|
vojvodina.com
arhiva
|
IZLOŽBE
Elementarne linije opstanka
U mnogostruko umnoženom svetu, ne samo usijanom brzinom smene događaja, strahova i pretnji, nego i njihovim beskrajnim multipliciranjem u masovnim medijima i umrežavanju u virtualnom prostoru, konačno u skrajnutosti i zatrpanosti relevantnih pitanja o neizvesnostima krajnjih stanja traje skriveno i duboko zapreteno LJubetovo traganje za suštinom i mogućim odgovorima na egzistenicijalnu jezu u graničnim situacijama. To traganje ne izbegava potrebu upozorenja ili neizvesnost suočavanja. Tako je bilo sa Letilima mraka ali nešto od ovoga uvreženo je i u drugim njegovim delima. NJegova usamljenička avantura za znakom, aktom, delom ili izrazom koji bi u sebi sabrao/ponudio bilo koje odgovore na relevantna pitanja intenzivirana je poslednjih godina iako njegov kreativni postupak, ne samo da meandrira nego i, kako bi to rekli moderni teoretičari umetnosti, (re)kreativno, reverzibilno (mi bi rekli povratno) gradi svoje umetničke akte.
O tome najbolje svedoči poslednja izložba-intervencija-instalacija crtež 1982 prostor 2003 održana u Zlatnom oku. I mada ona može biti više od povoda da se progovori i o onim LJubetovim artefaktima koji još zvanično nisu ponuđeni na ogled, jer su u nju inkorporirana iskustva naknadnog LJubetovog likovnog izraza, ipak se nećemo zadržati samo na njoj, jer ne prezentuje sve izazove niti svetove koje je autor osvojio a koji nas interesuju. Stvar je na prvi pogled veoma jednostavna. Naime LJube je obrnuo proces i na fonu crteža iz 1982. izgradio objekte i kombinujući ih sa tim crtežima napravio izložbu/instalaciju. I iako je izložba izgledala kompaktno ipak su ovi objekti bili opterećeni naknadnim iskustvima, saznanjima ali i linijom koja je očigledno pripadala kasnijem periodu. Možda je taj sukob, kontekstualizacija oprečnosti i dala izložbi posebnu energiju i atmosferu.
Međutim, cela priča se drastično komplikuje kada imamo u vidu procese koji dovode do takvih zahvata a posebno se komplikuje kada pokušamo da saznamo nešto više o procesima iz kojih su nastali. LJube po prvobitnoj vokaciji grafičar sve više se odvaja od ovoga izraza i pokušava da na fonu crtačkog iskustva i konkretnih crteža, što mu je jedan od stalnih i kontinuiranijih oblika izražavanja, ispriča jednu drugačiju priču o svetu pretnji i opasnosti kombinovanih sa unutrašnjim strahovima i nepoznanicama virova duše ali i arhetipskih slika. Sve je ovo više nego primetno na njegovim crtežima, skicama. Dominanta tih elementarnih crteža, skica je nervozni potez (u savremenom ritmu) sa veoma oštrim uglovima, čudni polukružni oblici, elipsasti ili kupasti u i oko kojih dominira crna boja olovke. Dalje, tu je mnoštvo nezemaljskih oblika (tela) koja pripadaju nebu, mada mogu opstajati i u vodi ili iracionalne praslike kao proizvod velike upitanosti. Ovakve oblike, skice, crteže, tela, letila, može jedino stvoriti potisnuti violentni supstrat kombinovan sa lirskim, ali žestokim, apokaliptičnim vizijama kraja. Međutim, koliko god njegovi crteži, skice, objekti izgledali mračni ipak se u konačnom iščitavanju njihovog smisla ili sveta sluti mogući izlaz. Prvo na planu oblika, jer većina likova, silueta je tako formirana da čine kompaktnu i samodovoljnu celinu, znači onu koja (i u kojoj se) može opstati u raznim uslovima. I drugo, svi njegovi objekti su tako oblikovani (kupasti, piramidalni, cevasti, trouglasti sa oštrim uglovima, vretenasti) da su spremni da se zariju ili prodru kako u nepoznato tako i da savladaju prepreke ili kroče u druge svetove. Ili je to možda najava njihovog dolaska?
Proces formiranja ovog umetničkog sveta, iako izgleda kao nesvestan, ipak ima svoju logiku koja se veoma precizno može iščitati iz usklađenosti unutrašnjih poriva i izvanjskih izazova, tj. kao poklapanje unutrašnjeg sveta sa predosećanjem budućnosti. I zato je njegov likovni svet, bar ovaj koji je predmet našeg interesovanja, kompaktan i koherentan jer izvire iz jedinstvenog nerva. Iz ovako ocrtanog postupka stvaranja sasvim je logična i neka vrsta konceptualističkog odnosa kao i obrnuti proces da se iz davno stvorenog crteža (re)kreira sasvim novi objekat, objekat koji ne korespondira direktno ni sa predmetnim svetom ali ni sa crtežom, skicom. On je logičan plod duboke potrebe da se materijalizuje crtež, da crna vizija postane deo svakodnevice kako bi upozorenje bilo očiglednije. Otuda postaje jasna i prirodna LJubetova potreba da beži od klasičnog načina likovnog izražavanja, jer oseća sve njegove nedostatnosti, ali i prikovanost za crtež jer on je više nego izražavanje ili tehnika, on je za LJubeta način opstanka.
