|
vojvodina.com
arhiva
|
EPISTOLARNA KNJIŽEVNOST
Razgovor u pismima
U izdanju nezavisne književne asocijacije “Forum pisaca” nedavno je objavljena knjiga prepiske između Filipa Davida i Mirka Kovača. Ova epistolarna knjiga zanimljiva je jer se radi o dvojici vrsnih pisaca i njihovom doživljaju balkanskih nesreća tokom devedesetih godina u kojima je, po Kovaču u Srbiji cvetao izopačeni nacionalizam a liberalni duh je gotovo potpuno iščeznuo. Knjiga je obuhvatila period od početka 1992. do kraja 1995. godine, ali je prevazišla puku faktografiju donoseći i lične ispovesti kao i vredne stranice samotumačenja sopstvenog dela i načina njegovog nastanka, a sve kroz prizmu aktuelnih političkih previranja.
Već sam početak knjige oslikava raspoloženje u kome su se autori tada našli. Ona započinje Kovačevim samoizgnanstvom iz Beograda u Rovinj i u tim prvim mesecima u egzilu on kaže: “Već dugo moja spisateljska ruka drhti, ne mogu pisati bez unutarnje harmonije, a to je sada luksuz. U meni i oko mene previše je grča, a literatura jest lakoća i veselje čak i kad se bavi dubokom metafizikom”. S druge strane, David - koji ostaje u Beogradu - postavlja sebi pitanje “Hoćemo li mi koji ostajemo imati razloga za stid što smo ostali? Mrak je provalio iz dubina. Kako se izvući iz tog mraka? Uz svu galamu kojom smo okruženi, podilaze me žmarci od osećanja da ulazimo u neko strašno gluvo doba u kojem niko nikoga više ne čuje, gde se sila i mržnja uzdižu kao golema senka iznad naših života, senka u kojoj ćemo, po svemu sudeći dugo, vrlo dugo morati da živimo”.
Pisma su vrlo često i put u prošlost jer u ispovestima bliskom prijatelju neki aktuelni događaji asociraju na vreme koje je iza nas, bilo na ličnom ili opštem planu. I u ovim zapisima Davida i Kovača čitalac ima prilike da se susretne i sa nekim njihovim sećanjima na godine koje su prošle. U ovim pismima kao nekoj vrsti “autobiografije o drugima” spominju se i neke od ličnosti bliske autorima što im daje još jednu zanimljivu dimenziju. Pre svega to su Danilo Kiš i Borislav Pekić koji su po rečima Davida “deo naše mladosti, naših mladalačkih iluzija, naših propalih nadanja”. Povodom Pekićeve smrti obojica pišu o svom doživljaju ovog pisca, “umnog i razumnog u vremenu bezumlja i netolerancije”, kako ga predstavlja David, dok duh Danila Kiša kao da lebdi nad ovom knjigom.
Najsnažniji deo ove prepiske su poglavlja posvećena dilemi koju su delili mnogi sa ovih prostora- otići ili ostati. Tim povodom David kaže: “Nemam nikakav drugi alat osim jezika kojim govorim, a taj jezik me je zauvek smestio tu gde sam. Svuda drugde bih bio bez identiteta, rastvorio bih se u ništa. Možda upravo zato ostajem u sredini koja prema meni, zbog mojih jasnih i glasnih moralnih i političkih stavova, postaje sve odbojnija. Što je zlo veće, moj inat je veći, kao i otpor. Dogod mogu da govorim bez straha, bez kalkulacija, bez osećanja dvojne pripadnosti i manje vrednosti, održavam celovitost svoje ličnosti. Onog časa kada bih to prestao, kada bi me pojeo strah, pretvorio bih se u poslednjeg bednika ili što je verovatnije, napustio sve, ako već ne bih bio isteran kao totalni tuđinac. Međutim: negde duboko u sebi osećam: ako izgubim ovo, drugo neću steći”. Pitanja ostati ili otići, po mišljenju Kovača ne bi trebalo da nas razdiru. “Osobno mislim, kaže Kovač da i ja nisam otišao, samo sam se povukao ili udaljio od jedne točke, a sve je drugo prisutno ovdje kao i tamo. Mislim da sam “pobjegao” iz egocentričnih, literarnih razloga nadajući se da ću ovdje, na miru, dovršiti neke svoje rukopise i neke svoje opsesije pretočiti u knjige. Umjesto mira možda sam ovdje našao ono što sam tamo već imao. Mi smo samo na različitim mjestima opsjednuti istim stvarima.
