sastava sačinjenih od njegovih istaknutijih članova.
Klasično sastavljen program započet je dramatski zgusnutom uvertirom “Leonora “ Ludviga van Betovena, koja je osvajala već od početnog akorda i gudački jedinstveno ispevane silazne melodije, do kraja pleneći umivenošću i zaobljenošću svake instrumentalne deonice, vrlo sigurnim i čistim hornama i posebno izvedenim efektom trube iza scene.
Zubin Mehta i Sreten Krstić koji su beogradski program poklonili u humanitarne svrhe, našli su se kao saradnici i u jednom od najlepših i najpopularnijih dela violinske literature, Koncertu za violinu i orkestar u e-molu Feliksa Mendelsona u kojem se naš umetnik, kao tumač solističke partije predstavio svojim poznato lepim, romantično produhovljenim, toplim tonom, naročito u drugom stavu, ali i s nekim manirom neuobičajenim za vrhunske violiniste. Ako nam se učinilo da je orkestar u svojoj ispoliranoj pratnji ostavio bolji utisak, tim smo veće zadovoljstvo imali kada smo Sretena Krstića u drugom delu ove svečarske večeri prepoznali za pultom koncertmajstora koji imponuje sigurnošću i stavom prvog među odličnima, kada je njegova komunikacija s dirigentom, i kao spona između njega i orkestra, dobila pravo značenje.
Pridružujući se obeležavanju 170. godišnjeg jubileja Johanesa Bramsa, Minhenska filharmonija je beogradskoj publici predstavila svoje tumačenje njegove Druge simfonije u De-duru, poznate kao Bramsova “pastorala”. Dirigujući kao i ceo program napamet, Mehta je gradio suverenu interpretaciju, poput maga kontrolišući koncentrisanu energiju moćnog orkestra, njegovog potpuno slivenog, ispevanog tona, širokih i energično usmeravanih gradacija (prekrasna violončela), čarobnih replika egzaktno štimovanih drvenih duvačkih instrumenata, dozvolivši tek u finalu ogromnih kontrasta, da se, posle epizoda mističnosti, poetične pastoralnosti i uznemirenosti, energija ansambla ispolji u punoj snazi i samosvojnoj, gustoj sonornosti.
|
|
|
SUSRETI: GALJA VRANEŠEVIĆ, PIJANISTKINJA
Moderna, pre klasičnih dela
Dela Bramsa, Bartoka, Prokofjeva i Ravela, program su koji će večeras u svečanoj sali Karlovačke gimnazije izvesti pijanistkinja Galja Vranešević. Večerašnji koncert je deo mini-turneje (Bačka Palanka, Sombor, Sremski Karlovci, Senta), koju Vraneševićeva pohodi predstavljajući tako i domaćoj publici program kojim će 4. novembra na Visokoj školi za muziku u Kelnu u klasi profesora Arba Valdme okončati postdiplomske studije.
- Postdiplomske studije u Nemačkoj traju dve godine i posle toga nema višeg školovanja za muzičare. Šest meseci pre ispita dobija se termin za završni ispit u formi koncerta, a kandidat je dužan da prijavi dva programa od 80 minuta, od kojih profesori biraju jedan. Koncert će se održati u velikoj sali Akademije, a posle toga su planirane još dve “reprize” za ostalu, veoma brojnu publiku u Kelnu - priča Galja Vranešević, koja je srednju muzičku školu “Isidor Bajić” u Novom Sadu, u klasi Ivane Branovački, završila još sa 16 godina. Svoj talenat je dokazala i tako što je na novosadskoj Akademiji umetnosti diplomirala sa 19 godina 1996, a to joj je pošlo za rukom i četiri godine kasnije u Kelnu.
U karijeri je mnogo puta nagrađivana, ali jedno od dražih priznanja joj je pripalo prošle godine na takmičenju u italijanskom gradu Verbanija, na jezeru Mađore, kada je za osvojeno treće mesto dobila mogućnost da odsvira tri koncerta u Italiji od kojih je jedan već priredila u Veneciji, dok druga dva tek treba da uslede.