|
|
|
PROZA
Hiljadu i jedna priča Đorđa Pisareva
Đorđe Pisarev je jedan od najradikalnijih pripadnika generacije tzv. srpske mlade proze s početka osamdesetih godina, kada je postmodernizam postao vladajuća struja u savremenoj domaćoj prozi. U svojoj dosadašnjoj spisateljskoj praksi Pisarev je posebno problematizovao smisao pripovedačkog postupka, zatim odnos teksta, junaka, pisca i čitaoca, podvrgavajući ih različitom stepenu mistifikacije. Postmodernističko eksperimentisanje sa literarnim činjenicama i tzv. stvarnošću uslovilo je shvatanje književnog dela kao prostora sa brojnim mogućnostima za igru, što se prepoznaje kao glavna odlika njegovih ranijih dela, naročito priča koje su do sada objavljene u tri zbirke: Knjiga Gospodara priča (1985), Miki Šepard: Strašne priče (1990) i Poslanice iz Novog Jerusalima (1997). Izbor priča iz navedenih knjiga čini dve trećine građe za zbirku koja je pred nama.
Priče odlikuju raznovrsni pripovedački prosedei, pri čemu je motivsko i tematsko bogatstvo ostvareno upotrebom velikog broja stilsko-jezičkih sredstava. Ironija, ali i parodija i groteskno čine bazične osobenosti piščevog poigravanja sa literaturom, dok bi fragmentarizacija bila druga posledica njegovog pogleda na svet i literaturu. Antimimetička modelotvornost se u većini priča realizuje kroz različite oblike fantastičkog diskursa koji apsorbuje obrasce mita, legende, bajke, različitih žanrova, raskrinkavajući “stvarnost”, ali i druge svetove, kao iluzorne i podložne postmodernističkoj kritici.
Nove priče su uglavnom smeštene u prvo poglavlje pod naslovom S mirisom leta, dok se samo jedna priča, U krojačnici mog ujaka, nalazi u drugom poglavlju, pod istim naslovom. Posle uvodne, ironično intonirane kratke proze Puć, sledi Munadalida u kojoj se umnožavaju snovi, oniričko postaje dominanta, te se gube obrisi sna i jave, košmara i potisnutih erotskih želja i osećanja straha i anksioznosti. Katastrofa ratnog dana upisuje se u pozadinu prastare vulkanske erupcije oko Herkulanuma i Pompeje, a narator će konačno pitanje smisla/besmisla razrešiti rezanjem vena u priči ekspresionističkog naboja crveno. Izjava c. Moreja, bivšeg radnika u fabrici lonaca ... zasniva se, parodijski, na obrascu dokumentovanosti, na preživelom primerku engleskog radničkog lista, koji pamfletski obelodanjuje položaj radničke klase: ona se odriče povlašćenosti u korist više klase za koju nisu prljavi, teški i mučno ponižavajući poslovi. 1001 je priča u kojoj su se sažele reminiscencije na priče iz 1001 noći, na Dekameron (u bunar je upalo 8 muškaraca i 4 žene, iz Firence je pred kugom pobeglo 3 muškarca i 7 žena), pojava Ribara evocira Hristov dolazak, a okosnica dijaloga koji se vode duguje Borhesu, Kišu, Volteru, ovom poslednjem naročito po umnoženosti fantastičnih svetova i razmera u kojima se oni nalaze. Nastanak “najboljeg od svih mogućih svetova” u bunaru jeste svojevrsna groteskna parafraza o nemogućnosti uspostavljanja utopijskog sna.
Ekermanov tajni dnevnik varira Geteove razgovore sa Ekermanom i legendu o Faustu, tj. o ugovoru sa đavolom, koji je Geteu devet godina nakon susreta uzeo dušu, pustivši ga da pre toga završi svoje remek delo, gde je đavo glavni akter. Mistifikacija smrti potkrepljena je upotrebom obrasca dnevnika čija ubedljivost dopisuje žitije velikog pisca koji je, po jednoj fatalnoj predodređenosti pavićevske provenijencije, morao da ideji svog dela na istovetan način žrtvuje svoj život. S mirisom leta je priča napisana u kriminalističkom maniru, koji se ne sprovodi do kraja, već destruira neočekivanim fantastičnim razrešenjem. Priča Svega dve duguje onome što oneobičavanje psiho-doživljaja, uzrokovanog pijanstvom i emotivnim raspinjanjem između teskobe i ljubavi, uvodi u prednovogodišnji, pretpraznički dan ispunjen kupovinom jelke koja se na kraju afirmiše kaosimbol ostvarene sreće. Mimetičkom prosedeu odgovara samo jedna nova priča iz prvog poglavlja Besmrtnika, iz koje provejava stvarnost koja svojom fantastikom nadilazi brojna literarna ostvarenja: Stari dobri Remark je proza u kojoj Pisarev jezgrovitim stilom, kakvim je ispisao i ostale priče, gradi zbivanje na rubu tri egzistencijalne ravni - rata, ljubavi i literature koja sada dopire samo kroz pomen Remarkovog imena i nejasnu slutnju police sa knjigama, u prostoru nad koji su se nadvili užasi vremena čiji smo svedoci imali priliku da budemo pre nešto više od tri godine.
|
|
vrh strane
|
|