Pisma, posebno ona Filipa Davida puna su i detalja iz svakodnevnog, običnog života koji se sve više pretvarao u borbu za preživljavanje. Normalan čovek se, kako kaže David mora osećati kao davljenik u tom “mrtvom moru” ljudskog duha gde su manje više sve duhovne delatnosti kultura, politika, ekonomija, u službi nekih vrlo prizemnih ideja i određenih vrlo pragmatičnih manipulacija.
U ovo Miloševićevo vreme koje Kovač označava kao dugu, mučnu i tešku povjest propadanja, njemu su stizala i anonimna pisma i pretnje koja “mrmljaju jezikom novina i dnevne propagande” zbog njegovih oglašavanja u stranim medijima. Katkad sam, kaže Kovač, doista imao želju odgovoriti ponekom od ovih nesretnih anonimusa, ali mrak duše nema adresu.
Tokom godina obuhvaćenih prepiskom David je objavio knjigu eseja “Fragmenti iz mračnih vremena” kao i roman “Hodočasnici neba i zemlje”, dok je Kovaču izašla zbirka publicističkih tekstova “Bodež u srcu” kao i roman “Kristalne rešetke”.U pismima se može pratiti proces nastanka ovih dela kao i njihova recepcija u svetu.
O dilemi koliko svojim javnim angažovanjem ugrožava sigurnost svoje dece David se pita “da li bi moja deca bila zadovoljnija ako bih kukavički sklopio oči, zatvorio usta i zapušio uši, da li bi onda bili sigurniji ili bi se naprotiv ako ne sada, onda jednog dana stideli što sam ćutanjem ili ravnodušnošću odobrio da neko i u moje ime čini zlodela ili nevaljalštine? Ništa im ne mogu ostaviti, nikakvo drugo nasledstvo osim tog sasvim određenog stava prema nepoštenju, mržnji i lažima.
Svako od ovih pisama je i esej o nekoj od tema koje su nas zaokupljale svih ovih godina bilo da je reč o nacionalizmu, korenima zla, jeziku mržnje, vlastodržcima, moralnoj bedi, dominaciji kiča i banalnosti, intelektualnom beščašću, zločinima. Pored toliko zločina, kaže David nema zločinaca. U Srbiji galame na sav glas, nema zločinaca jer nismo učestvovali u ratu. U Hrvatskoj kažu - mi smo se branili a kad se neko brani ne može počiniti zločin. Sve to David pripisuje bolesti države koja nikako ne može da uspostavi samu sebe, niti svoje kodekse i koja se preobrazila u paranoičnu tvorevinu gde se živi u vlasti različitih opsesija: o nekakvoj spoljašnjoj zaveri, o sopstvenoj grandioznosti, o unutrašnjim neprijateljima, izdajnicima, “petoj koloni”.
I kada se još jednom, čitajući ova pisma prožive devedesete ostaje samo konstatacija koja se nametnula i Filipu Davidu: da ćemo se jednog dana pitati kako je sve ovo bilo moguće?
|
|
|
UMETNOST I TEHNOSFERA
Video džokeji protiv vizualajzera
Na “Videomedeji”, sedmoj međunarodnoj smotri video radova održanoj prošlog vikenda u Novom Sadu, predstavljen je prvi media-art festival “Mašinista” (www.machinista.ru) u Permu, milionskom gradu na Uralu. Organizatori festivala, kako kaže Sergej Teterin, direktor ove manifestacije koji je za vreme “Videomedeje” boravio kod nas, imali su problema da gradskim vlastima objasne svrsishodnost ovakvog događaja. Perm se nalazi na vratima Sibira, i za većinu njegovih stanovnika likovna umetnost predstavlja Rjepina i Rembranta, ali media-art nije više ograničen mestom. Internet priznaje samo ideje, Teterin objašnjava, a ne geografiju.
Festival je nosio podnaslov “Veštačka inteligencija u umetnosti - lica mašinskog genija”, a tri kategorije u kojima su na “Mašinisti” dodeljene nagrade bile su: “Mašina umesto umetnika”, “Mašina u saradnji sa umetnikom”, i “VJ (video-džokej) protiv vizualajzera (program za grafičku manipulaciju)”. Sam podnaslov i nazivi ovih kategorija navode na razmišljanje o ulozi umetnika u današnjoj umetnosti, i to ne samo likovnoj, pa i u kulturi uopšte.