- Zbog toga sam bila veoma sretna jer u svetu ima jako puno pijanista i “tržište” je prezasićeno, pa se takve prilike veoma retko ukazuju. Takođe, veoma mi je prijalo što sam početkom 2002. imala dvonedeljnu turneju po Nemačkoj sa izraelskim ansamblom za modernu muziku. Naime, zapazili su me nakon dva nastupa u Izraelu i budući da je mesto pijaniste u ansamblu bilo upražnjeno usledio je poziv koji sam rado prihvatila. Na toj turneji je u studiju Teldek snimljen i kompakt disk, koji tek treba da izađe - kaže Galja Vranešević.
U svojim muzičkim interesovanjima, kako i sama priznaje, okrenuta je modernoj muzici, eksperimentu i nečemu što daje mnogo više slobode za lično tumačenje od klasičnih dela. U prilog joj ide i činjenica što Keln važi za jedan od centara nove i moderne muzike tako da su joj otvorena široka polja delovanja.
- Tamo je normalno svirati juče napisanu muziku. Ja čak spadam u one koji sviraju relativno tradicionalnu modernu muziku, ali s druge strane zaista ne volim grupe koje se baziraju isključivo na jednoj vrsti i ne odobravaju ništa drugo. Divno je kad čovek može sesti da svira konsultujući se sa kompozitorom - objašnjava naša pijanistkinja, dodavši na kraju da smatra kako je veoma teško opstati kao koncertni muzičar i da ne želi da se ograniči samo na bavljenje muzikom. Budući da već radi kao asistent produkcije na kelnskom radiju “VDR”, svoja interesovanja Galja Vranešević vezuje i za kulturna istraživanja na medijima.
|
|
|
NA VEST O SMRTI ANAMARIJE MIHAJLOVIĆ
Prekinuta stvaralačka energija
U Novom Sadu prekjuče je iznenada preminula poznata kostimografkinja Anamarija Mihajlović. Baveći se niz godina stvaralaštvom iz oblasti odevanja posebno je bila posvećena pozorišnom kostimu, dizajnu radne i modne odeće, scenskom kostimu i slikanju na svili. Bila je član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine, kao i Likovnog kruga sa Petrovaradinske tvrđave.
U pozorišnom svetu ime Anamarije Mihajlović vezuje se za niz ostvarenja u kojima je tokom protekle tri decenije bila autor kostima, a često i scenografije kao celovitog vizuelnog identiteta predstave. Najznačajnije kostime ostvarila je u Novosadskom pozorištu, u nezaboravnim predstavama “Plej Strindberg”, “Ko se boji Virdžinije Vulf”, “Čekajući Godoa”, “Mačka na usijanom limenom krovu”, “U malom dvorcu”, “Liliom”, “LJubavi DŽordža Vašingtona”, ali i u SNP, subotičkom i zrenjaninskom teatru, Pozorištu mladih i Lutkarskom studiju “Anima”. U njenoj bogatoj umetničkoj biografiji je više od stotinu projekata u oblasti pozorišnog, televizijskog i scenskog kostima. Odlikovali su je visok profesionalizam, velika stvaralačka energija i maštovitost koji su omogućavali da kostimi nastajali u njenom ateljeu zažive na sceni. Zapažene radove ostvarila je i u oblasti radne i autorske modne odeće. Od 1971. priredila je petnaestak samostalnih izložbi na kojima je predstavljala crteže kostima za čitavu plejadu likova naše i strane dramske literature. Poslednju izložbu “Metamorfoza žena” priredila je u martu u Galeriji “Most” KPZ Vojvodine. Anamarija Mihajlović je dobitnica brojnih nagrada kako na umetničkim izložbama primenjenih umetnika, tako i na pozorišnim festivalima, među kojima je najveće priznanje “Milica Babić” na 11. međunarodnim trijenalu pozorišne scenografije i kostima u Novom Sadu 1998.
Poslednja predstava za čiji je vizuelni identitet, scenu i kostim zaslužna Anamarija Mihajlović je Šoov “Pigmalion”, reditelja sa kojim je najčešće sarađivala Tibora Vajde u Narodnom pozorištu u Kikindi. Večerašnja premijera ove predstave posvećena je Anamariji Mihajlović.
|
|
vrh strane
|
|