|
vojvodina.com
arhiva
|
|
PREUZETO IZ LISTA: "DNEVNIK" OD 25. 09. 2003.
|
|
|
SA FESTIVALA DOMAĆEG IGRANOG FILMA „NOVOSADSKA ARENA”
Naš svet – surov, smešan i potresan
Pretposlednje, takmičarske večeri dvanaeste “Novosadske arene”, festivalska atmosfera je bila življa nego što je uobičajeno proteklih dana. Tome su doprinele čak dve premijere: novosadska, filma “Kordon” Gorana Markovića i srpskocrnogorska, ostvarenja “Mali svet” Miloša Radovića. Naravno, na dobru atmosferu je uticalo i prisustvo bar nekih od autora i protagonista iz ovih filmova, koje posle festivalskih ”provera” tek čeka onaj pravi bioskopski život. I opet uprkos tome što je u sali ostalo poprilično slobodnih mesta, prisutna publika je očito prepoznajući vrednosti, dugim i iskrenim aplauzima nagradila prvo, glumca Marka Nikolića, kao i film “Kordon” u kojem igra glavnu ulogu, a zatim i “Mali svet”, njegove glumce Bogdana Diklića i Lazara Ristovskog , reditelja i scenaristu Miloša Radovića i producenta Gorana Bjelogrlića.
Pomenimo i to da je iste večeri i “Profesionalac” Dušana Kovačevića privukao solidnu pažnju publike (inače je već igrao u bioskopima) koja je, na reči voditeljke programa da iz ove filmske ekipe baš niko nije došao, reagovala zvižducima nezadovoljstva. Tek, to je tema opširnije priče o stanju domaće kinematografije i ne do kraja definisanih uzajamnih odnosa i uloga domaćih festivala kako sa filmskim stvaraocima tako i producentima i distributerima. U ovom “lancu ishrane” na publiku koja je možda i najvažnija svi ponekad zaborave. Ali tako je to u ovom našem malom, surovom, smešnom, potresnom i apsurdnom svetu. Baš o tome , svaki na svoj način govore i Goran Marković i Miloš Radović u svojim filmovima.
Uverili smo se tako da “Kordon” spada u vrh ovogodišnje produkcije kao autentično delo snažnog dejstva. To je potresno i uzbudljivo ostvarenje o našoj skorašnjoj prošlosti, o građanskom protestu ’96/97 na ulicama Beograda. Fokus, međutim, nije na demonstrantima već na grupi policajaca, predvodi je komandir Zmaj (Marko Nikolić) koji tokom dve noći i dva dana “samo rade svoj” posao – jure i pokatkad premlaćuju “dripce”, a sve “zarad Srbije i njene budućnosti”.”Kordon” vizuelno dobro utemeljen na dokumentarnim i tv zapisima iz tih dana, međutim, ima i posebnu, dramsku dimenziju poteklu iz scenarija Nebojše Romčevića. To je film o stanju duša samo malih običnih ljudi u opasnim uniformama nemoćnim pred ličnim životnim izazovima i sudbinskim udarcima. “Kordon” je pored onih glavnih nagrada u Herceg Novom, podsećamo, osvojio i Gran pri na Montrealskom filmskom festivalu.
“Mali svet” smo videli kao bajkovitu komediju apsurda kojom se, baš kao i u filmu česti udari gromova, prolamaju salve crnog humora. Reditelju i scenaristi Milošu Radoviću, inače iskusnom tvorcu hvaljenih i nagrađivanih kratkih filmova i mnogih zapaženih televizijskih ostvarenja, ovo je bioskopski debi koji mu je za sada doneo Specijalnu nagradu žirija na ovogodišnjem Sarajevskom filmskom festivalu. Ovom prilikom reći ćemo samo još toliko da se u priči, na ne baš očekivan način, ukrštaju sudbine živopisnih likova kojima se dešavaju nimalo lepe stvari dok gledaocima uglavnom ne silazi osmeh sa lica. U filmu pored pomenutih Lazara Ristovskog i Bogdana Diklića igraju i Miki Manojlović, Branko Đurić, Ana Sofrenović, Olivera i Rade Marković i drugi.
|
|
|
POZORIŠTE
Iza otvorenih rešetki
Komad “«Čelik”», dramski prvenac Radoja Čupića, jedn og od najboljih glumaca srednje generacije (koji se poslednjih godina okušao i u režiji), predstavlja još jedan efektan demanti izanđale teze o «krizi domaćeg dramskog teksta». Iako nosi vidljive tragove jedne socijalne i moralne klime po svim spoljašnjim crtama različite od one u kojoj danas doživljava scensko uprizorenje (napisan 1999.), “«Čelik”» pokazuje dubinsku aktuelnost upravo na planu preispitivanja moralnih kontroverzi, i u njih upletenih «antijunaka našeg doba».
U središte ovih kontroverzi , a iza zatvorskih rešetaka - na raskrsnicu pitanja o dobru i zlu, pravdi i zločinu, nerazumevanju i praštanju - Čupić postavlja svog «crnog anđela» Gvozdena Miladinovića zvanog Baš-Čelik, ciničnog, svih iluzija lišenog i baš zato ranjivog kriminalca kome je (najzad) «namešteno». Gvozdenovu «predsmrtnu međuigru», u koju bivaju uvučeni Dejan Slavković, budući magistar sociologije koji ga intervjuiše «u naučne svrhe», i njegova supruga Milena, budući sudija, autor predočava – posredstvom oštrih a svedenih karakternih kontrasta, zgusnutog «tajminga» i ubojitog, manje zagonetanju a više nadmetanju okrenutog dijaloga – kao samosvojnu parabolu o relativnosti krivice, neostvarivosti ljubavi, ali i kobnoj, iskonskoj podudarnosti pravde i nasilja.
Našavši se u ulozi reditelja, autor se odlučio za pristup koji je «”Čeliku”» proširio žanrovsku lepezu značenja, ali istovremeno i priču učinio dinamičnijom: retoričko opterećenje pojedinih scena je «omekšano» doslednim balansiranjem između ironije i patosa, dok je teskobna statičnost (pretežno) zatvorskog ambijenta vrlo funkcionalno oživljena scenografsko-mizanscenskom strategijom (mobilne rešetke). Naravno, najveće zasluge za ujednačeno i ubedljivo scensko pulsiranje Čupićeve «zatvorske parabole» ima Nenad Pećinar u ulozi Gvozdena, koji je s minimalnim bremenom rutine i maksimalnom spremnošću za stilska prelivanja dao naslovnom liku složenu auru demonskog koja pleni. U ulozi Milene, mlada Ivana Vukčević je, osobito u završnim prizorima, pokazala zavidnu sposobnost za igru na granici cinizma i romantike, dok je Dušan Jović, kao Dejan, samo u retkim trenucima bio na visini svojih do sada iskazanih glumačkih potencijala.
|
|
vrh strane
|
|