Od pojave interneta kao sredstva masovne komunikacije koje se u poslednjih deset godina ubrzano jača i širi, i potpune komercijalizacije televizije, tehnologija sve više oduzima primat kreativnosti prilikom stvaranja umetničkog dela. Alatka se pretvara u delo, sredstvo u cilj. Kako televizija i internet kao najuticajniji mediji utiču na našu svest? O propagandi na televiziji već je dovoljno rečeno. Još uvek se koriste Gebelsove dve glavne metode: pojednostavljenje i ponavljanje. U našoj zemlji, kao što smo pre deset godina svakodnevno slušali slogan “nepravedne i ničim izazvane sankcije”, a svi koji su se javno izjašnjavali protiv vlasti bili su “domaći izdajnici”, tako nam se sada u domovima već odomaćila “integracija u evropske institucije”, a Srbija i Crna Gora moraju postati “faktor stabilnosti na Balkanu”. Bez obzira što prva dva slogana kod slušalaca stvaraju paranoju i mržnju, a druga dva doprinose pomirenju sa okolinom i svetskim tokovima, sve slične sintagme, ukoliko se dovoljno dugo slušaju, zaglupljuju i obezvređuju intelektualni integritet. I doprinose oblikovanju javnog mnjenja.
U svakoj kulturi, ograničenoj pre svega jezikom koji koristi, postoje opšteprihvaćena mišljenja i vrednosti karakteristične samo za datu sredinu. Istovremeno, već čitavu deceniju prisustvujemo stvaranju jedne druge, globalne internet kulture. NJen jezik (engleski) od početka je standardizovan, a grafički interfejs, zbog preglednosti i ograničenosti medijuma, već je ujednačen. Pritisak da se ostane u korak sa vremenom i privlačnost novog dijapazona mogućnosti, pre svega munjevite komunikacije i vizuelne perfekcije, čini klopku puke demonstracije ovladavanja novim tehnologijama sve primamljivijom. Medijum postaje važniji od ideje. Umetnik se iz omamljenosti novog vrlog sveta može jedino izvući udaljavanjem od izvora informacija, kojima se mnogi svakodnevno drogiraju, i komentarisanjem onoga što odmah nakon objektivnijeg sagledavanja stvari postaje očigledno, a to je naša prezasićenost podacima i slikama.
Jer, umetnost kao takva nije umrla, ona se samo transformiše. Osnovne ljudske vrednosti nisu se promenile, menjaju se jedino okolnosti njihove prezentacije i brzina od koje svi postajemo zavisni. Zbog te brzine čovek novog milenijuma više nema strpljenja kao ranije. Od kada je, početkom osamdesetih, MTV počeo da nas bombarduje pokretnim slikama i kadrovima koji ne traju duže od nekoliko sekundi, statična scena nam postaje dosadna, bez obzira koliko razgovor u njoj bio interesantan. A otkad smo se dočepali daljinskih upravljača, niko nam više ne garantuje da nas na sledećem kanalu ne očekuje nešto uzbudljivije, i malo kom programu dajemo šansu dužu od nekoliko minuta. Dugačke romane sa sporim radnjama malo ko još želi da čita, a odsustvo slika u knjigama već postaje problematično. Bez mobilnog telefona u poslednje vreme slabo se snalazimo. Vremena harmoničnih porodičnih večeri odavno su ostala za nama.
Bombardovanje informacijama i veća dinamika života za posledicu ima povećani stres kod ljudi. Za beg iz žrvnja savremene civilizacije i sposobnost realnijeg posmatranja stvari potrebno je dosta mudrosti i hrabrosti. I kad je svestan nevidljivih sila koje ga opkoljavaju, čovek često ne poseduje volju za borbom. Ako želi da sačuva stvaralačku individualnost, video džokeju predstoji ozbiljno hvatanje u koštac sa vizualajzerima i ostalim programima koji samo čekaju naš pritisak na jednu dirku tastature pa da sami počnu da sviraju i šaraju po ekranu, a svakog umetnika očekuje bolno prilagođavanje budućnosti koja nas uvek preduhitri. Prepuštanje mašinama da misle umesto nas vodi pravo u prosek javnog mnjenja. Nove tehnologije pomažu nam da se jasnije i adekvatnije izrazimo, ali ako ne želi da podsvest počne da mu zvuči kao politički portparol, a unutrašnje slike i muzika da podsećaju na rejv kaleidoskop, savremeni stvaralac ne sme dopustiti da mu novi mediji postanu i sredstvo i cilj. U protivnom prestaje biti stvaralac.
Neki tvrde da je svaka priča već ispričana. Simboli jesu ostali, oni su večni, ali ne i njihova značenja. Iako ljudskim rodom i dalje vladaju iste vrline i grehovi, spoljni fenomeni današnjice nikada nisu preživljeni, a sposobnost da se nove pojave i okolnosti na originalan i jedinstven način sagledaju i ocene još uvek zavisi od kreativnosti i neutoljive radoznalosti ljudskog duha.
|
|
vrh strane
|
|